Možda je jedan od najuzbudljivijih kulturnih događaja ove jeseni bila promocija novog romana Miodraga Majića „Pod tuđim suncem“, kada su se tog 14. oktobra 2024. stvorili redovi čitalaca, koji su čekali do poslednjeg trenutka ne bi li ipak uspeli da uđu u već krcat klub Bitef Art Cafe. Za sve one koji nisu stigli do svog primerka te večeri, pisac je potpisivao knjige na Sajmu knjiga, gde je, prema rečima svog izdavača „Vulkana“, bio zvezda manifestacije.
Njegov triler, koji prevazilazi osnovne okvire žanra, jer je ujedno i svojevrstan prikaz društva, a i potencijalno dobar scenario za road movie, za kratko vreme je iz štampe izašao u oko 30 hiljada primeraka.
Čije sunce greje, koja je to generacija koja je omanula, i na koji način prevazići autocenzuru? Da li se u pričama majora Koste i njegove taksistkinje, nekadašnje izbeglice i prostitutke Marije, tokom zajdničkog putovanja ka Krfu, oslikava i sudbina onih koje sam pisac naziva žrtvama tranzicije, saznajemo u razgovoru s Majićem nakon njegovog radnog dana, kada je odložio sudijsku kapu a zauzeo svoje sasvim drugačije, ali podjednako udobno, mesto romanopisca:
LW: “Šta smo to Bogu zgrešili?” To je pitanje koje sebi postavljaju protagonisti Vašeg najnovije romana.
Da, to je pitanje koje i sebi povremeno postavim, a verujem da i većina građana isto tako. Zapravo, to je neki vapaj, nekakva nemoć.
To pitanje dolazi iz nemoći, jer često, kad provrtim sve moguće logičke operacije, i kad mi se čini da pronađem i nesporne greške koje smo pravili na tom istorijskom putu, ali i u novijoj istoriji, gde ih je bilo sijaset, opet mi se nekako učini da nismo morali baš tako loše da prođemo, da nije bilo fer da tako loše prođemo.
Jesmo brljali, jesmo grešili, jesmo zalazili na stranputice, ali nekako kao – okej, dosta je. Zato onda dođe to pitanje: pa, pobogu da li ima još nešto što ne znamo, a da smo zgrešili, pa nam se sve ovo dešava?
LW: S tim u vezi, tu govorite i o generaciji koja je omanula. O kojoj generaciji je reč, i zašto?
Mislim da je to generacija kojoj i sam pripadam. Eto, usuđujem se da o njoj govorim iz više razloga. Smatram da je poznajem, ali još više sam slobodan, jer tu kritikujem i sebe i svoje prijatelje. Tako da i dalje sebi postavljam to pitanje.
Za razliku od naših roditelja, dedova, mi smo nekako imali priliku, činilo se makar, da ne krenemo potpuno iz blata, kao što su oni kretali. Međutim, izgleda da smo mi, na neki volšeban način, uspeli da nas vratimo u to blato iz kojeg su oni bežali.
Skoro sam na jednoj tribini rekao – mi se bazično, sad kad pogledam čitav moj zreli život, borimo protiv istih ljudi. Isti ljudi koji su zagorčavali meni mladost, evo, i danas, u ozbiljno zrelim godinama mi i dalje zagorčavaju život.
Sada kako su ove studentske pobune krenule, upravo sam to kazao, i to je misao koja me ne napušta: hajde, barem, da pokušamo da i ovim klincima ne zagorčaju život do kraja.
Nama su čitavu generaciju obeležili praktično isti ljudi koje vidimo i danas. To je nešto što me ozbiljno, ozbiljno sekira (što je blaga reč), da nama nije bilo dovoljno, evo trideset pet godina, da shvatimo bazično – da nema šanse da postanete bolji, ako pravite iste greške. Nema šanse da vas u bolju budućnost odvedu isti ljudi, koji su vas prethodno vodili iz promašaja u promašaj. Mi to još uvek nismo shvatili.
Eto, nadam se da sad polako shvatamo.
LW: Da li otud i razmišljanje kako je pod tuđim suncem?
Svakako. Kao i većina moje generacija, i sam sam deo života provodio pod tuđim suncem, iliti u inostranstvu. To je još jedan od momenata koji je obeležio moju generaciju, ti odlasci u inostranstvo. Najveći broj mojih prijatelja i dan-danas ne živi ovde.
Nažalost, vidim da se taj trend nastavlja i u ovim sledećim generacijama. Sticajem okolnosti sam se vratio, i negde pokušao većinu života da provedem ovde, da se nekako borim.
Međutim, najveći broj mojih prijatelja ostao je tamo. To je pitanje, koje, kažem, ostaje obeležavajuće za moju generaciju: da li ići ili ostati? Volelo bih nekako da ove naredne generacije, ako ga i postavljaju, da to ne bude na tako sudbonosni način, kao što je to bilo kod nas. Za mnoge je to bilo pitanje opstanka. Voleo bih da, kada ljudi iz ove zemlje, odlaze u inostranstvo da to bude, kao nekim drugim sredinama, pokušaj da se nešto tamo uradi, ali bez toga da se odavde beži, da se ide glavom bez obzira, i s dubokom svešću da život ovde ne može biti vredan čoveka u ciklusu tog jednog, ipak kratkog, ljudskog življenja.
LW: Možda je srž romana i najbolje opisao, u jednoj rečenici, pesnik Gojko Božović, rekavši: „Pod tuđim suncem je triler koji postaje društveni roman i slika društva koja se pretvara u zastrašujuću predstavu prepoznatljive stvarnosti“. Može biti raznih prepoznavanja i neprepoznavanja, zar ne?
Da, svakako. Pa, čak i dva glavna junaka ovog romana dolaze iz dva sveta. To sam i želeo u ovoj priči da postignem, da to budu naizgled dva vrlo suprostavljena lika, dva vrlo različita karaktera… S jedne strane imamo jednog krutog, penizonisanog majora, vojnika, borca, čoveka koji je prošao surove etape na ratištu, a s druge imamo, ipak, jednu relativno mladu devojku, koja je izbeglica, žrtva tih ratnih pohoda na ovom području, koju je težak život koji je vodila odveo stranputicom, i koja beži od tih svojih progonitelja.
Oni su i, kažem, karakterno različiti. On je tvrd i staložen. Ona je eksplozivna, temperamentna.
Međutim, ispostavlja se, tokom priče, da su oni zapravo daleko bliži nego što to deluje, da je ono što ih spaja to što su i jedno i drugo, ispostaviće se, žrtve tog, da tako kažem, ovdašnjeg sunca, za koje će se oni upitati u jednom trenutku: da li im je baš bilo namenjeno, ili su živeli u nečijim tuđim cipelama, dok ih njihove čekaju negde drugde?
Onda na tom putovanju, odnosno odlasku, oni u retrovizoru Marijinog auta gledaju unatrag zemlju koju ostavljaju.
O romanu:
“Priča počinje jedne kišne noći, u taksiju broj 382, kada Kosta Rašić, penzionisani oficir, odluči da krene put Krfa. Slučajan susret sa Marijom, taksistkinjom koja te noći postaje njegov saputnik, predodrediće sve što će se potom dogoditi pod tuđim suncem. “
LW: Kada ste najavljivali ovaj roman rekli ste da tu postoje određena očekivanja, a neka od njih su i da to bude poput „Dece zla“. Kakva se situacija sam očekivanjima sada, kada je knjiga od ove jeseni u prodaji?
Verovatno uvek postoji očekivanje publike – šta je to što biste vi sada pisali, a opet, uzimajući u obzir ono što ste vi do tada pisali. Ako ste napisali triler, koji je dobro prošao kod čitalačke publike, ona delom očekuje da opet budu trileri. Nekad ih to zbuni, jer zaista ni jedno od tih pisanja nisam usmeravao, ali zaista, u pravcu tih nekih pretpostavljenih očekivanja. Da je to tako, onda bih sigurno pisao druge teme nakon „Dece zla“, ili bi to nastavak bio tog ili neki drugi triler, što se nije dogodilo.
Svaki put sam pisao ono što mi se u tom trenutku pisalo, to što mi se činilo važnim, što sam želeo da saopštim publici, što je negde mene okupiralo, i za šta sam pomislio da bi i publici moglo da bude interesantno.
Drago mi je da vidim da ova priča „Pod tuđim suncem“, kao i neki moji drugi romani, potpuno drugačija od priča koje sam pričao. Drago mi je što vidim, a sigurno je to i sreća, nekakav blagoslov, a ne samo nekakvo moje umeće, da je iz romana u roman ta publika veća. To znači da im ne smeta što tako, nenamerno, šetam kroz te žanrove i te priče, i izgleda da prepoznaju tu neku zajedničku nit u pisanju, koja im se dopada. Mogu samo da kažem da sam srećan zbog toga.
LW: Koliko tu ima istinitog? „Deca zla“ su prema istinitom događaju.
„Pod tuđim suncem“ nije zasnovano, za razliku od neki drugih mojih romana, na konkretnom životnom događaju. U punoj meri, u tom smislu, je izmaštana fabula te priče. Međutim, svakako, ono što nije izmaštano to je ambijent, koji živimo, nisu ni, sigurno ni te neke životne priče njih dvoje, kao i nekih drugih likova koji su u toj priči sreću.
Verujem, u punoj meri, da mi prepoznajemo te ljude, pa čak i ako nemamo nekog, u svom bližem okruženju, penzionisanog majora ili neku devojku izbeglicu, sigurno je da već neki prijatelj ili rođak ima. Jednostavno, te priče i te sudbine, na žalost, ovde nisu strane.
Volimo da govorimo o virtualizaciji naše stvarnosti i da slušamo isključivo o tim pobednicima tranzicije, kako ja to zovem.
Kosta i Marija su u punoj meri gubitnici tranzicije. To su oni ljudi koje je ovo društvo pokušava da sakrije u orman dok su tu gosti – da ih ne vidi, i da predstavi kako smo mi taj nekakav ekonomski tigra ili lider ne znam čega, a zapravo to su ljudi na čijoj muci i nesreći, na čijim ramenima stoje sve ove izmišljene veličine u ovom društvu, ovi novo-bogataši s tompusima u ustima i toaletama, od ne znam koliko hiljada evra. Ta lažna slika o ovom društvu, koja se nama prezentuje kao stvarna i moguća, ustvari krije iza sebe tu nevidljivu, ogromnu santu leda koja se ispod površine vode ne vidi, a u kojoj su sve te žrtve, od kojih su Kosta i Marija samo dvoje.
LW: Ipak, onda kažu, što se u romanu često i pojavljuje: „Nije nam ništa“?
Da. To su pokušaji racionalizacije. To su pokušaji negacije stvarnosti.
Znate, kad vam se toliko dugo nameće lažna slika – većina naših slika su lažne i većina naših mitova – onoga što nas pokreće danas je za ozbiljno preispitivanje. Veoma je teško živeti i snalaziti se u društvu, i u vremenu u kom svoje realne postupke bi trebalo da prilagođavate lažnim slikama, opsenama koje vam se serviraju. To je veoma teško. Zato su i ovi junaci ti koji zapravo nisu uspeli da se uklope u taj virtuelni, lažni, sjajni, tobože svet Srbije, koja ima potpuno drugačiju sliku – jedno naličje koje je zapravo njena slika.
LW: Da li ste razmišljali filmski kada ste pisali roman, koji je veoma filmičan, i kako je i Siniša Kovačević primetio, odličan bi bio kao road movie?
Ne trudim se da tako pišem, ali izgleda, da sada, posle četiri romana, i na osnovu toga što drugi kažu – što prihvatam, jer toliko ljudi to kaže – izgleda da su moja pisanja dosta filmična. Verovatno to potiče od toga što je takav proces mog razmišljanja, očigledno. U slikama razmišljam, ili većim delom tako, i kada opisujem junaka i scenu, najpre u svojoj glavi imam neku vrstu projekcije i te atmosfere i tog mirisa i zvuka, i ambijenta u koje se sve to dešava. Čini se da je onda jezik pisanja takav da to uspešno preneseš. To je opet velika sreća, znate.
Kada pišete, vi ste totalni usamljenik, tada. Sedite, u zavisnosti od toga gde pišete, ili u nekom podrumu ili na nekom tavanu ili u nekoj sobi sami sa sobom, i pokušavate da tu neku sliku, recimo, muzike u autu, da prenesete nekome potpuno nepoznatom koga najčešće nikad u životu nećete da vidite. Ne znate njegov svet, njegove simbole, mirise, doživljeno, ali želite da mu pošaljete tu poruku, da Sinead O’Connor peva u tim kolima, i kako to izgleda u tom trenutku.
Najlepše nešto što možete da doživite jeste to da ste vi taj predajnik, a da onaj tamo na prijemu vidi, ako ne istu onda sličnu scenu. Onda to znači da ste pogodili. Vrlo je moguće, ako ne i jednostavnije, kada pustite tu poruku u bocu da ona ili potpuno promaši mesto kuda bi trebalo da ode ili da taj ko čita to da doživi nešto sasvim drugačije.
LW: Gost Sajma knjiga bio je italijanski pisac i pravnik Đanriko Karofiljo, koji mi je tom prilikom reko da mu pisanje pada teže od obračuna s mafijom. Verujem da i Vas vrlo često pitaju da uporedite posao sudije i pisca?
Hm… Mislim da je to sasvim različito i da ni jedno od ta dva nije lako.
Koliko je meni poznato, on je moj kolega u obe profesije. Karofiljo se posvetio samo pisanju, tako da je možda zaboravio koliko je teško obračunavati se i sa mafijom. (osmeh) Mislim da se to sasvim razlikuje, pretpostavljaju sasvim različita znanja i veštine.
Zaista se trudim, da kada krenem da pišem, kako ja to kažem, da kapu sudije što je dalje moguće odbacim od sebe, što verovatno nikad nije u potpunosti moguće, jer uvek nešto ostane od sudije u vama. Takođe i obratno. Kada sam u sudnici, kada sudim trudim se da me ne ometa pisac u meni, u tim trenucima.
Međutim, ne bih se složio da je nešto lakše a nešto teže, jer su u pitanju dva potpuno odvojena puta.
Kad ste pravnik morate povremeno da se bavite tim birokratskim i tehničkim delom. Dokazivanje je vrlo jedna tehnička veština. Opet kada pišete, trebalo bi da se dogodi nešto potpuno drugo, ta magija. Da potpuno otvorite i svoja čula i mozak, i iskustva… Praktično tu nema pravila, a ovamo je mnogo pravila. Zato kažem da su to dve sasvim različite discipline. Ni jedno ni drugo ne garantuje uspeh, samo što je kod sudskog posla, hajde da tako kažemo, možda izvesniji uspeh ako poštujete tu neku proceduru, dok kod pisanja možete sve da uradite fenomenalno, a da to ipak ne bude prihvaćeno kod čitalaca. I obratno. Možete da ne poštujete pravila, a da to pogodi neke žice čitalačke i da bude super.
LW: Očigledno je da ste pogodili s obzirom na to da Vaše knjige imaju i po 70 izdanja? „Pod tuđim suncem“ ima već zavidan broj izdanja.
Mislim da nije bilo ni mesec dana od objavljivanja knjige, a ona je već bila štampana u oko 35 hiljada primeraka. To jeste zaista nešto krajnje neobično, pogotovu ovde. Naravno da mi je drago i zbog toga. Međutim, ni to nije nešto što je najveća radost pisanja.
Najveća radost pisanja jeste kada odete na promociju knjige, kad se sretnete s ljudima, koji su čitali te knjiga i koji vam ponude, recimo, viđenje romana koje vas iznenadi. Onda kažete: pa ovoj je otišlo dalje od onoga što sam naumio. Ta razmena misli s publikom za mene je naj, naj, najlepši deo ovoga što radim.
LW: I u tome ste postali popularni kao rok-zvezda, kao Bitlsi.
Nemojte, Bitlsi su moji stvarni heroji, tako da s njima ništa ne poredim, pa ni tako figurativno svoj uspeh. (smeh)
To neke ljude verovatno optereti, međutim, mislim da je to nešto što se dogodi ili ne dogodi. Divno je kad se dogodi. Kao što ni kritike čovek ne bi trebalo da previše uzme k srcu, tako i još manje mislim da bi trebalo da se uljuljka u tome – eto sad, kao, mene hiljade, stotine hiljada ljudi čita, čeka tamo… sad sam ne-znam-ti-ja-već-šta zbog toga.
Samo bi pisac trebalo da se trudi da svaka priča koju bi da pošalje pred čitaoce bude, kako ja to kažem, vredna pisanja i da se, eto, nada da će i oni to da prepoznaju. Da se trudi da da maksimum svoj u tom pisanju, a da li će se to svideti stotinama hiljada, desetinama hiljada… to su često situacije na koje ne možete da utičete. Siguran sam da nije u tome, što mene toliko ljudi čita, sve nekako neka moja genijalnost i uspeh. Ima tu raznih aktera, i puno toga na šta ne možete da utičete.
To je ono što kažem – vi pošaljete tu poruku u noć, i siguran sam da su je mnogi sjajni pisci poslali, ali se ona jednostavno nije tamo čula. Nije se zakačila, ili se za pogrešnu strunu dotakla. Eto, do sada sam lično imao sreće da su te strune bile prave.
Objavio je romane "Pod tuđim suncem", "Deca zla", "Ostrvo pelikana", "Rudnik" i zbirku priča "U ime naroda". Prema romanu "Deca zla" snimljena je istoimena serija.
LW: Koliko je onda bitno da se onaj koji piše rastereti autocenzure, u svakom smislu?
Moje dosadašnje iskustvo govori da je teško ljude naučiti tome da se ne autocenzurišu. Ne znači da je nemoguće, ali mislim da je to nešto što čovek nosi u sebi ili ne, da je to pitanje vaspitanja, obrazovanja, pa i nekakvih životnih iskustava.
Inače u životu nisam bio neko ko se autocenzurisao niti neko ko je cenzurisao druge. Tako da meni nije teško bilo ni jednog trenutka od kada to isto ne činim ni u pisanju – da razmišljam šta bi to bila tema koja bi sad bila podobna, ili, pak, šta bi bila tema koja će se prodati. Ni jedno ni drugo me nije nikada zanimalo. Verujem da će to tako ostati i dalje.
E, sad, za druge, ne znam da li bi mogao da dam savet, jer mnoge koje sam savetovao da se ne autocenzurišu, bio sam dosta neuspešan u tome. Očigledno je taj poriv veoma jak kod ljudi kod kojih strah ili konformizam prevlađuju potrebu da budu svoji, da budu autentični, da iznesu svoj glas. Tako da ne verujem da se tu može mnogo učiniti savetima. Ljudi koji se autocenzurišu u svakodnevnom životu plašim se da će to činiti i u pisanju.
Foto: Tijana Janković-Jevrić & Vladimir Jevrić // Miss Stills Photography
