Advokat Gvido Gverijeri i tužiteljka Penelope Spada, junaci pravnih trilera uskoro i u igranim serijama
Njegove nagrađivane knjige prodate su u sedam miliona primeraka i prevedene na dvadeset jezika, među kojima je i srpski. Tokom gostovanja na 67. Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga u Beogradu, kako je sam najavio, italijanski pisac Đanriko Karofiljo, njegove junake krimi-romana očekuju i nove, brojne ekranizacije. Rai Uno snima seriju inspirisanu glavnim linkom više romana, advokatom Gvidom (tumači ga glumac Alesanrdo Gasman – sin Vitoria Gasmana), a njegovu junakinju, bivšu tužiteljku Penelope oživeće najverovatnije Netflix. Dirljivu priču o ocu i sinu iz romana „Tri sata ujutru“ čeka filmska adaptacija, i to vrlo moguće u međunarodnoj koprodukciji.
Iako je u Beogradu bio tek dva dana, kada smo ga sreli zahvaljujući Italijanskom institutu za kulturu u Beogradu, višestruko nagrađivani italijanski pisac pravnog trilera, podjednako uzbudljive radne biografije (bivši je zamenik tužioca za organizovani kriminal Tužilaštva u Bariju i bivši senator Demokratske stranke), šaljivo je izjavio da je već naučio poneku reč na srpskom, pa je tako jasno razumeo svaki put kada bi neko izgovorio Đanriko Karofiljo, to jest njegovo ime.
Na našim knjižarskim policama ima već dosta piščevih naslova, kao što su: „Nesvesni svedok“, „Razumne sumnje“, „Penelopina disciplina“, „Mera vremena“, „Privremena savršenstva“, i „Tri sata ujutru“.
“Nesvesni svedok” prvi pravni triler
Do danas, napisao je oko 25 dela, ali najčešće govori o svom prvencu „Nesvesnom svedoku“, u kojem je i zaživeo lik, sada čuvenog advokata za krivično pravo Gvida Gverijerija, kojim je pisac utemeljio sasvim novi žanr u italijanskoj književnosti, a to je takozvani pravni triler. Tako je, gostujući u našem gradu, kada je predstavljao svoja izdanja na srpskom, koja možemo da pronađemo u domaćim knjižarama zahvaljujući dvema izdavačkim kućama (Clio i Imprimatur), svoju književnost opisivao krenuvši od svog prvog naslova:
„Kada sam završio „Nesvesnog svedoka“ mislio sam da sam napisao nešto sasvim drugačije, da to nije triler.
Zato, kada je italijanski novinar Korado Auđas napisao recenziju o mom romanu navodeći da je to jedan od najboljih pravnih trilera koji su izašli u Italiji, imao sam potpuno izmešana osećanja. S jedne strane mi se dopao taj kompliment a s druge sam bio zbunjen, i nisam se slagao s tom etiketom. Međutim, ona je dovela do dobre prodaje knjige, pa sam postao malo fleksibilniji u vezi sa tim. Otvoren sam za definicije koje vam se sviđaju, sve dok kupujete moje knjige,“ šaljivo je govorio Karofiljo.
Junak advokat Gvido i pisac tužilac Đanriko, slični ili različiti?
Sredovečni advokat Gvido Gerijeri je prosed, voli da boksuje i čita knjige, kao i da se vozi biciklom ulicama Barija, a sudeći prema rečima njegovog pisca, čitateljke su i najveći ljubitelji lika, koji se kao takav pojavljuje u ulozi glavnog junaka u seriji romana. Đanriko ga opisuje tako što kaže da je u pitanju jedan karakter koga nagriza autoironija, a ujedno ga i obuzima melanholija, pa su te dve osobine to što ga čini simpatičnim čitaocima.
“Smetalo mi je kada me pitaju za Gvida i autobiografsko, jer je moje razmišljanje uvek bilo takvo da sam ja pisac a on je lik. Međutim, kada sam video kakav je uspeh doživeo moj junak, naročito kod ženske čitalačke publike, onda sam i uvezi sa tim postao fleksibilniji. Naravno, šalu na stranu, svaki autor, ako piše istinito, prenosi deo sebe u lik o kojem piše. Kada su Flobera pitali ko je Madam Bovari, on je odgovorio: „Madam Bovari sam ja“. Ako ste istiniti u tom pisanju, naravno, da taj junak ima autobiografskog. S tim što mi kao autori unosimo u taj lik i ono što sami ne posedujemo a želeli bismo da u sebi imamo. Šta je to što Gvido ima, a ja ne, to vam neću otkriti,“ nastavlja u duhovitom maniru pisac.
Penelope, junakinja bivša tužiteljka
Nakon muških glavnih likova, Đanriko je pisao i knjige u kojima je glavni protagonista žena. Penelope Spada je hrabra i inteligenta bivša javna tužiteljka iz Milana, koja nakon napuštanja te pozicije, živi na ivici depresije i alkoholizma sve dok ne prihvati novi slučaj.
„Kada govorimo o Penelope, izabrao sam je, jer sam već duže vreme želeo da pišem roman u kojem je glavni lik žena, i koja će se baviti policijskim istragama. Dame, koje su imale prilike da čitaju te knjige, uputile su mi divan komentar. Rekle su da im se čini kao da ih je žena pisala. Tako da mi je to najveći kompliment.“
Da li će se junaci Gvido i Penelope sresti?
Često ga pitanju da li će se advokat Gvido i bivša tužiteljka Penelope sresti u zajedničkom romanu, na šta pisac i u Beogradu odgovara: „Neće se sresti, jer se oni nalaze u dva različita odvojena univerzuma. Kada bi se ta dva sveta susrela ili sudarila, došlo bi do štete.“
Pisanje teže od tužilaštva
Bivši tužilac i senator, iako je oduvek pisao o temama koje poznaje, kaže da mu pisanje nikada nije bilo za relaksaciju, već da je to za njega oduvek bio naporan posao, u mnogim aspektima dosta teži od posla tužioca. U kreativnom radu mu nekad pripomogne veštačka inteligencija:
„Koristim je kada radim istraživanja za predavanja, seminare, ili šeme za svoje časove. Veštačka inteligencija mi pomaže kada imam blokadu kod nekih narativnih prelaza. Tako dobijem neko rešenje s rečima koje ne upotrebim, ali mi sam odgovor veštačke inteligencije pomaže da premostim blokadu.“
U pisanju svog saveznika pronalazi i u rođenom bratu Frančesku, koji se takođe bavi autorstvom. Tako su zajedno napisali porodične memoare „Kuća u šumi“, knjigu koja nikad nije bila prevedena.
„Kada je reč o Frančeskovim delima, najviše mi se sviđa prvo. Zove se „With or without you“, kao pesma grupe U2.“
Zašto voli da sam snima svoje audio-knjige?
Kaže da mu posebno zadovoljstvo pričinjava i činjenica da su njegove audio-knjige veoma slušane u Italiji. Zanimljivo je da pisac sam daje glas u svojim audio-knjigama: „Smatram da je važno da autor čita svoj tekst, bez obzira na nesavršenosti, jer glumci ne razumeju do kraja napisano, pa često bespotrebno naglašavaju neke delove, koje pisac ne bi naglasio.“
Takođe, Italijan postavlja pitanje koliko roman zapravo pripada piscu, a koliko čitaocu, jer prema njegovom mišljenju: „Roman doživljava uspeh ako uspeva da se multiplikuje putem čitalaca, i ako čitalac može da se ogleda u njemu, i da reči iz tog romana interpretira kao svoje.
Kreativno je i čitanje, kao i pisanje, samo to na samom početku nije evidentno. Dakle, smatram da je važnije ono što nije napisano od onoga što jeste. Ono što se vidi u praznim prostorima, ili između redova, što podstiče maštu, ili fantaziju čitalaca.“
Zbog čega je roman s najviše emocija “Tri sata ujutru”?
Roman koji je izazvao možda najviše emotivnih reakcija čitalaca, kaže autor, je „Tri sata ujutru“. Govori o neobičnom putovanju oca i sina u Marsej, tokom kojeg se njih dvojica istinski upoznaju. Drama je nastala prema istinitoj priči piščevog prijatelja.
“Knjiga govori o čoveku koji boluje od epilepsije, u vreme kada se ta bolest veoma teško lečila. Posle dugog niza godina, lekar mu je rekao da mu se čini da je sve u redu, ali da bi bili sigurni moraju da provere njegovu reakciju kada je bez leka i bez sna dva dana i dve noć u kontinuitetu. E, sad zamislite oca i sina, koji se zajedno nalaze u Marseju, i moraju da budu da zajedno budni propisano vreme. To je eksplozivni narativni materijal.“
Planovi nakon Sajma uz citat Majka Tajsona
Đanriko Karofiljo je bio zainteresovan, da nakon razgovora o svojim knjigama, sazna što više o našoj kulturi i glavnom gradu, a za planove što se pisanja tiče, uz osmeh, kazao je:
„Citiraću jednog čuvenog filozofa, Majka Tajsona: „Everyone has a plan: until they get punched in the face.” (Svi imaju plan, sve dok ih ne udari posred usta) Zaista, mi smo opijeni pravljenjem detaljnih planova, a ja inspiraciju uzimam sa svih mogućih strana, tako da u delima uvek imam deliće istine.“
Foto: Tijana Janković-Jevrić // Miss Stills Photography
