Vizuelni umetnik, slikar, filmski i pozorišni scenograf Aleksandar Denić (1963), koji je, sa radom „Exposition Coloniale“, ovogodišnji predstavnik Srbije na 60. Međunarodnom Bijenalu umetnosti u Veneciji, prvi je umetnik sa Balkana koji je postao član ugledne Akademije umetnosti u Berlinu, u sekciji izvođačkuh umetnosti.
Prema njegovim rečima, do članstva je došlo zahvaljujući prirodnom sledu posvećenog umetničkog rada, što potvrđuje i umetnikov raskošan stvaralački opus.
Njegove scenografije gledali smo u oko tridesetak filmova, među kojima su: “Tajvanska kanasta”, “Mi nismo Anđeli”, “Podzemlje”, “Zona mrtvih”, “Travelator”, “Vrati se Zone”…
Takođe, njegov značajan rad je onaj na ciklusu “Prsten Nibelunga”, u režiji Franka Kastorfa, povodom dva veka od rođenja Riharda Vagnera.
Imajući u vidu bogastvo Denićevog umetničkog delovanja, kao njegovo iskustvo u značajnom vremenskom periodu, razgovarali smo o današnjici, stvaralaštvu, o tome koliko su trud i autentičnost važni u umetnosti, ali i o vaspitanju.
LW: Jednom prilikom ste rekli da je domaće vaspitanje u današnje vreme hendikep? Da li i dalje tako mislite, i zašto? Kakva je situacija u Evropi po tom pitanju?
Domaće vaspitanje obuhvata usmeravanje i navike koje stičemo kroz svakodnevne obaveze, stavove i uverenja.
Danas je takva posvećenost često odsutna. Živimo u amalgamu lošeg obrazovanja, bez pravog kućnog vaspitanja, uz socijalno podsticanu pasivnu agresiju podstaknutu forsiranim narativom i uverenjem o nekakvoj posebnosti određenih grupa što stvara još veći animozitet u već izrazito polarizovanom društvu.
U tom bioskopu domaće vaspitanje nije na repertoaru.
Evropa kopira Ameriku, mi kopiramo Evropu tako da je kod nas trenutno na snazi treći Danteov krug. Velika je misterija u koji ćemo sledeći krug ući.
LW: Imate dugu i plodnu karijeru tokom koje ste stvarali u različitim vremenima, okolnostima, zemljama. Šta je to što se najviše promenilo poslednjih godina, da li je promena dobra ili loša, i da li se ona odnosi samo na pojavu digitalnih alata i AI-a ili je nešto drugo u pitanju?
Pandemija korone je izazvala značajan prekid u kontinuitetu rada. Produkcioni i birokratski sektori iskoristili su ovu prisilnu pauzu da ojačaju svoje redove.
Mladi birokrati u horu žale o nemanju sredstava i raznim nemogućnostima za obavljanje različitih zadataka, ubeđeni da pozorište postoji tek od nedavno počevši od njihovog zapošljavanja, čime je inače dodatno proširen ionako veliki organizacioni aparat.
Škole bi trebalo da ih nauče da bez umetnika njihov rad ne bi imao smisla.
Za umetnika je stranputica oslanjati se na AI umesto na sopstveni um. Digitalni alati treba da ostanu samo to – alati. Oni koji nemaju mašte i ideja trebalo bi da napuste klub.
Koliko je kreativnost odnosno autentičnost u stvaralaštvu važna, kako doći do nje, i kako se na taj način kao mladi stvaralac ostvariti?
Kreativnost se može dogoditi bilo gde: na telefonu, u kupatilu, kuhinji, na biciklu, prilikom farbanja splava, lakiranja noktiju ili u bašti. Termin kreativnost potiče iz sveta ekonomske propagande i blizak je industriji reklama, video igara i zabave. Nekome je važna, nekome nije.
Autentičnost izraza definiše ličnost umetnika; ona je umetnikov rukopis. Autentičnost se ne stiče, već je urođena, samo je treba osloboditi i razvijati.
Treba hrabro stvarati, ne obazirući se na mišljenja drugih. Kalkulisanje, praćenje mode i trendova je velika nesigurnost koja traje kratko i ne ostavlja nikakav trag.
Možemo li reći da su za stvaralaštvo važne okolnosti, ili je umetnik uspešan onoliko koliko ulaže individualnog truda?
Kada je umetnik dete, tetke, strine i babe često ponosno pričaju o njegovom talentu. Priča o talentu obično prolazi “pasošku kontrolu” na prijemnom ispitu umetničke akademije.
Međutim, na tom mestu ta priča se završava i ostaje za sećanje rodbini. Od tog trenutka, sve zavisi od posvećenosti i konstantnog rada.
Okolnosti mogu učiniti taj put malo lakšim ili napornijim, ali to ostaje u domenu nakolonosti sudbine.
Dobitnik je brojnih prestižnih priznanja, uključujući „Faust“, nemačku nacionalnu nagradu, nekoliko puta je proglašen za najboljeg scenografa godine, a prema anketi uglednog časopisa “Teatar hojte“, dva puta je izabran za najboljeg scenografa na nemačkom govornom području.
U životu ste imali brojna priznanja i nagrade, pa verujem da Vam je i članstvo u Akademiji umetnosti u Berlinu došla prirodno?
To je prirodan sled stvari. Akademska i stručna javnost na nemačkom govornom području prati moj rad, prepoznaje ga i to je jedan od načina kako ga prihvata i vrednuje.
Jedna od najstarijih kulturnih institucija u Evropi, Akademija umetnosti u Berlinu (Akademie der Künste) ima 435 članova, u svojih šest umetničkih sekcija, među kojima su: Ai Weiwei, Bob Dylan, Renzo Piano, Lord Norman Foster, Herta Müller, Wim Wenders, Richard Deacon... Osnovana je 1696. godine.
Potičete iz umetničke porodice, i svoj talenat ste razvijali na brojnim projektima, pa nam recite iz bogatog stvaralačkog iskustva, šta bi bio najvažniji savet za mladog umetnika?
Ne pravite kompromise i naučite da kažete NE. Veliko NE će vam u početku doneti mnoga manja, ali kasnije značajna DA.
Često će vas gledati kao autsajdera, ali to će vam pružiti priliku da pokažete ko ste zaista.
Bolju priliku da se izdvojite i demonstrirate svoje prave vrednosti nećete imati.
foto: Nebojša Babić
