Fotograf, umetnik, pedagog, pisac i istraživač, Davor Konjikušić (1979) svoje interesovanje usmerio je na istraživanje odnosa moći i kontrole. Trenutno je docent na Akademiji dramskih umjetnosti u Zagrebu, a njegovi fotografski radovi izloženi su u Beogradu, u galeriji Artget, u okviru izložbe “Nakon sada”, na kojoj izlaže zajedno sa umetnicom Olgom Matejevom do 30. juna.
Fotografije iz serije “Mantika”, koje su nastajale u periodu od 2021. do 2024. godine, prikazuju propale industrijske komplekse. Njima se Davor osvrće na fenomen nekada predviđenih budućnosti, koje su vremenom postale naša sadašnjost, kako to objašnjava Miha Colner, umetnički direktor galerije Artget za 2024. godinu.
Imajući u vidu da izraz mantika, koju umetnik koristi kao krovnu reč za svoj foto-rad, predstavlja veštinu predviđanja budućnosti, s Konjikušićem razgovaramo o njegovom tumačenju neke vizije budućnosti iz prošlosti putem kako savremene fotografije tako i one arhivske, odnosno koliko se predviđanje jeste ili nije poklopilo sa sadašnjim prilikama.
U okviru radova, koji nose naziv “Mantika”, a koji su izloženi u Beogradu, zabeležili ste, ono što je prizor čiji smo svedoci svi u regionu, kraj industrije. Sve to podseća na „grad duhova“ ili kako biste Vi to opisali?
Istina. Industriju sam počeo da fotografišem 2013. godine u riječkom brodogradilištu „3. maj“, i u tom periodu bio sam zadivljen tim velikim brodovima i celim procesom pravljenja jednog broda.
Pomislio sam koliko je fascinantna činjenica da je jedno društvo sposobno da proizvede brod, koji je u suštini jedan mali grad, i za čiju je proizvodnju potrebna takva sinergija različitih struka.
S druge strane, već tada se prodavala priča o tome kako su brodovi samo gubitak, kako smo premali da bi imali takvu proizvodnju, i kako je to bolje, kao u slučaju pulskog Uljanika, pretvoriti u turističku marinu i zemljište namijenjeno izgradnji hotela.
Godinama kasnije, postalo mi je zanimljivo na koji način se upravo ta priča o industrijskom razvoju ugasila i pretvorila u san o turističkom napretku.
Zanimljivo je kako smo kao društva odustali od proizvodnje i svesno odabrali sektor usluga.
Da li možete da nam izdvojite fotografiju sa ove izložbe na koju posebno da obratimo pažnju, i zašto? Koliko ukupno ima izloženih fotografija?
Iskreno, nisam ih brojao i mislim da je to nebitno, jer bih voleo da se svaki lightbox gleda kao jedna fotografija sekvence.
Važno mi je da se gledalac približi radu, unese u njega i da sam počne da povezuje snimljene fotografije.
Na taj način sam želeo da prisilim gledaoca da duže gleda svaki od izloženih radova. Sviđa mi se da radovi budu otvoreni za interpretaciju, da se oseti određeni naboj.
Ne znam da li sam uspeo u tome.
Šta je prikazano na tri fotografije koje su izložene u plastičnim ramovima, ispunjenim snežnim pahuljicama i šljokicama? I zašto ste se odlučili da ih baš tako opremite?
Kada sam započeo ovaj rad, u nastajanju krenuo sam upravo od te tri fotografije, i želeo sam da napravim izložbu bez klasičnih fotografskih okvira, a istovremeno i fotografske objekte, koje bi posetioci mogli da uzmu u u ruku, promućkaju i zamisle šta će da se dogodi.
Kroz ta tri objekta, istakao sam tri važna momenta:
- taksidermiju snimljenu na Brijunima,
- kinesku zastavu zabodenu na vrhu površinskog kopa u Boru,
- plastično cveće na pozornici prije govora Aleksandra Vulina, okupljenim izbeglicama u beogradskom prigradskom naselju Busije.
U tom kič izdanju, mislim da sve izuzetno dobro funkcioniše, podcrtava i sam sadržaj motiva, i dobra je veza sa radom Olge Matvejeve, s kojom izlažem u ARTGET-u, a koji u sebi, takođe, sadrži elemente kiča.
Fotografija, kao dokument, izuzetno je značajna. Koje fotografije su bile za Vas otkrovenje, a koje ste pronašli u okviru Vašeg arhivskog projekta „Unwanted images“? Ko ih nije želeo, i zašto?
Arhivski projekt “Unwanted Images” nastao je kao logičan sled rada na knjizi “Crveno svjetlo: Jugoslavenska partizanska fotografija i društveni pokret 1941.-1945.”. Istražujući građu, koja je nastajala, pre svega, unutar partizanskog pokreta i borbe, polako sam, osim u institucionalne arhive, počeo da ulazim i u privatne arhive ljudi, kojima je bilo stalo da se ova građa sačuva i učini javno dostupnima.
Mnogi od tih ljudi su mi poverili građu smatrajući da je sigurnija u rukama jednog nevladinog udruženja, nego u muzejima, gde je upravo od devedesetih zanemarena ili sistemski uništavana.
U periodu istorijskih revizionizama koji traju do danas, u kojima se kroz priču o evropskim totalitarnim režimima izjednačavaju pobednici i gubitnici, fašisti i partizani, takve fotografije postaju više nego ikada svedoci jedne druge priče, koja se, između ostalog, zalagala za emancipaciju žena i ekonomsku jednakost.
Podsetnik na to je nužan i često nezgodan, pa su upravo za prevlađujuće revizionističke i nacionalističke narative, ove fotografije nezgodan podsetnik na istinu.
U tom smislu, one su i važni dokumenti, koje smatram da bi trebalo sačuvati.
Kako ste zaronili u arhivu, i kako ste hroničar sadašnjosti, da li biste mogli da nam date neko predviđanje budućnosti, ili bar nadu kako bi ona mogla da izgleda?
Apsolutno ne. Šalim se, ali i sami znate šta ste zamišljali pre dvadeset ili više godina, kako ste zamišljali svoju budućnost, a kako ona danas izgleda.
Lično mi je jedan od najboljih radova na tu temu, rad Dalibora Martinisa „DM talks to DM“, koji u televizijskom performansu 2010. godine postavlja pitanja sebi iz 1978. godine. Dakle, isto tako ne mogu dati odgovore i rešenja, mogu samo postavljati pitanja.
Sviđa mi se ova sintagma hroničar sadašnjosti, zvuči kao da sam neki renesansni lik.
Dok sam fotografisao u okolini Bora, otišao sam kod nekoliko ljudi koji su „bacali kukuruz“ i skidali uroke, pa čak i razmišljam da možda i njih jedanput dovedem na neku izložbu.
S obzirom na to da ste završili kinematografiju, slika vam je deo posla bilo da je ona pokretna ili sačuvana u jednom ramu. Zbog čega ponekad jedan kadar ima mnogo više smisla nego ceo film?
Ne znam da li ima više smisla jedna fotografija u odnosu na celi film, jer, iako je reč o potpuno srodnim medijima, u pitanju su dva potpuno različita i često oprečna medija.
Fotografija se gleda na potpuno drugačiji način u odnosu na film, koji gotovo uvek ima montažu i trajanje, a fotografija poziva na kontemplaciju i pažljivo gledanje određenog trenutka, koji je već u tom trenutku prošlost.
Njeno trajanje je drugačije. Pogled na nju je takođe drugačiji. I rekao bih da je puno teže i napornije gledati danas fotografije u odnosu na video ili film.
Međutim, u ovom radu gde izlažem fotografije-sekvence dolazi do montaže, ali ne i do linijskog gledanja.
Fotografije se mogu gledati i odnosi uspostavljati na različite načine.
Prelazak iz 20. u 21. vek doneo je promene velike na svim poljima, a takođe i u fotografiji, koja je naša tema. Šta ste od oba sveta prihvatili kao najbolje, onog analognog i ovog digitalnog? Verujem da je to tema o kojoj možda i kao predavač govorite?
Mislim da treba kritički propitivati stvari koje počinjemo koristiti, i koje se oko nas dešavaju. Lično imam veliku strast prema različitim tehnologijama, u poslednje vreme me, na primer, veoma me zanima fotogrametrija. Ali ne mislim da je dovoljno usvojiti neku novu tehnologiju, i da će ona zameniti svoj rad.
Kao predavač se krećem između istraživačkog i teorijskog rada, uz koji svakako ostaje i onaj fotografski.
Čini se, kao da je 21. vek doneo i kraj fotografiji. Da li je to tačno?
Ne bih lično bio toliki defetista, ali je činjenica da nisam siguran da li govorimo danas o istom mediju, ne samo usled tehničkih promena, već i motiva koji se nalaze unutar fotografija.
Pojavom digitalne fotografije ljudi su govorili da će fotografija izumreti, ali se to zapravo nije desilo.
Međutim, za mene je sve to fotografija, i ona svakodnevna koja se nalazi na našim mobilnim telefonima, kao i ona unutar galerija.
Fotografija je uvijek bila uslovljena tehnološkim napretkom, a istina je da živimo u uzbudljivom vremenu, i zanima me u kojem smeru će se desiti razvoj.
Kao rezlutat Vašeg istraživačkog rada, nastalo je i nekoliko knjiga, a jednu od njih ste već pomenuli? Moram da Vam priznam da je meni posebno interesantna je „Tu nema ničega“ koju ste radili s Dubravkom Ugrešić. To je opet osvrt na post socijalizam. Čega tu nije bilo?
Reč je o gorkom, provokativnom i značenjima nabijenom eseju velike jugoslovenske književnice Dubravke Ugrešić.
Reč je, naravno, o našem post-socijalističkom prostoru u kojem književnica pronalazi puno toga.
S druge strane, iako smo putovali zajedno, reč je o mojoj autorskoj interpretaciji teme i prostora, i mislim da su naša dva pogleda slična, ali zapravo i različita.
Naslov eseja književnica preuzima od izbeglice u Velikoj Kladuši, i reč je o tome da u tom prostoru ima puno toga, jer mu se Dubravka konstantno vraćala.
Da li Vam to istraživačko potiče iz novinarstva koje ste studirali u Beogradu?
Nastavak tih studija, posle je bio u Zagrebu, gde sam se ispisao. Mislim da je reč o drugačijem tipu istraživanja.
Ovaj današnji proces puno je zanimljiviji od novinarskog, jer je reč o jednom drugačijem tipu istraživanja, autorefleksije, propitivanja, isprobavanja, a i prava na grešku. Novinarstvo je važan posao, ali mislim da je danas izuzetno teško biti novinar.
Ali i novinari i umetnici rade na nekom tipu proizvodnje znanja. Mislim da je to važno.
