Koliko zrna peska postoji? Po prvi put je pomislilo jedno zrno peska, staro hiljadama godina. To pitanje ga je iznenadilo, jer nikada nije dovodilo u pitanje beskonačnost svojih srodnika-ostalih zrna. Zrno peska nikada nije videlo pustinju, ali je zato jako osećalo nepromenljivu konzistentnost sa ostalim zrnevljem. Nepokolebljivo i snažno jedinstvo, po kom su se znojile izdržljive kamile, na kojima su ljudi puštali njihajuće i nemerljive misli koje nisu nikuda stizale… Mesečina se hladila, a Sunce se topilo i pred svim tim silama, jedini apsolut bila je pustinja.
Jedne noći, zrno je spletom okolnosti dospelo na površinu. Sve što je videlo jesu zvezde. Nebo nije primetilo, jer se naviklo na mrak. Ali zvezde… Kako su daleko! A onda je osetilo vetrić. Vetrić koji je bio dovoljno snažan da ga pomeri. Kakva izvanredna sila?! Pomislilo je.
Ponovo se pomerilo, ovog puta, sa površine na dole, ka mračnoj, hladnoj dubini pustinje.
To zrno, nikad nije na ovaj način posmatralo dubinu pustinje, hladne i mračne, ali sada, hladnoća i mrak su postali nepodnošljivi. Vetar je blago šibnuo zrno toplim, mirisnim šapatom sa zelenih oaza i zvezde su osvetlile mračno nebo. Svet tog zrna više nije bio isti. Nije bio ušuškan…
U početku, veoma kratko, to neprimetno i nenametljivo zrno osetilo se nadmeno. Znalo je tajnu toliko skrivenu, da se niko njemu znan, nije uopšte pitao da l’ ta tajna postoji.
Onda su usledila nova pitanja. Divan, okrepljujući i prosvetljujući osećaj je prošao, iščezao ispred moći postavljanja novih pitanja.
Koliko je veliko prostranstvo koje obasjavaju zvezde? Koliko su one daleko? Kolika je najjača snaga vetra? Sva ta pitanja su obuzimala zrno peska da se ono celim svojim bićem usredsredilo da ponovo dospe na površinu i ugleda zvezde, oseti pokretački vetar. O svemu tome je ćutalo ostalim zrnima koja su uživala u svom meškoljenju. Svako zrno je bilo ubeđeno da je gospodar sveta iza kojeg stoji najjača sila jedinstva.
Pih, kakva ograničavajuća sloboda?! Mislilo je zrno peska osvetljeno sjajem putovanja. Ono je znalo da je iznad svih tih zrnevlja koja su se meškoljila u sigurnim opnama membrane pustinje. Zrno je žudelo da ponovo vidi otvoren svet.
Ali bešumni dani su prolazili, kratki kao godine. Godine kraće nego decenije. A zrno je strpljivo čekalo. Iznalazilo je način da jedno te isto pitanje iskaže na bezbroj načina. Oko sebe je napravilo opnu koja je udaljavala ostale, bezbrižne kapljice pustinje, od sebe. Tako je prolazilo vreme. Zrno je postajalo sve okrnjenije, ali nije odustajalo od svoje ideje, koju su mnogi ismevali i proglašavali zabludom. Opna nije popuštala, naprotiv, postajala je sve izdržljivija i šira.
Nakom mnogo godina, jedan namernik prošao je pustinjom svojim mekim koracima, štedeći kamilu i, šivenom čizmom pomutio je miran pesak pod sobom. Zrno peska se konačno našlo na površini. Osetilo je prisustvo sudbine.
Sada je znalo lekciju, nije se dalo ostalim zrnima. Iskoristilo je opnu da se održi na površini. Jedini znani kompas ka cilju bile su mu zvezde. Onda je vetar dunuo, a opna pitanja bez odgovora ga vinula u nebo poput maslačka.
Našao se na zelenoj površini. Oko njega nicali su zeleni oblakoderi života, toliko visoki da su zaklanjali nebo.
Onda se to zrno zagledalo u zvezde, sa toliko vere, toliko pitanja, toliko odgovora, da su silom ushićenja, na njegovu opnu počele da se lepe druge, lake i zalutale pahuljice pustinje nošene vetrom.
Polako je zeleno okruženje postajalo bakarno i sivo. Isto kao ono na kome je živelo pre nego što se spustilo na ovu drugačiju zemlju. Zrno za to nije mnogo marilo. Bilo je zagledano u zvezde i smišljalo je planove.
Ubrzo, za njega se zakačilo toliko zrna da je nastala nova pustinja. Zrno se borilo za prevlast na površini, da bi posmatralo nebo i čekalo… Onda je koristilo silu opne da se bori sa ostalim zrnima, koja su ga nehatno zatrpavala, žudno želeći da ga okruže, budu na njegovom mestu, ili tik uz njega. Smatrali su da se jedino odatle zvezde najlepše i najbolje vide.
Ali ni u jednom trenutku, to zrno, nije poželelo da otera ostalo zrnevlje koje je sebi privuklo, jer mu se činilo da sa njima raste u vis, ka nebu. Privlačilo ih je neizrecivom namerom da prizove vetar koji nosi do zvezda.
Zelenih oblakodera više nije bilo. Vetrić je pirkao… Tad još uvek nije razmišljalo o samoći.
Autor: Stefan Vasić
foto: YouTube screenshot
