Rediteljka Nataša Urban o filmu koji će biti prikazan 6. novembra od 19 časova u Dvorani Kulturnog centra Beograda, u okviru međunarodne selekcije 18. Slobodne zone
Ne samo iz umetničkog nego i iz emotivnog ugla, naša nagrađivana rediteljka Nataša Urban, predstavlja nam svoj dokumentarni film „Pomračenje“ vraćajući se u period svog odrastanja u Srbiji tokom ratova, s distance koju joj daju vreme i Norveška gde živi danas.
Prisećajući se nekih važnih datuma, koji su ostavili traga u našoj bliskoj prošlosti, Nataša u filmu počinje od Jugoslavije i totalnog pomračenja Sunca iz 1961. godine, da bi publiku dovela do poslednje sunčane eklipse iz 11. avgusta 1999. godine.
Iako je dokumentarac sastavljen od ličnih sećanja iz detinjstva i mladosti provedenih u Vojvodini, što autorkinih što sagovornika iz kruga porodice i prijatelja, ovaj film govori i o svima nama, koji smo bili jednaki svedoci tog vremena. „Pomračenje“ je autorsko ostvarenje koje će svaki gledalac zasigurno doživeti na svoj intiman a time i izuzetno osećajan način.
Već sam dijalog o filmu budi mnoštvo uspomena, emocija i jednu višeslojnu nostalgiju koja se oseća u pitanjima i odgovorima. Čitajući razgovor koji sledi mnogi će poželeti da pogledaju „Pomračenje“ i time osvetle neke svoje kutke sećanja, kako bi i sami napravili jedan hrabri osvrt na vremena koja su iza nas, a možda i utvrdili ili smekšali svoje stavove.
Takođe, pored filozofskog momenta, Nataša otkriva i nešto praktičniju stranu filma, magiju koju je moguće postići uz malo kafe, vitamina C i sode bikarbone.
Služeći se pamćenjem, uspomenama svojih bližnjih, očevim planinarskim dnevnicima, zapisima i arhivom, kao i trakom od šesnaest milimetara i osam milimetara i trikovima iz filmske laboratorije, rediteljka Nataša Urban nas svojim celuloidnim vremeplovom vodi na jedno pomalo setno ali inspirativno putovanje u zajedničku prošlost, koje nas navodi na propitivanje i evociranje, i eventualno isceljenje. Filmska autorka govori detaljno i prisno o svom filmu “Pomračenje” u intervjuu, koji smo i ona i ja završile suzom umesto tačke:
LW: U filmu „Pomračenje“ oživljavate sećanja na potpuna pomračenja Sunca kod nas, ali i na ratove, bombardovanje, sankcije… zajedno s bliskim osobama. Jedna od njih je i Lia Stanković, Vaša majka, koja je među onima koji se nerado prisećaju naše nešto mlađe istorije. Zašto mislite da je važno da se sećamo, uprkos tome što to može biti bolno?
Nataša Urban: Veoma je bitno da se sećamo onog što se desilo, i da pričamo o tome. Mislim da je to jedini način da idemo dalje, da se izvučemo iz problema u kojem se nalazimo, iz mraka u kojem smo još uvek, da damo šansu i nama, a pogotovu ovim mladim generacijama. Ta deca nemaju veze sa ta četiri rata, ali oni i dalje nose to breme na sebi. Ako hoćemo da se pomerimo iz tog mraka, moramo da razgovaramo o tome šta se desilo, i moramo da se suočimo s istinom onog što se desilo, bez obzira na to koliko je ona bolna. Jeste, veoma je bolno, ali je zaista to jedini način.
Mislim da to moramo da uradimo i na individualnom nivou. Onda, naravno, mora da postoji i spremnost države za tako nešto, da se ljudi edukuju u tom smislu. Te stvari se znaju. Podaci su jasni i tamo su, a sad, što ljudi to ne žele da znaju, to je druga stvar. Ali nema nam pomaka bez toga. Dijalozi, otvoreni dijalozi, empatija i preuzimanje odgovornosti.
To što moja majka odbija da se seća, kao što ste rekli, to je i razumljivo. Svi mi pokušavamo sebe nekako da zaštitimo. U nekom smislu, film i govori o tome kako se svi mi nosimo sa svime što se dešava u svetu trenutno.
Kako živeti s time što znamo da u ovom momentu deca umiru u Avganistanu, ili u Siriji, ili u Ukrajini ili u Jemenu? Šta možemo da uradimo? Koliko možemo da uradimo? Da li činimo dovoljno?
LW: Šta ste sve saznali otkrivajući jedan deo istorije pomračenja Sunca kod nas, onog iz 1961. i iz 1999. godine? Čini se da su ta dva pomračenja sasvim različito dočekana kod nas, zašto?
Nataša Urban: Film „Pomračenje“ uokviruju ta dva totalna pomračenja Sunca. Jedno koje nam se desilo 1961, i drugo 11. avgusta 1999. godine. Kako su ta pomračenja posmatrana i kako im se pristupilo, kako su doživljavana… potpuno su dve različite priče.
Te 1961. godine, u medijima su davali tačne instrukcije i savete odraslima i deci kako da posmatraju pomračenje. Ljude su bodrili, opismenjavali i edukovali o tome da bi trebalo da gledaju pomračenje, jer je to retko i nestvarno u svojoj lepoti. Tada su ulice bile pune ljudi, koji su razdragano posmatrali taj predivan i redak fenomen.
Svi znamo kako je propraćeno takvo isto pomračenje 11. avgsuta 1999… Ljudi su se krili u svojim stanovima i bunkerima.
Sama situacija opisuje s jedne strane taj optimizam šezdesetih, jednu nadu u bolju budućnost, a s druge strane imamo potpuno drugačiju atmosferu devedesetih, u godinama koje se dešavaju odmah posle silnih ratova i bombardovanja. To pokušavam u filmu da prikažem. Tu scenu iz 11. avgusta 1999. godine želim da gledaocima prenesem kao experience (doživljaj).
LW: U filmu „Pomračenje“ svoje sagovornike i gledaoce podsećate na neke važne datume u našoj skorijoj istoriji, koji se u paraleli poklapaju s sadržajno sasvim drugačijim, ličnim dnevničkim zapisima Vašeg oca Borislava Stankovića. Da li ste film i snimili zahvaljujući očevima planinarskim dnevnicima, ili?
Nataša Urban: Pomračenje sam snimila jednostavno zato što sam dovela sebe konačno u tu situaciju da sam dovoljno jaka i hrabra da krenem putem pravljenja tog filma. Zbog toga sam ga snimila.
Očevi planinarski dnevnici su bili jedan od prvih elemenata za koje sam sigurno znala da će bit deo ovog filma. Isto sam znala da će imati jedno veliko mesto u filmu. Kako se ispostavilo oni čine okvir, uokviruju taj film. Tatini dnevnici su uvek bili vrlo detaljni.
Nekada smo u planinarenje išli svi zajedno, porodično, a nekada je tata išao sam. U prilikama kada bi se otac sam vraćao s tih njegovih izleta po Fruškoj Gori, što je nekada značilo i po 40 km pređenih u jednom danu, onda je cele večeri ili cele noć upisivao detalje s tog izleta.
Na primer: „13:52 – Zmija prešla preko puta. Zeka ulevo u paničnom begu…“ Tako, ti neki detalji su me oduševili, kada sam počela da čitam dnevnike. Znala sam da oni moraju biti deo filma.
LW: Jasno je onda da je planinarenje bilo veliki deo porodičnog životnog stila u Stankovića, zar ne? Vas je i kreativno, ali i životno inspirisalo za neke druge avanture, kasnije u životu, i za film, evidentno.
Nataša Urban: Moji roditelji se bave planinarenjem dugi niz decenija. Moja mama Lia Stanković je prva žena iz Srbije koja je osvojila vrh preko 7000 metara, konkretno vrh Akonkagva u Andima. Bili su i na Himalajima, a osvojili su i Kilimandžaro.
Tata i mama su, za vreme devedesetih, vodili u planine mene i brata. Kad god bismo ugrabili neku priliku, išli smo. Ako ništa drugo, bar na Frušku Goru. Po Srbiji smo isto dosta išli na planinarenje. Odsedali smo u najgorim hotelima i planinarskim domovima. To uopšte nije bilo bitno. Spavali smo u šatorima, i u svim vremenskim prilikama. Bilo nam je bitno samo da se izmestimo iz onog ludila. Mislim, to sad vidim, kada sam i sama majka, šta su time želeli moji roditelji, da mene i brata malo zaštite.
Te planine su zapravo izuzetno veliki deo mene. Zato sam prvi put otišla u Nepal. Zbog tih planina. Zbog tih Himalaja.
Zato sam i završila u Norveškoj, koja je kao jedna velika planina. (smeh)
LW: Koju ulogu u filmu igra slika Ilije Bosilja „Pomračenje sunca“ iz 1961. godine?
Nataša Urban: Ilija Bosilj je meni veoma bitan, iako se on pojavljuje samo u jednom detalju, u jednoj sceni. On je jedan od naših najpoznatijih slikara. Počeo je da slika u 62. godini života.
Bosilj je svojim očima video to pomračenje Sunca 61. godine, koje je posle naslikao. Ta njegova slika je deo mog filma, jer moj tata odlazi u slikarev muzej da gleda to delo, tokom svojih planinarskih, fruškogorskih izleta. Otac je često šetao po Šidu i okolini, a tu se baš nalazi Muzej naivne umetnosti „Ilijanum“, koji nosi ime Ilije Bašičevića Bosilja.
LW: Zašto Vam je bilo važno za priču da dokumentarni film snimite baš na filmskoj traci, a ne digitalno?
Nataša Urban: Nekad neke stvari želite da zaboravite. Nekad se nekih najedanput setite. Neke ste duboko zakopali, i tako dalje. Želela sam da vizuelno prikažem subjektivnost sećanja. Razne tehnike su korišćene da bi se odrazila ta subjektivnost.
Bilo mi je bitno da bude sniman analogno, zato što je čitav film jedan kolaž sećanja. Po mom mišljenju, traka je kao jedna fizička manifestacija sećanja. Traka je organskog porekla. Ta emulzija… granulacija… šum…kraceri… sve to kao da odražava vizuelno sećanje.
Čitav film je snimljen na šesnaest milimetara, a kako bih uspela da vizuleno prikažem sve te različitosti i varijacije u sećanju, koristila sam i traku od osam milimetara. Razvijala sam je ručno u različitim rastvorima kako bih postigla te različite izglede.
Na primer, ne znam da li ste znali da, ako pomešate malo kafe s vitaminom C i s sodom bikarbonom, možete da razvijete film u tome. To se zove caffenol (kafenol).
LW: Trenutno živite u Norveškoj, a Vaše poreklo je i srpsko i rumunsko, i nemačko… Šta je to što osećate kao svoje nasleđe, a da potiče iz Vaše lične, porodične istorije ili iz iskustva koje ste s sobom poneli iz svakog podneblja gde ste živeli?
Nataša Urban: Ovo je interesantno pitanje. Nikad me niko to nije pitao.
Šta je moja kuća zapravo? – Ne znam. Negde se dobro osećam, negde ne…
Ustvari, osećam se kao filmska stvarateljka. To je neki moj identitet. Kao svoju kuću doživljavam čitav ovaj svet.
Odrasla sam u porodici koja voli da putuje. To je nešto što je mene formiralo, u smislu što se nisam osećala kod kuće na samo jednom mestu.
Puno smo putovali dok sam bila mala, kao i kasnije. Dokle god se moglo putovati izvan granica, to smo činili. Nisu to bili nikakvi veliki budžeti. Bukvalno smo spavali na najobičnijim mestima, i jeli šnicle između dva parčeta hleba, koje mama još napravi kod kuće. Bilo je bitno samo da se putuje.
Eto… To neko moje nasleđe mi možda ne da mira, pa stalno moram da idem negde. Čak mi je i posao takav da mnogo putujem, dok snimam film, kao i posle po festivalima, dok ga prikazujem.
LW: Pamtite Jugoslaviju, rođeni ste 1977, živeli ste u Srbiji, pa u Rumuniji, i konačno u Norveškoj. Takođe, dosta vremena ste proveli i u Nepalu. Ipak neka prva sećanja su Begejci, selo o kome govorite i u filmu?
Nataša Urban: Rođena sam u Zrenjaninu, ali tu nikad nisam živela.
Kad sam se rodila, moji roditelji su bili veoma mladi. Još uvek su studirali u Novom Sadu. Kako bi oni mogli da uče, a moji baba i deda da me čuvaju, provela sam mnogo vremena u Begejcima, u selu u kojem uglavnom živi rumunska nacionalna manjina. Tamo sam bila tih svojih prvih četiri-pet godina. Tako sam i naučila rumunski jezik.
Baba i deda su me vodili u baštu. Igrala sam se s kucama. Hranila sam svinje i kokoške. Brala sam ringlove sa drveća… Sa svojim deda-ujakom sam provela dosta vremena među košnicama. Skakala sam po senu, igrala se napolju…
To je nešto što za mene i sada predstavlja jedan od najvećih luksuza, koji mogu da pružim svom detetu. Zato sada i gledam da provodimo dosta vremena u prirodi.
LW: U filmu „Pomračenje“ razgovarate i sa svojim bakama Danicom i Elenom. Međutim, recite nam nešto više o svojoj prabaki Flori? Kako ste se odlučili da uzmete njeno prezime Urban u zamenu za Vaše devojačko Stanković?
Nataša Urban: Rođena sam kao Nataša Stanković. Međutim, kada sam se preselila u Norvešku, tada sam već imala drugo prezime, jer sam bila udata. Onda je došlo vreme da se vratim na svoje staro prezime, jer sam se razvela. Tada sam odlučila da umesto Stanković uzmem Urban.
Uvek sam volela to prezime. Uvek sam se divila i bila ponosna na njega. I lepo je i zvučno je.
Flora Urban je bila mama mog dede Aleksandra Stankovića. Nisam je toliko dobro poznavala, ali znam da su njeni roditelji, bračni par Urban, ubijeni, odnosno da su preminuli u logoru za Dunavske Švabe, ’45. godine. U Bačkom jarku je bilo dosta Švaba i Mađara, a ubijeno je i preminulo oko 7000 ljudi, uglavnom starih i dece.
Dakle, to je nemačko prezime, a kako su Dunavske Švabe živele kao manjina u Jugoslaviji, Urban za mene predstavlja te manjine. Hoću da kažem da sam uvek na strani tih manjina, bilo da je to romska manjina ili LGBTQ+, ili u Norveškoj Sami, itd…
To Urban za mene predstavlja standing by minorities (podršku manjinama), i borbu za sve te koji su manjina, i koji često trpe zbog toga što su manjina.
LW: Koje su vas još prilike, mogućnosti ili afiniteti pokrenuli na ovakvu jednu šarenoliku životnu maršutu?
Nataša Urban: Nikad nisam osećala da zato što sam negde rođena da tu moram i da živim. Uvek su me privlačili neki drugi predeli. Tako sam prvi put otišla iz zemlje ’96. i to u Bukurešt da studiram. Tamo sam živela pet godina. Onda sam 2005. godine prvi put posetila Nepal, gde sam se na neki način izmestila.
Dugi niz godina sam snimala dosta filmova u Nepalu. Iako sam živela u Srbiji, nekako sam srcem više bila tamo, gde sam i puno vremena provodila.
Od 2011. živim u Norveškoj, gde se osećam kao kod kuće.
LW: Da li Vam te distance, vremenska i prostorna daju neki novi pogled na prošla vremena, koja su našu generaciju u mnogome odredila?
Nataša Urban: Moram da priznam da sam sigurna da mi je ova vremenska, a posebno i ova prostorna distanca omogućila bavljenje ovom temom i ovim filmom. Nekako mislim da mi je sigurnost u okviru porodice i prijatelja, koju sam stvorila, dala tu neku snagu i podršku da počnem ovim da se bavim.
Stvarno je nezgodno kad si tako izmešten, iako je odlazak iz zemlje bio moj izbor. Onako kako je tu bilo nekad, i kako je ostalo za mene je neprihvatljivo. S druge strane, naravno da mi nedostaje Srbija.
Mislim da sam slikom pokušala da bar nekako pokažem moju ljubav za tu zemlju, i to neko nedostajanje. Nedostaju mi srpske stvari.
foto: PROMO