Tri para učestvuju u neobičnoj grupnoj terapiji. Psiholog im je ostavio niz pitanja na koja će parovi morati da odgovore, zajednički da ih reše i analiziraju. Predložena tehnika ih sve podstiče da daju svoje mišljenje, da raspravljaju i, na kraju, da se pokažu onakvima kakvi zaista jesu.
Ko prati moj rad, zvučaću mu pristrasno. Jer, ako nešto volim, to je španska kinematografija, ali… Wow, wow, wow, WOW!
Od prve scene dinamika na nivou, pomalo dokumentaristički, kamera koja pliva, ali ne magli vid ni mozak. Zašto ih toliko volim? Pa zato što je skoro svaki film in media res. Počne konkretno, odmah zaroni u problematiku. Nema šta da te tri dana beskonačno dugim kadrovima uvodi u priču koja se negde na polovini razvodnji, pa ti da neki osrednji zaključak.
Od početka do kraja – konkretno!
Glumci na nivou zadatka. Mogli su malo duhovitije one šale, ali scenario nikako nije dosadan. Dovoljno je zabavno i drži pažnju. Lako je poistovetiti se sa ličnim previranjima likova. To je taj začin njihovih filmova – nema fame, samo obični ljudi sa svojim svakodnevnim problemima.
Kada vas poslednja scena šokira i da totalno deseti smer i jedanaestu notu filmu, biće vam jasno da je ovo jedna sasvim ozbiljna priča. Ali ne smem da vam kažem više da ne bih spojlovala. U središtu priče je nasilje nad ženama, koje se nigde ne spominje dok se film ne završi. Vrlo lepo sprovedena ideja. Vešt način da ohrabri žrtve nasilja da svoje nasilnike prijave. Zaplet je tu tek da vam drži pažnju jer tek kulminacija potpuno rasvetljava ideju filma, da bi vas rasplet emotivno zakucao. Preokret je vešto i sa lakoćom izveden.
Pošla sam da se nasmejem i uživam u omiljenom jeziku, a izašla sam oduševljena, zanemela pred autentičnim konceptom koji je isprva delovao kao već viđena limunada.
Autor: Dragana Daničić
