Bez obzira na to što dobar deo dana provodi u kancelariji baveći se marketingom u transportu, inženjer logistike Bojana Prokić svaki slobodan trenutak koristi da se opusti uz heklanje i vez. Iako veštinu ručnog rada već generacijama neguju u njenoj porodicu, nedavno je svoje znanje tradicionalnog veza upotpunila i kod dr Vere Marković, u okviru kursa, koji je održan u Manakovoj kući u Beogradu. Inače, ovo zdanje obeležava važan jubilej, 55 godina od kada je pretvoreno u muzej, pod upravom Etnografskog muzeja. Tim povodom, otvorena je godišnja izložba polaznika svih kurseva, na kojoj se nalaze i Bojanini radovi, a koja će trajati do 17. decembra.
Osim na aktuelnoj postavci, pletivo koje nastaje veštim prstima vredne, poslovne žene, koja u starom zanatu pronalazi vreme i za odušak i kreativnost, možete da potražite i pod brendom boia.co.
Kada smo je sreli, Bojana je heklala, a naša priča o ručnom radu se neminovno živopisno rasplela kako u reči tako i u slici…
LW: Heklanje i vez su stari zanati, pa zašto bismo se tome vraćali u digitalnoj eri?
U vreme kada smo preplavljeni jeftinim veštačkim materijalima, i loše skrojenim odevnim predmetima, koji ne traju više od jedne sezone, to se pokazalo kao korisna veština.
LW: Koja je to nit koja spaja Bojanu kao ozbiljnu i uspešnu poslovnu ženu i Bojanu kao pletilju i vezilju?
Ručni rad i redovni posao su dve potpune suprotnosti u mom životu. Dok je moje formalno zanimanje veoma dinamično, ponekad čak i stresno, inženjer sam logistike i bavim se marketingom u transportu, vreme koje provedem među iglama donosi mi mir, kao i zadovoljstvo kada vidim krajnji rezultat.
LW: Vi ste daroviti, što se vidi po veštini izrade i po lepoti odevnih predmeta. Međutim, ako nikad u životu nismo uzeli iglu i konac u ruke, da li je moguće da ipak naučimo kako se to radi?
Osnove tehnika ručnog rada je veoma lako savladati, ukoliko postoji volja, i ako imate pored sebe nekog dovoljno strpljivog da vas nauči. Nekad je dovoljan samo dan da neko nauči kako da napravi šal, traku za kosu ili čak kupaći kostim.
I za jednu i za drugu tehniku postoje šeme po kojima je moguće raditi. Kada neko stekne dovoljno iskustva, može i sam da konstruiše šemu za predmet, koji želi da napravi. Tako su, na primer, svi moji heklani predmeti rađeni po šemama, koje sam sama crtala i koje mogu lako da prilagodim konstituciji osobe za koju određeni predmet pravim.
LW: Osnove u radu iglom i koncem nekada su mladi mogli da nauče još u osnovnoj školi, u okviru nastave. Da li mislite da bi nam i danas koristilo domaćinstvo kao predmet?
Žao mi je što sam bila prva generacija koja nije imala Domaćinstvo. Dobila sam tu knjigu u kompletu, ali kad je došao septembar, rekli su nam da je Domaćinstvo ukinuto. Sećam se da sam bila veoma razočarana, jer smo bili uskraćeni za taj predmet i zabavu na časovima, u odnosu na starije drugove iz škole.
Ipak, mislim da je moja generacija, i još nekoliko posle moje, imala naviku da radi te jednostavne stvari i pomaže roditeljima po kući.
Mislim da bi za današnju decu okruženu ekranima i aplikacijama bilo veoma korisno da dožive iskustva iz našeg „analognog“ detinjstva.
LW: U Vašem slučaju, važno je da kažemo da ste ipak imali od koga naučite dosta o ručnom radu, i to još u ranom detinjstvu, zar ne?
Dolazim iz velike porodice u kojoj su negovane veštine ručnog rada. Sve moje bake (a pomalo i deke) bile su vešte u tradicionalnim tehnikama.
Baka Cala (Jovanović) me je učila da heklam, baka Olga (Prokić) da štrikam, a baka Spomenka (Đurić) mi je pomagala sa komplikovanijim šemama za heklanje, i učila me da krojim i šijem na staroj Singer mašini. Tako sam još u osnovnoj školi pravila šalove i kape.
Do kraja srednje škole naučila sam i da sašijem sebi suknju, haljinu ili pantalone. Ako bi mi zatrebalo, a nisam našla da kupim ništa što bi mi se svidelo. Uživala sam provodeći vreme birajući konce i materijale, i učeći kako se koja nit ponaša pri heklanju, i koji materijal je dobar za suknju, a koji za majicu ili pantalone.
LW: Nedavno ste stekli i formalno znanje na kursu tradicionalnog veza u Manakovoj kući. Kakvo je to bilo iskustvo?
Pratim dešavanja u Manakovoj kući godinama, i dugo sam želela da upišem kurs tradicionalnog veza. Ove godine sam konačno odvojila dovoljno slobodnog vremena za to.
Kurs veza vodi dr Vera Marković, i traje tri meseca – prvog se uči vez po pismu, drugog vez po broju (pokrstica), a trećeg kosovski vez.
Osim tradicionalnog veza, organizovane su i radionice zlatoveza, tkanja, mozaika, keramike i filigrana.
Manakova kuća je posebno mesto koje čuva zbirku nošnji i nakita Centralnog Balkana iz XIX i s početka XX veka. Bila je privilegija provoditi vreme među odevnim predmetima, od kojih svaki predstavlja malo remek-delo, i učiti tehnike veza na isti način na koji se to radilo pre nekoliko stotina godina na ovim prostorima.
LW: S obzirom na to, da ste i poslovna žena, vaše rukotvorine su od hobija postale brend. Gde možemo da vidimo sve to što Vaše vešte ruke stvaraju?
Pre nekoliko meseci, moja opsesija heklanjem i vezom je prerasla razmere hobija. Kako se svest o modi sve više menja u korist održivih materijala i trajnih odevnih predmeta, odlučila sam da sve svoje ideje uokvirim u mali brend, sadržan od savremene odeće izrađene tradicionalnim tehnikama.
Trenutno radim na maloj kolekciji, koja je planirana da izađe na proleće. Proces izrade, i mali deo onoga što je do sada pravljeno može se pogledati na instagram stranici boia.co.
LW: Pretpostavljam da će se Vaši odevni komadi u pripremi za novu sezonu dopasti svima koji vole ručni rad, koji bi voleli nešto možda po svojoj meri, ali nemaju vremena da i sami stvaraju?
Da, osim veličina u standardnim brojevima, za kolekciju koju spremam biće na raspolaganju i mogućnost izrade po meri.
Ideja mi je da svaka žena koja ceni ovakav vanvremenski stil, a u dilemi je šta da obuče, može da dođe na ovu stranicu i da za sebe lako pronađe neki komad, koji će odgovarati njenoj građi (jer, nismo sve građene kao manekenke, iako bi globalna modna industrija želela da jesmo), i u kom će se osećati opušteno i samouvereno.
LW: Iako je za Vas ručni rad više od hobija, u čemu se ogleda lepota ovakvog načina da provedete slobodno vreme?
Učim se strpljenju, disciplini, kao i veštini da vidim lepotu u stvarima koje nisu savršene. Na kursu veza sam, pored drugih priča iz prošlosti, čula od dr Vere da je bilo uobičajeno da vezilja neki deo motiva ostavi nedovršen ili da, ukoliko pogreši, ostavi tu malu grešku na motivu “protiv uroka”.
Tako sada učim da uživam u malim trenucima sreće, iako mi možda taj dan nije bio savršen.
Foto: Tijana Janković-Jevrić // Miss Stills Photography
