Scenario za Svemu dođe kraj, koji je reditelj radio zajedno s piscem Antom Tomićem, priča je o društvenoj nepravdi, korupciji, bahatosti bogatih i moćnih, ljudskoj pohlepi i gluposti, o mračnoj strani tranzicije i kapitalizma, koju prepoznaju žitelji ovog dela Evrope, ali i o snazi ljubavi i traganju za istinom
Šetali su Dorćolom, jedne jesenje večeri, reditelj Rajko Grlić, pisac Ante Tomić i glumac Nebojša Glogovac, i razgovarali o tome na kakvom bi sledećem projektu, posle uspeha filma Ustav Republike Hrvatske, mogli opet zajedno da sarađuju. Seli su u kafić i nabacivali razne ideje…
“Isto zlo, muka i nepravda potresaju naš region”
“Onda se Rajko dosetio Krležinog romana koji obojica volimo, Na rubu pameti, da ga pretočimo u film. Ali, kako u njemu i nema baš scenarija, rešili smo da se ne usmerimo na samu priču, već na ono važnije, na emocije, koje delimo svi u regionu: Hrvati, Srbi, Bugari…
Taj bes zbog okolnosti u kojima živimo i nepravde koju trpimo, od nekih prostaka na vlasti, takva su osećanja dovoljno uverljiva da se svako od nas u njima prepozna. Iz toga je nastao scenario za film Svemu dođe kraj” – rekao je poznati hrvatski pisac na konferenciji za novinare povodom beogradske premijere (10. oktobra u MTS dvorani) ovog najnovijeg ostvarenja ovog uigranog dvojca: reditelja i koscenariste Rajka Grlića i scenariste Ante Tomića.
Njihova saradnja je dosad rezultirala u filmovima Karaula (2006), Neka ostane među nama (2010) i Ustav Republike Hrvatske” (2016), trebalo je, prema Tomićevoj knjizi Čudo u Poskokovj Dragi, da bude snimljen i istoimeni film, ali se to nije dogodilo zbog nesuglasica s producentima (u prevodu: zbrisali s parama).
“Nekoliko godina smo radili na mnogobrojnim verzijama scenarija, jer smo krenuli od jedne apstraktne Krležine teme i onda je trebalo da je prizemljimo. U međuvremenu je devalvacija učinila svoje, pa smo snimali u krajnje oskudnim uslovima, ali mislim da je to nevažno za gledaoce.
Mislim da su razumeli i dobro primili ovaj film, koji je moj pokušaj je da se ostavi mali trag pored puta, da se zna šta je bilo i kako je bilo kada smo bili ovde. Sve što vidite u filmu je nešto što manje-više svi znate. Naš je cilj da vam damo lupu da to malo bolje vidite.
Filmovi ne menjaju svet, ne dižu revolucije, oni su kao tiho šaputanje na uho, pokušaj da se o nečemu što svi znamo govori malo intimnije” – rekao je Grlić.
Film Svemu dođe kraj je snažna kritika savremenog društva, koja pokazuje tamne strane tranzicije i kapitalizma kroz sudar dva sveta – onog bogatih i moćnih koji upravljaju društvom, i običnih ljudi suočenih sa nepravdom.
Sami autori ga opisuju i kao ljubavnu priču, jer glavni junak, advokat Maks Pinter (u tumačenju Živka Anočića ) ne bi smogao hrabrosti da se suoči s oličenjem zla u liku bahatog, opasnog biznismena Dinka Horvata (Boris Isaković je za ovu ulogu osvojio zlatnu Arenu u Puli) da nije imao podršku i podsticaj svoje mladalačke ljubavi, buntovne Nine (Jelena Đokić, nagrađena Zlatnom mimozom u Herceg Novom za najbolju žensku ulogu).
Radnja filma se dešava u današnjem Zagrebu
Uspešni advokat Maks oslobodio je svog klijenta Horvata, jednog od stubova hrvatskog društva, od optužbe za ubistvo dvojice radnika koji su upali na njegov posed, ali grižnja savesti natera Maksa da, na proslavi, pred važnim zvanicama, nazove Horvata hladnokrvnim ubicom, što dovede u opasnost ne samo njega, već i svedoke, otpuštene radnike.
Pretučen, bez klijenata, izdan od poslovnog partnera (Janko Popović Volarić), ostavljen od supruge (Marina Redžepović), on je uporan da dokaže istinu samo uz pomoć voljene Nine, jednog od radnika firme koju je Horvat upropastio (Emir Hadžihafizbegović) i njihove sindikalne predvodnice (Ksenija Marinković).
Upušta se u neravnopravnu borbu…
“Kad smo radili miks u Bugarskoj, tamo su nam rekli: To nije film o Hrvatskoj nego o Bugarskoj. Ovde mi je jedna gospođa rekla: To je film o Srbiji. Svi smo mi slični u svojoj muci i nesreći, bez obzira da li je njeno lice negde više civilizovano” – ocenio je Grlić, dodajući da film krajem meseca ide u Španiju, posle u SAD i Kanadu, pa će onda videti kako svet na to gleda, da li film komunicira dalje od našeg prostora.
Prema rečima reditelja, film daje jednu sliku, koju svako može da tumači na svoj način.
“Bili smo dosta direktni, ima tu i pomalo pamfleta, kao što je i Krležin roman od kojeg smo krenuli davno imao, ali tumačenje je potpuno slobodno” – naglasio je Grlić.
Kad su ga novinari pitali za reakcije zvaničnika i publike u Hrvatskoj, Grlić je rekao da ne zna za zvaničnike, ne komunicira sa političkim veličinama, osim sa predsednikom države koji je došao na projekciju. Ministarka kulture je bila na premijeri u Puli (na letošnjem festivalu, gde inače pre tačno 50 godina prikazan Grlićev debitantski film Kud puklo da puklo), kažu da nije bila oduševljena, ali ona je ideolog HDZ-a. Ali publici se film dopao, aplaudirala je na određene scene, na kraju su svi ustali i pljeskali i u Zagrebu i u Beogradu. Sledi novosadska premijera, onda film počinje svoj bioskopski život i u Srbiji.
“On je za njih i rađen. Ja sam iz te staromodne škole koja smatra da film treba da bude gledan u bioskopu. Festivali su dobri, ali nisu suština” – smatra Grlić.
Na konferenciji za novinare je učestvovao i srpski koproducent filma 2 rekao da se njegova supruga glumica Snežana Bogdanović i on već dugo druže s Grlićem, jer je život učinio da i jedni i drugi odu sa ovih prostora 90-ih godina i nađu se kao emigranati u Americi.
“Kad nas je Rajko pitao da li bismo bili zainteresovani da budemo koproducenti naravno da smo pristali. Koproducent je zapravo Filmski centar Srbije, mi smo samo organizatori i pomoćnici da sve bude logistički izvedeno kako valja. Film podržao i Kulturni centar Vojvodine” – rekao je Fehmiu.
Autor: Aleksandra Mijalković
