Italijanski fotograf Nicolò Filippo Rosso, čija izložba “Exodus”, nagrađena World Press Photo nagradom (2020), otvara Međunarodni festival fotografije Vizualizator u sredu, 20. novembra u 18 časova u Muzeju primenjene umetnosti, dobitnik je brojnih priznanja u oblasti fotografije, a ovaj put je i beogradski gost.
Kako se pridružio grupama migranata u njihovom putovanju pustinjom Čivava, zašto je glumio usnulog izbeglicu u uzloglašenom vozu “La Bestia”, i na koji način je na kraju dokumentovao dolaske azilanta na granicu SAD-a, otkrivamo u razgovoru uoči otvaranja izložbe u Srbiji, na kojoj će prisustvovati kako naš sagovornik tako i direktor Italijanskog instituta Roberto Činkota i ambasador Misije OEBS-a u Srbiji Jan Bratu.
Fotografije koje su nastale prilikom fotografovog putovanja migrantskom maršutom, a koje ćemo moći da vidimo i u Beogradu, objavljivane su u svetskim medijima, kao što su to The New York Times i National Geographic, a izlagane su na PhotoVille festival u Njujorku, i kao specijalna postavka u Evropskom parlamentu u Briselu.
Gostovanje italijanskog fotografa i izložba realizovani su uz podršku Italijanskog instituta za kulturu.
LW: Videćemo Vašu nagrađivanu izložbu (“World Press Photo 2020” i “The Alexia Grants 2024”) “Exodus” u Beogradu. Radili ste na njoj pet godina? Šta je “Orlovo gnezdo”, i ko su „trkači“?
Pa, skoro šest. Zahvaljujući nagradi “The Alexia Grants 2024” mogao sam da nastavim da dokumentujem priče porodica sa kojima sam putovao migracionim rutama u Americi, a vi ćete imati priliku da saznate o njima upravo na fotografijama ove izložbe.
Ovaj rad je putovanje, i moj pokušaj da odam počast borbi onih koji su primorani da napuste svoje domove jer su im uslovi života nemogući, i da doprinesem da njihove priče ne budu zaboravljene.
“Orlovo gnezdo” je planinski prelaz na periferiji Tihuane. Mesto nakom je gradnja pograničnog zida prekinuta zbog formiranja stena. Kroz taj jaz ljudi prelaze u Sjedinjene Države. Primoranu su satima da šetaju pustinjom, i da se kriju od pogranične policije. Dok su jedni nameravali da se predaju vlastima i traže azil, drugi su, u strahu od deportacije, bežali birajući najopasnije i najudaljenije rute. Oni su “trkači”.
LW: Odakle su azilanti?
Duž granica sam sreo ljude iz Venecuele, Kolumbije, Ekvadora, Bolivije, Brazila, Meksika, Hondurasa, Gvatemale, Salvadora, Perua, Čilea, Gruzije, Uzbekistana, Nepala, Bangladeša, Turske, Sirije, Kameruna, Indije, Rumunije, itd.
LW: Beležite živote ljudi, ali u tome niste samo posmatrač; izgradili ste odnos sa njima. Verujem da imate toliko priča da podelite, ali, hajde da se fokusiramo na Amada Bastilju Salasu (43-godišnjeg Kolumbijca) i njegovu suprugu Dženifer?
Amado i ja smo se sreli u Čivavi u Meksiku čekajući da uskočimo u teretni voz. Bio je sa azilantima iz Venecuele, Kolumbije i Gvatemale. Njegov 12-godišnji sin Ezekiel bio je najmlađi.
“Moja žena je već u Sjedinjenim Državama i čeka nas. Za moju porodicu nema budućnosti u Kolumbiji. Želimo da budemo zajedno”, rekao mi je on.
Posle neuspešnog pokušaja da se predaju američkim vlastima, deportovani su u Kolumbiju, gde smo se ponovo sreli, mesec dana kasnije, tokom izložbe projekta „Exodus” u Bogoti.
Zamolio sam Amada i Ezekiela da učestvuju u panel diskusiji tokom inauguracije izložbe. Amado se obratio novinarima, kolumbijskim vlastima i političarima objašnjavajući teške životne uslove sa kojima se njegova porodica suočava i pokazujući svoju odlučnost da ponovo putuje na Sever.
Ekonomski uticaj pandemije doveo je ljude do još većeg siromaštva, glavnog pokretača eksploatacije i ranjivosti. Zbog rasta cena u poslednje tri godine, potrebno je više od svakodnevnog posla da bi se prehranila porodica. Ezekiel nije nastavio sa školovanjem, a Amado je radio na građevini za 20 dolara dnevno štedeći šta je mogao za sledeće putovanje. Kako se kišna sezona završila u Centralnoj Americi, njih dvojica su krenuli na opasno putovanje kroz Darijen Gap, i ponovo stigli do Severnog Meksika.
Dok je čekao pravi trenutak da pređe u Sjedinjene Države, Amado je radio u Matamorosu na meksičkoj strani granice. Međutim, njegovo putovanje je poprimilo tragičan obrt, kada ga je tokom građevinske smene udarila struja, zbog čega je bio oslabljen i u komi.
Posle nesreće, njegovo stanje je bilo toliko teško da su ga migrantske vlasti prebacile u najbližu bolnicu na lečenje, što je rezultiralo njegovim dolaskom u Sjedinjene Države. Supruga i sin bili su uz njega, kada se probudio u vojnoj bolnici u San Antoniju u Teksasu.
Lekari očekuju da će njegov oporavak trajati mesecima. Dženifer, njegova supruga, napustila je nesigurni posao u fabrici u Denveru da bi bila sa njim i njihovim sinom. Sada žive u San Antoniju, dok se Amado polako oporavlja. Planiraju da se presele na Aljasku, gde su čuli da su poslovi bolje plaćeni, da pomognu porodici u Kolumbiji i Venecueli.
LW: Da li postoje neke opasne situacije u kojima ste bili umešani, kao kada ste se predstavljali kao izbeglica da vas vojska ne bi prepoznala kao fotografa?
Uvek se trudim da odredim nivo opasnosti situacije, i da se ponašam u skladu sa tim.
Priča koju pominjete je o noći kada sam upoznao pomenutog Amada. Čuvari su patrolirali prugom, dok su migranti čekali da teretni voz, poznat kao “La Bestia”, stigne do meksičke severne granice. Dozvoljavaju migrantima da koriste voz, ali ne i novinarima. Još gore prolazite ako ste fotograf. Amado i ostali su zgrabili moje kamere, sakrili ih u svoje torbe, i stavili ćebe na mene, dok su se policajci približavali.
Glumio sam usnulog migranta. Nakon što su prošli dalje, morali smo da bude sigurni da mogu da nastavim da radim. Na kraju smo te noći putovali zajedno, u praznom vagonu u “La Bestia”, na putu prema Siudad Huarezu.
LW: Šta vas je uopšte dovelo u Latinsku Ameriku? Pokrivali ste i sudanske izbeglice u Čadu?
Nakon studija književnosti, napustio sam Italiju i počeo da putujem po Latinskoj Americi. Na kraju sam živeo u Kolumbiji desetak godina. Osećaji avanture i slobode su me na to pokrenuli, pre svega, ali i otvorenosti ljudi i divljina teritorije. Zatim je usledio impuls kao pokretač da ispričam priče o ljudima koje sam upoznao, kao što su domorodačke zajednice koje se bore da pristup vodi u La Gvahiri, i o egzodusu venecuelanskih migranata. Nakon dijaspore, završio sam u većini zemalja kontinenta, moj rad se proširio.
Nedavno sam, zahvaljujući nekoliko zadataka, imao priliku da otputujem u Čad i posetim izbegličke kampove na istočnoj granici sa Darfurom, gde stotine hiljada Sudanaca traže utočište bežeći od etničkog čišćenja, rata i gladi.
Planiram da se uskoro vratim tamo na još jedan zadatak, nakon čega ću nastaviti da radim samostalno.
LW: Kako ste od književnosti došli do fotografije?
Nikada nisam osetio taj jasan prelaz. Reči i fotografije jačaju jedna drugu. Pisanje je i dalje prisutno, bilo za aplikaciju za grant, članak uz fotografije, ili intervju poput ovog. Ali fotografijama ponekad nisu potrebne reči, i to ih čini tako jedinstvenim. One nose poruku koja se može razumeti izvan geografskih, lingvističkih ili društvenih i ekonomskih granica, i kao takva širiti dalje.
LW: Kakav je život u Bogoti?
Živeo sam u Kolumbiji oko deceniju, ali Bogota je bila baza samo nekoliko godina. Dugo sam živeo u Putumaju, na granici sa Ekvadorom. Stalno sam putovao po Kolumbiji i regionu od 2016. godine, kada sam dobio prve uredničke zadatke. Bogota je vitalna prestonica i odlična baza za kretanje iz Severne u Južnu Ameriku. Međutim, više se ne osećam kao da živim u gradu. Nisam imao fiksnu bazu četiri godine, ali od prošle godine se vraćam u svoj rodni grad u Italiji, kada sam između putovanja. Cenim tišinu, i brda, i planine koje okružuju ovaj mali grad u Alpima.
LW: Fotografija je uzbudljiv i dinamičan posao, koji podrazumeva i mnogo napornog rada, a u vašem slučaju, i rizik. Koji je Vaš motiv, i koje su to veštine koje Vam pomažu u Vašem fotografskom pohodu?
Fotografija je oblik protesta. Snimamo da bismo ostavili trag nečemu što se dogodilo, tako da priče koje su nam važne ne budu ignorisane. Znatiželja je značajan pokretač, kao i gnev protiv nepravde, vojne oholosti i neravnoteže moći, koji su osnovni uzrok siromaštva, nasilja i masovnog raseljavanja.
Nisam siguran u vezi sa veštinama, jer je fotografija beskrajan proces učenja u kome se spaja sve što jeste. Radi se o posmatranju. Kad iza toga stoji ljudskost, nešto će izaći.
LW: Da li nosite tešku opremu sa sobom ili putujete s „lakšom“?
Nosim dve kamere, dva sočiva, baterije i notebook. Lakšu opremu nosim na teren, ali uvek imam privremenu bazu gde držim više stvari, laptop i rezervne kopije. Ponekad je to dom prijatelja, hotelska soba ili sedište nevladine organizacije.
LW: Fotografišete dokumentarne fotografije, ali ih radite crno-bele. Zašto?
Koristim crno-belo da izbegnem ometanje boja. Sviđa mi se, ali detalji koje kolor otkriva često odvlače pažnju od suštine fotografije koju crno-bela čuva. Štaviše, radi se o univerzalnosti scenarija koji ove fotografije prikazuju. Preko 120 miliona ljudi napušta svoje domove, bežeći od rata, progona, prirodnih katastrofa i ranjivosti širom sveta. Priče iz Amerike odražavaju sve druge masovne migracijske pokrete – crno-bela apstrahuje priču iz specifičnosti geografije. Omogućava nam dijalog sa scenom, izvan informacija koje ona nosi. Forsira emocionalnu vezu.
LW: I, možda najvažnije pitanje – šta ste naučili od izbeglica? S tim u vezi, šta bi bila poruka za nas? Možete li to da artikulišete u jednoj rečenici, ili u jednoj fotografiji?
Teško je svesti trag koji su ta iskustva ostavila na jednu rečenicu. Za toliko mladih roditelja, migriranje je čin velikodušnosti prema njihovoj deci. Znaju da će biti teško. Krug siromaštva, nasilja i eksploatacije, za koji se nadaju da će prekinuti, ne završava se na odredištu. Ipak, oni čine sve što je potrebno da obezbede bolje mogućnosti za svoju porodicu. To nas sve nagoni da razmislimo o našim privilegijama i onome što nam fali.
Foto: Nicolò Filippo Rosso