Kada, posle porođaja, privremena tuga (“baby blues”) postaje depresija?
Da postporođajna depresija nije umišljeni problem modernog doba, kao što se ponekad komentariše, već stvarnost mnogih majki, potvrđuje nam i doktor medicine i specijalista psihijatrije Aleksandra Damjanović, koja je i sama, nakon rođenja svoje ćerke Sofije, osetila težinu takvih osećanja. Svoje iskustvo u prvim danima majčinstva, koje je u njenom slučaju značilo čak i zamenu beba u porodilištu na dan, opisala je u kratkoj priči “Postporođajna depresija: moja priča”, koja je objavljena u zbirki grupe autora “Mama sve je u redu, utorak je u sredu” (Vulkan), zajedno s tekstovima još tridesetak mama.
Pored pomenute priče, koja je i povod našeg razgovora, napisala i još nekoliko kratkih, od kojih je “Virus” nagrađena Nagradom grada Beograda, kao i dve knjige poezije.
Dr Damjanović bavi se psihoterapijom, savetovanjem i koučingom s fokusom na anksiozno-depresivne poremećaje, partnerske odnose, prevenciju sindroma izgaranja na poslu i zdravstveni koučing. Danas nam govori o postporođajnoj depresiji, iz ličnog i profesionalnog ugla:
LW: Šta je to što jedan srećan događaj, kao što je rođene deteta, može da učini traumatičnim za majku?
Sam porođaj može biti traumatičan, ili da dobijete pogrešnu bebu (kao u mom slučaju – srećom na samo jedan dan). Prevremeni porođaj, bilo koji zdravstveni problem kod bebe, teškoće sa dojenjem, nemogućnost dojenja iz nekog razloga, sve su to aktivirajući događaji koji mogu otežati period nakon porođaja.
Od razloga koji nisu u vezi sa samim porođajem i bebom, može biti i: gubitak roditelja, partnera, bliske osobe tokom trudnoće, ili nakon porođaja: gubitak posla, finansijski problemi, odsustvo podrške od strane partnera, nasilje u porodici, neželjena trudnoća i mnogi drugi.
LW: “Svaka postporođajna depresija je slična, ali svaka ima i svoje osobenosti”- kažete u svojoj priči iz zbirke grupe autora „“Mama sve je u redu, utorka je u sredu.“ Šta je očekivano stanje porodilje, a šta je već razlog za zabrinutost?
Ubrzo nakon porođaja se može pojaviti osećaj tuge, straha, neadekvatnosti, sumnje u sebe i svoje sposobnosti, možda čak i krivice povodom toga što se ne oseća velika radost ili ljubav prema bebi.
Rođenje deteta nosi sa sobom razna očekivanja, i nas samih od sebe, i drugih od nas. Toliko smo okrenute ka tome šta bi trebalo da osećamo i kako da se ponašamo, da često zanemarimo činjenicu da smo sve različite i da svaka od nas ima svoj, jedinstven način da se prilagodi na potpuno novu ulogu u svom životu.
Očekivano je da ovo stanje poznato kao „baby blues“ traje do tri nedelje i prođe samo od sebe, bez stručne pomoći. Ukoliko to ne bi bio slučaj, i ako bi se simptomi pogoršavali, tuga produbljivala, volja se topila, briga majke o sebi i bebi izostajala, i u najgorem slučaju majka imala misli o tome da je najbolje da je nema ili da bi mogla da naudi bebi i/ili sebi, neophodno je da okolina to prepozna i hitno zatraži pomoć.
LW: Da li je važno da imamo na umu i to da neki od tih znakova mogu da ukazuju i na neke druge, organske probleme?
S obzirom da se nakon porođaja značajno menja hormonski status, i da je baš ta promena jedan od uzroka promena raspoloženja, ovakvo stanje može biti i posledica disbalansa u nivou hormona. Ukoliko bi to bio slučaj, psihijatar ili endokrinolog bi sigurno preduzeli sve što je potrebno da se odredi uzrok i da odgovarajuća terapija.
LW: Koliku ulogu upravo u tom prepoznavanju imaju naši bližnji, i kako bi oni mogli da nam pomognu, ili odmognu?
Baš tako, i da pomognu i da odmognu…Odgovor je „mnogo“, u oba slučaja. Razumevanje našeg stanja i toga kako se osećamo. Zatim, normalizovanje svega kroz šta prolazimo i pokazivanje strpljenja u vezi sa savladavanjem novih veština, saosećanje bez osuđivanja naših misli, sumnji, strepnji, strahova, nekih nedovoljno uspešno rešenih zadataka, sve to pomaže da se ovaj početni period lakše prebrodi.
Ukoliko je u pitanju depresija, ne treba upućivati majku „da se pokrene“, „da digne glavu gore“, „da misli pozitivno“, govoriti joj „da treba da bude srećna što je na svet donela zdravo dete“, ne treba je porediti ni sa kim, ni nju ni bebu, jer to sve pogoršava stanje i produbljuje osećaj krivice i neadekvatnosti.
LW: Kako da same sebi pomognemo, kome da se obratimo? U Vašem slučaju bilo je dovoljno da izgovorite svoja osećanja, i da već tako krenete put oporavka?
Za početak, trebalo bi da poverujemo sebi da se priroda pobrinula za to da umemo da zbrinemo svoju bebu i obezbedimo joj sve što je potrebno. Zatim, bilo bi korisno da poverujemo jednoj patronažnoj sestri i jednom pedijatru, koga smo odabrali, i možda još nekoj osobi od poverenja (majci, sestri, svekrvi, prijateljici).
Majke su nakon izlaska iz porodilišta često zbunjene mnogim različitim stavovima povodom nege i odgajanja, preplavljene savetima iz mnogobrojnih knjiga, sajtova, kao i sa foruma i društvenih mreža. Ta količina informacija može da izazove anksioznost u vidu strepnje „nešto ne radim kako bi trebalo“ ili „kako ne stižem da sve ovo primenim“ ili osećaja da se stalno nešto propušta.
Ako je moguće, trebalo bi spavati kad spava beba, i raditi onoliko koliko se može i koliko snaga dopušta. Šetnja je zdrava za majku koliko i za bebu, pa bi tome trebalo dati prednost u odnosu na peglanje veša ili sređivanje kuće. Trebalo bi da brinemo o sebi jednako koliko i o bebi. Samo tako možemo pružiti bebi ljubav i zaštitu.
Ako prepoznamo simptome depresije, kao što su: beznađe, bezvoljnost, umor, razdražljivost, duboka tuga, strah, osećaj krivice, plačljivost, nesanica ili prevelika potreba za snom, gubitak apetita ili preterano povećan apetit, nemogućnost da se doživi radost, strah da bi mogla nauditi bebi ili sebi, obavezno bi trebalo potražiti stručnu pomoć.
Ono što mnogi ne znaju je da Institut za mentalno zdravlje u Palmotićevoj ulici ima Kabinet za brigu o mentalnom zdravlju žena za koji nije potreban uput i može se direktno otići i zatražiti pomoć.
LW: Koliko je važno da žena ženu podrži, da postoji saosećajnost, a da se smiri takmičarski duh?
Mislim da bi to značajno olakšalo suočavanje s ovom ulogom i svim onim što ona donosi. Često možete čuti starije žene, ili one koje su imale sreće da im sve prođe glatko i bez mnogo muke, kako komentarišu „današnje mlade majke“ smatrajući ih razmaženim govoreći „kako one taj period nisu osetile“. Eto i tu nerazumevanja žena prema ženama.
S druge strane, iskreno verujem da će i ova diktatura pozitivizma i fotošopiranih mama, sa preslatkim rumenim bebama, koje sve stižu i postižu smešeći se sa svojih profila, besprekornog izgleda i linije, kao da se nisu porađale, uskoro prestati i da će žene dati sebi psihološku dozvolu i vreme da se oporave, prilagode, izvešte i osnaže kako bi stekle poverenje u sebe i svoje sposobnosti na normalan i prirodan način.
LW: Kažu da se sve više zna i govori o postporođajnoj depresiji. Međutim, čini se da je i dalje važno razgovarati što više na tu temu, jer svakog trenutka imamo novu mamu, a niko joj ne daje smernice niti dovoljno razumevanja u tome kako da doživi i proživi tu tranziciju iz devojke u majku?
Slažem se. Nikad nije dovoljno i trebalo bi koristiti svaku moguću priliku da se govori o tome šta može da se očekuje, koje su majke možda predisponirane ili u većem riziku, kako da se psihički pripreme za ono što dolazi, kako da prepoznaju kada bi trebalo da zatraže stručnu pomoć i gde.
Nekada su žene živele u zajednici, i koliko god da je takav život imao i svoje negativne strane imao je i pozitivne, jer žena nikad nije bila sama, uvek je neko iskusniji već bio u kući, imao je ko da pričuva dete dok odmara, sve se odvijalo po utvrđenom redu i žene su manje brinule o tome da li rade sve ispravno. Neko drugi je donosio odluku u njihovo ime, što je značajno moglo da umanji strah povodom mogućih grešaka, kao i da smanji brigu o adekvatnosti. To ne znači da nekada nije bilo postporođajne depresije i da je to problem modernog doba, kao što se ponekad komentariše.
Sada imamo i ovu sjajnu knjigu „Mama sve je u redu, utorak je u sredu“ koju svaka mama treba da kupi i pročita, da se ne oseća usamljeno, da pomogne sebi na jedan vrlo lep i lak način pričama koje smo sve mi, autorke, o svom postporođajnom iskustvu podelile u ovoj knjizi nesebično.
Koliko godina Vaša ćerka Sofija ima danas, i koja bi Vaša poruka njoj kao budućoj mami bila? Da li imate još dece?
Sofija ima petnaest godina. Ona je moje jedino i najbolje dete (smeh). Rekla bih joj sledeće: Prvo se potrudi da izabereš brižnog i zrelog oca svom detetu. On je najvažniji deo postporođajne slagalice. Ako budeš imala sreće da postaneš majka, vas dvoje ćete uz ljubav i razumevanje zajedno rešiti sve, a ako to ne ide prema planu, znaš da uvek imaš svoju mamu.
