Srebrić je učio od čuvenog holivudskog filmskog kompozitora Hansa Zimmera
Tragikomedija „Valcer poručnika Nidrigena“ imala je svoju beogradsku praizvedbu početkom meseca u Operi i teatru Madelinanum. Uoči druge reprize, koja će biti 23. decembra, razgovaramo sa kompozitorom i autorom muzike ovog dramskog komada, romanse sa primesama groteske, Aleksandrom Srebrićem.
Pored toga što ćemo govoriti o kompozicijama za scensko izvođenje drame autora Miodraga Ilića, u kojoj će se prepoznati svi oni kojima nije život dozvolio da budu ono što istinski jesu, u razgovoru sa gospodinom Srebrićem otkrivamo šta bi to bila obavezna muzička lektira, kako se stiču i neguju dobar ukus i estetika, kao i kojom numerom bi kompozitor opisao današnje vreme.
Takođe, saznaćete i na koji način je fudbal imao uticaja na umetnikovu ljubav prema muzici.
LW: Pre svega, dok je još sve sveže, recite nam, kakvi su utisci nakon premijere?
Aleksandar Srebrić: Malo je reći da sam presrećan i prezadovoljan. Pre svega, veoma sam zahvalan što mi je reditelj Vladimir Lazić ukazao veliko poverenje i poštovanje, a pozorište Madlenianum gostoprimstvo i ljubaznost, kakvu samo možete da dobijete kod kuće.
Što se tiče samih utisaka, oni su zaista nezaboravni. Kada znate da ste dobro uradili posao i kada ste sami zadovoljni svojim proizvodom, to je zapravo osećaj kome svi u umetnosti i kulturi težimo. Naravno da sve radimo zbog publike, i da su nam njihova mišljenja najvažnija.
LW: S obzirom na to da je radnja filozofskog komada, Miodraga Ilića, „Valcer Poručnika Nidrigena“ smeštena u doba carevine i balova, kakvu muziku možemo sve čuti, pored valcera?
Aleksandar Srebrić: Anđele i demone. Kada sam sa rediteljem Vladom Lazićem razgovarao o predstavi, i kada mi je objašnjavao svoju ideju i koncept kako bi želeo predstava da izgleda i zvuči, moja prva reakcija je bila:
– “U, pa ja uopšte neću biti tih…”
– „Pa nemoj“, odgovorio je Vladimir.
U toj potvrdi sam osetio da imam poprilično odrešene ruke, da svoje neke ideje sprovedem u delo, što mi je i uspelo. Muzika koja podržava predstavu i koja paralelno priča priču je epska, tajanstvena i napeta, puna orkestracije i horova, ali i lirskih ljubavnih tema.
LW: Kada govorimo o epohama, Vi ste ljubitelj muzike 80-ih, zar ne? Zašto Vam ta muzika prija i po čemu se razlikuje od ove koju možemo da slušamo danas?
Aleksandar Srebrić: Svaka muzika je ogledalo svog vremena. Moje detinjstvo i odrastanje je bilo 80-ih godina, i sve iz tog perioda budi najlepše uspomene na jedno potpuno drugačije vreme, koje sam obožavao.
Ne smem da tvrdim, ali se iskreno bojim da će današnje generacije veoma malo zapamtiti muziku koja je obeležila njihovo detinjstvo.
Danas se muzika prosto drugačije sluša.
Mi smo slušali cele albume od početka do kraja, listajući onu knjižicu iz CD-ova i maštali da možda baš mi možemo da ih nasledimo. Danas se pesma sluša od pet do deset sekundi, isključivo na YouTube-u. Život je postao brzi, pa samim tim i konzumiranje umetnosti.
LW: Ako biste nekoga po prvi put upoznavali s svetom muzike, šta je to što biste mu preporučili kao obaveznu muzičku lektiru?
Aleksandar Srebrić: Zavisi o kojoj muzici pričamo. Ako nije primenjena muzika kojom se bavim, onda bi to svakako bili klasici, generalno, u svim pravcima. Zato se i zovu klasici, jer su van vremenski. Od Mocarta, Šopena i Betovena, do Rolling Stones-a i Beatles-a. Današnji problem je u tome što poznajete svakoga, ali ne znate njegovo delo. Ne znate čime se bavi. To je velika razlika između poznatosti i priznatosti. Ako autor u pesmi ne govori o važnim stvarima iz svog vremena, onda može i bez toga, jer često danas ni sami autori ne veruju u svoje delo.
Malopre sam govorio o protoku vremena i promeni životnih navika… Naravno… I trebalo bi da se menja i osavremenjuje, ali ako želite da pročitate remek-delo iz književnosti, na primer, uvek ćete početi od Dostojevskog.
LW: Koliko je bitno u tome kada stvaramo muzički ukus da imamo dobar uticaj s zvučnika radio i TV programa, a koliko toga dolazi iz kuće? Na Vas je u tom smislu uticao Vaš otac Živorad Srebrić?
Aleksandar Srebrić: Sjajno ste se pripremili za ovaj razgovor, i, evo, javno Vas pohvaljujem.
On je 70-ih godina igrao fudbal u Južnoj Americi, najviše u Kolumbiji, a pošto je i sam bio veliki audiofil, mnogo muzičkog materijala je doneo odande. Nadam se da nije potrebno da podsećam da je u to vreme dostupnost bilo čega, ne samo muzike, u jednom malom gradu kao što je Velika Plana, odakle sam rodom, bila ravna nuli. Moja generacija je slušala to što je bilo servirano na jednom TV kanalu. Kod nas u kući je, ipak, mogao da se čuje i džez, a zatim i bluz, i rok, i flamenko, i pop muzika.
Duboko verujem da se muzički ukus stiče celog života.
Kako se čovek menja, pa i stari, tako se i ukusi menjaju. Ali u odrastanju, naravno da su mediji presudni faktor svakog ukusa i estetike, ne samo u muzici.
LW: Zanimljivo je da radite i nahsihronizaciju u animiranim filmovima. Da li možete da podelite i to iskustvo s nama? U kojim sve filmovima najmlađi mogu da Vas prepoznaju?
Aleksandar Srebrić: Tako je. Radio sam sinhronizaciju crtanih filmova za Nickelodeon, Disney, Cartoon Network, Minimax…
Sinhronizacijom se ne bavim već tri godine, već samo muzikom, tako da nisam siguran da li se još uvek nešto emituje od onoga što sam radio, ali verujte mi da im se ne zna broj. U skoro svakom projektu i svakoj epizodi sam bio neki lik.
LW: Verujem da imate svoj omiljeni album s muzikom iz filmova? Iz kog domaćeg filma biste voleli da imate jedan takav album, i da li planirate da izdate svoj?
Aleksandar Srebrić: Naravno. Moj omiljeni album filmske muzike je iz filma Gladiator, remek-delo Hansa Zimmera, holivudskog filmskog kompozitora, kod koga sam pre dve godine završio Masterclass.
Kada sam prvi put pogledao taj film, rekao sam sebi, to je to, ja želim ovo da radim. Bio sam veoma uporan, pratio svoje snove i instinkte, da sada mogu da kažem da mi je to jedino zanimanje.
Domaćih autora ima mnogo, koje posebno poštujem. Nažalost, mnogi više nisu među nama, ali njihova dela će ostati večna. Tu je Zoran Simjanović, Vojkan Borisavljević, Kornelije Kovač i drugi…
Naravno da sam razmišljao o izdavanju svog albuma filmske i pozorišne muzike. Ko ne bi voleo, zar ne? Mislim da je to za sada samo želja. Verujem da ću uspeti jednog dana sve da saberem i ostavim na jednom mestu ili kad napišem jedno remek-delo kao što je Gladiator. (smeh)
LW: Ako biste opisali današnje vreme nekom numerom, koja bi to bila?
Aleksandar Srebrić: Mnogo numera mi je palo na pamet u istom momentu, ali je ipak na kraju pobedila pesma grupe Dire Straits, “Brothers in Arms”.
