fbpx

Rediteljka DAH Teatra Dijana Milošević: “Moramo svi zajedno da radimo, i žene i muškarci”

“Događajem „Spajajući vekove” slavimo trajanje jednog umetničkog kolektiva-pozorišne trupe, slavimo smisao i neophodnost umetnosti i pozorišta kao načina otpora besmislu i destrukciji,” tako su iz Centra za istraživanje pozorišta “DAH Teatar” najavili svoju proslavu 30 godina postojanja. Šta to za nju lično, kao osnivača i člana ovog nezavisnog teatra znači, a šta za zajednički rad čitavog kreativno tima, pojasniće nam nagrađivana rediteljka, spisateljica i profesorka na Institutu za umetničku igru u Beogradu Dijana Milošević. 

Rođendanski programom, pod nazivom „Spajajući vekove”, DAH Teatar će predstaviti svoj rad i delovanje beogradskoj publici od 23-27. juna, kada će biti izvedene predstave, performativni razgovori i performansi na različitim lokacijama u gradu. Ulaz sve događaje je besplatan, osim gostujuće predstave ODIN Teatra u Narodnom pozorištu u Beogradu. 

Mnogo više o svemu tome, govori nam Dijana Milošević iz DAH Teatra:

LW: “DAH Teatar” je bio prva pozorišna laboratorija kod nas. Osnovale ste je 1991. godine rediteljka Jadranka Anđelić i Vi. Kako na taj početak gledate danas, nakon tri decenije postojanja vašeg Centra za istraživanje pozorišta?

Dijana: Ovih dana Jadranka i ja mnogo pričamo o tome, i ono što preovlađuje jeste osećaj misije koji smo imale i onda kada smo počinjale i sada. Iz ove perspektive nam se čini neverovatno kako smo uspevale da, kao što Jadranka kaže, „elegantno preskačemo“ sve prepreke, a te prepreke su bile neuobičajene prepreke, one koje mnogi ne iskuse u svom životu. To su rat, raspad zemlje, ekonomska kriza, promena vrednosti u našem društvu, itd… Kroz sve to, mislim da nas je čuvala ta vizija da je moguće kroz teatar stvarati prostore ljudskosti, razmene, nepristajanja na sve podele… 

I ono što je fer reći jeste da smo Jadranka i ja to postavile u bazi DAH Teatra, ali da bez iste strasti svih onih koji su radili sa nama to ne bi bilo moguće. Tako da DAH Teatar živi i dalje, pre svega, zbog vere i životne energije onih koji sa nama rade, a kojih nije malo. Zato ću da istaknem  Ivanu Milenović Popović, Natašu Novaković, Draganu Živanović, one bez kojih DAH Teatar ne bi bio ono što je danas. I, naravno, mnogih drugih, čija imena zbog dužine teksta ovde sada ne mogu da spomenem.

LW: Ako sam dobro primetila, u trupi DAH Teatar vredno rade većinom dame. Kakav je inače položaj žena u umetnosti danas, na stranu situacija s pandemijom koja je uticala na sve, a ponajviše na umetnost i to generalno? Koliko umetnice imaju prostora za svoj rad kako u intimnim tako i u javnim prostorima? 

Dijana: Igrom slučaja u bazi DAH Teatra su žene, ali, naravno, da u širem krugu naših saradnika, ima i muškaraca. Nama nije bila namera da pravimo ženski teatar, ali činjenica da smo, u bazičnom timu, sve mi žene govori puno. 

Žene se bore za ravnopravan položaj u svim oblastima, pa i u umetnosti a tu je situacija različita od zemlje do zemlje. I naravno da ima pozitivnih promena, ali i dalje je veliki put koji svi zajedno moramo da pređemo, i žene i muškarci, da bi zajedno živeli u pravednijim društvima. Jer žene i dalje imaju manje mogućnosti da izlažu u npr. velikim muzejima. Njihov rad je i dalje manje plaćen u mnogim zemljama. Njihov rad se čak i zabranjuje u nekim zemljama koje su potonule u fundamentalizam, uskraćuje im se vidljivost u istorijama umetnosti, u medijima, itd… Da ne govorim o seksualnom nasilju i zloupotrebi, koje je napokon počelo da se ogoljava. Da bi se nešto zaista promenilo moramo svi zajedno da radimo – i žene i muškarci.

LW: Osim toga što ste rediteljka, Vi ste često i u pozicija žirija, (Politikina nagrada na Bitef festivalu, kao i u žiriju za Nagradu i Specijalne pohvale iz oblasti umetničke igre Terpsihora). Šta je to bez čega nema dobre umetnosti, pozorišta i igre, odnosno koliko se razlikuje mišljenje profesionalaca od publike, a šta je od toga presudno za uspeh predstave?

Dijana: Po meni, ono što je neophodno za uspeh predstave jeste izvođačka izvrsnost u sprezi s jasnom političkom idejom (ne dnevno političkom). Dakle, predstava koja nastaje iz velike potrebe, opsesije, muke, onih koji stvaraju da dotaknu neku istinu o vremenu u kome žive, koja ne podleže modnim trendovima i diktatu profita. Takvu predstavu, odnosno delo, publika, koja uopšte ne mora da bude iz struke, nepogrešivo prepoznaje.

Rediteljka Dijana Milošević

LW: Na događaju „Spajajući vekove“ publika će moći da pogleda sve Vaše predstave. Koju ne smemo da propustimo, i zašto?

Dijana: Ja, naravno, ne mogu da izdvojim jednu našu predstavu, jer su mi sve važne, tako da pozivam publiku da pogleda što više predstava. To je zaista prilika da se vidi naš trenutni opus, ali i da se prisustvuje zanimljivim razgovorima, performativnim predavanjima, prezentacijama i slavlju. 

LW: Takođe, gledaćemo i gostujuću predstavu, danske trupe Odin teatra „Cveće za Torgera“. Vi i DAH Teatar imate posebnu stvaralačku vezu s njima, zar ne?

Dijana: Da, 27. juna, u 20:30 se igra ta predstava legendarnog Odin Teatra, u Narodnom pozorištu, u izvođenju glumice Roberte Kareri. To je nešto što svakako ne treba da se propusti, jer je jedinstvena prilika da se vidi šta sada radi taj internacionalni teatar, inače baziran u Danskoj. Ova predstava ima posebno simbolično značenje za nas, jer je posvećena velikom glumcu Odin Teatra, Torgeru Vetalu, koga smo mi u DAH Teatru smatrali za svog učitelja, a koji je napustio ovu planetu pre 11 godina. Pored toga što predstavlja omaž ovom glumcu, predstava se bavi važnim pitanjem da li se gubitak i tuga mogu transformisati u svetlo.

Ono što je nama posebno uzbudljivo jeste da smo, igrom slučaja, organizovali igranje te predstave, kojom i zatvaramo naš događaj „Spajajući vekove”, baš 27. juna – na dan Torgerovog odlaska, pa je i ta simbolika utkana u ovo gostovanje.

LW: Povodom prethodnog jubileja, izjavili ste da su mnogi domaći projekti podržani u svetu, ali ne i kod nas, kao i da ovde nema dovoljno podsticaja mladim umetnicima. Da li i dalje tako milslite, i ako da, šta bi onda to mogla da bude motivacija umetnicima da stvaraju i opstaju baš ovde, a ne da odlaze? 

Dijana: Što se tiče podrške mladim umetnicama a pogotovo nezavisnoj sceni, situacija se, na žalost, nije mnogo promenila. U nekom smislu je još gora, jer smo svedoci da je npr. konkurs Grada Beograda, Sekretarijata za kulturu još više netransparentan, da se podržavaju fantomske organizacije, a ne provereni kolektivi u kulturi, da je i dalje nemoguće opstati na nezavisnoj sceni, ukoliko se umetnici oslanjaju na podršku naših institucija. Nešto je bolja situacija sa Ministarstvom kulture, tu je konkurs transparentniji, jasno je ko su članovi komisija, pa čak postoji i pokušaj da se daju objašnjenja zašto je nešto podržano ili nije. Ali to je kap u moru nepravilnosti i nebrige za kulturu u našoj zemlji. 

Ne znam šta motiviše mlade umetnike ili umetnike u opšte da ostaju ovde i stvaraju. Verovatno potreba da se ostane u svojoj zemlji, radi na svom jeziku, itd…

LW: Šta je u tom smislu postanka i, dalje opstanka, bio Vaš pokretač pre 30 godina, kada ste osnovali DAH Teatar?

Dijana: Naš motiv je sličan, kao i pre 30 godina – ostajemo ovde, jer mislimo da je to jedini način da se suprostavimo besmislu i nasilju, koje često preovlađuju, da stvaramo smisao kroz našu umetnost i da makar malo doprinesemo, jednostavno rečeno, pravednijem društvu.

LW: S tim u vezi, još bih se samo, za kraj, da nam odgovorite na nešto što,  verujem, da bi vas mnogi pitali, a to je kako ste odlučili da se nakon uspešnog bavljenja defektologijom upustite u manje izvesne i nesigurne vode režije i pozorišta? Kako je bilo to kada birate između strasti i stabilnosti, kako Vi inače opisujete život u nezavisnom umetničkom kolektivu?

Dijana: To nije bio izbor između strasti i stabilnosti, jer na žalost ni bavljenje defektologijom u našoj zemlji ne garantuje stabilnost. U mom slučaju je to bio izbor između dve strasti, jer je defektologija rad sa ljudima pre svega, kao i pozorište. Rad u defektologiji me je naučio da poštujem drugost, i na neki način je proširio moje mogućnosti da radim i u teatru. Tako da bih ja uvek savetovala strast kao izbor, jer garancija nema. Mislim da je bolje provesti strastan i neizvestan nego stabilan i dosadan život, bez osećaja misije. Ali to je, naravno, moja lična priča, koju delim sa ostalima koji sa mnom stvaraju u DAH Teatru.

foto: Privatna arhiva/ PROMO

More Stories
Nosili smo ih kao klinci a sada su ponovo u modi