Šta će spasiti ovaj svet? Ovo bi možda mogla da bude jedna od najvećih zagonetki savremenog čoveka, ali šta bi mogao da bude odgovor na to? Lepota? Igra?
Povod za novo razmišljanje na tu temu, kao i moguću odgonetku, daje nam koreograf, baletski igrač, predavač na Institutu za umetničku igru, komunikolog i v.d. direktor Kulturnog centra Beograda Aleksandar Ilić, čija će nova, plesna predstava „Grand Hotel“ premijerno biti izvedena 28. marta u Operi i teatru Madlenianum.
Zaista je lepo i važno da u trenutnoj situaciji imamo i premijeru jedne predstave savremene igre, uprkos tome što smo protekle godine odstupili od nekih tradicionalnih načina rada. Kako se sve to odražava na ples, i to, pre svega, na omladinu, Vaše đake i na nastavu u Institutu za umetničku igru, na koje, verujem, da pandemija ima najveći uticaj?
Aleksandar: Da, pandemija je uticala na sve nas. Uticala je na teorijske predmete gde je neophodno fizičko prisustvo u učionicama, a koji se sada odvijaju online, preko različitih platformi. Što se tiče umetničkih igračkih predmeta u salama one se sada znatno komplikuju, u smislu da je igra ipak jedna kontaktna umetnost. Naravno da smo preduzeli sve mere bezbednosti, u onom smislu kako nam je to i naloženo. Život mora da teče, a igra će spasiti svet.
Svi osećamo, pogotovu sada kada smo za to uskraćeni, koliko je bitno da imamo fizički kontakt, živ nastup, publiku, razgovor uživo… Zašto je to tako, objasnite nam iz svog stručnog ugla?
Aleksandar: Naravno da je razmena scenske energije neophodna. Interakcija je ta koja budi ideje i osećanja. U protivnom, uvek bi bili dovoljni sami sebi.
Ja nikada nisam bio pristalica umetničkog izražaja koji negira publiku, ili, sebično, samo ima potrebu da sebi nešto dokazuje kroz neku vrstu abortivnog autosokratskog dijaloga. Malo to dožiljavam kao bespredmetno gledanje u ogledalo, krunisano samo-tapšanjem po ramenu koje, ili zatim biva nadograđno negodovanjem publike ili kritičara koji tobože ne razumeju. Čak, još gore u slučaju kritičarske aklamacije; amplifikacijom samo-tapšanja koji se lagano pretvara u nekakav imaginarni piedestal ili kitnjasti barokni zlatni ram, oko tog istog ogledala božanstvene i sada opravdane sebičnosti.
Ja sam uvek bio pristalica angažovane umetnosti, naravno, angažovane na razne teme.
Sada imamo svežu priliku da vidimo kako Vaš pogled na umetnost izgleda na sceni. Šta je bilo važno Vama i reditelju Aleksandru Nikoliću kada ste postavljali komad “Grand Hotel”?
Aleksandar: Uvek nov i provokativan pristup.
To je put koji nas ponekada zatvori i odvede u tunel iz koga se čupamo danima, ali jedino i tada smo rezultatom zadovoljni. Vraćajući se na zajedničke predstave poput Sablazni u dolini Svetog Florijana ili Čarobnog brega nadam se da su doneli ne samo plesna već i scenska nova sveža tumačenja. Dobili smo priliku da se i kroz umetnost opere nametnemo kao autosrki dvojac koji traži nova savremena rešenja. U jednom smo isti – volimo da rizikujemo i preispitujemo najpre svoje mentalne i kreativne kapacitete, a kasnije i ocene publike.
Nije uvek lako, ali i da jeste onda bi uvek i zauvek bilo isto, bez uzbuđenje i bez napretka.
Kakav onda ples možemo da vidimo u plesnoj predstavi “Grand Hotel”?
Aleksandar: Želeo sam da odstupimo od svih koreografskih rešenja koje sam do sada koristio u svojim predstavama. Zahtevao sam od igrača da u potpunosti rizikujemo i odstranimo „ples“ i koristimo telo kao drugačiji istrument. Polazna tačka nije pokret već misao, pa i reč. Imam utisak tokom njihovog izvođenja da su tela, odnosno, svaki mišić angažovani do maksimuma. Imam osećaj da po prvi put nenamerno ilustrujemo priču, iako je u suštini sve apstraktno.
U istoimenom filmu iz 1932. godine, podsetimo se, igra čuvena Greta Garbo, koja tom prilikom izgovara, često citiranu, rečenicu „Želim da budem sama.“ Recite nam više o toj relaciji film-predstava, koja je paralela?
Aleksandar: Film Grand Budapest Hotel se na jedan hiperboličan, pa i rugajući način bavi idejom fašizma i apsolutizma. Međutim, uvažavajući narativ istog, odnosno, mesto i vreme dešavanja samog filma u meni su probudili sekundarna osećanja protoka vremena.
Dok se film bavio preispitivanjem društvenih okvira, ja sam te iste društvene okvire iskoristio da preispitam konstrukt protoka vremena, odnosno, našeg bivstvovanja kroz ovo zemaljski svet. Moglo bi se reći da je to jedno preispitivanje preispitivanja, odnosno, meta pristup.
Ovo je u meni naročito rezoniralo, jer je na svojevrstan način vreme stalo tokom meseci izolacije, u vreme pandemije. Tada sam imao priliku da s jedne tačke skoro šizofrene perspektive, odnosno, zdravo – nezdrave distance sagledam međuljudske odnose u našim životima.
Kako biste onda današnje vreme opisali, nekim plesom ili…?
Aleksandar: Želeo bih da današnje vreme i vreme ispred nas opišem humorom. U poslednje vreme je sve više mračnih predstavi na scenama naših pozorišta, sa kojih užurbanim korakom izlazim, i bežim u lepše misli.
Kada govorimo o vremenu, na koji način je ono tretirano u Grand Hotelu? Da li je zaustavljeno? Da li se ogleda u lepoti likova i njenoj prolaznosti?
Aleksandar: Vreme u Grand Hotelu nije zaustavljeno. Naprotiv. Mi se kroz koncept crne rupe poigravamo putovanjem kroz vreme, u smislu da vreme ne ide u jednom pravcu, linearno, već može da ide u nekoliko pravaca i unapred i unazad, a i da postoje paralelni tokovi vremena kroz pojedine likove koji preispituju svoju prošlost, odnosno, mogućnost budućnosti.
Da li će lepota zaista spasiti svet, ili će permanentna čežnja za njom uništiti pojedinca?
Naši akteri u predstavi nisu odstupili od humora s zdravom dozom cinizma, što je na neki način uvek prisutno u mojim predstavama. Preispituju seksulanost, međuljudske odnose i lepotu surove mladosti. Zavodljivo nas uvlače u zamku svojih ličnosti, a sebe u nepovratni prostor crne rupe.
Sa igračima Mojcom, Brankom i Jakšom već dugo godina sarađujete, a u ovoj predstavi vam se pridružio i Ognjen Vučinić iz Hrvatske? Kako je tekla saradnja organizacijski, s obzirom na trenutnu epidemiološku situaciju?
Aleksandar: Naravno da je pandemija uticala na naš rad, kao i na sve druge pojedince, a naročito na umetnost. Ono što je bitno da je Ognjen Vučinić iz Hrvatske takođe i gostujući pedagog na Instititu za umetničku igru, koji organizuje nastavu iz savremene igre. Zatim, da Branko, kao diplomirani student Instituta za umetničku igru, i Jakša i Mojca – koji su trenutno studenti ovog fakultetu, sa nama imaju jednu određenu polivalentnosti, nekoliko nivoa saradnji, i kao studenti, odnosno, asistenti i profesori. Sarađujemo i na različitim projektima. Naravno, različitosti naših kulturoloških pozadina nasleđa nam pomaže da obojimo ovaj komad različitim viđenjima života, koji nezaustavljivo teče.
Do sada smo uspeli da publici uvek predstavimo drugačija scenska rešenja, da istražimo sopstvene granice smelosti u kreativnosti.
Ne ponavljamo se, što je i za mene kao koreografa i za njih kao umetnike, najvažnije.
Zašto umetnost ne bi smela da stane? Zašto je važan kontinuitet izvođenja za plesnu igru?
Aleksandar: Postoji jedan apokrif. Kada je u Drugom svetskom ratu bio vrhunac Blickriga, rata između Velike Britanije i Nemačke, Nemci su jedne večeri bombardovali London. Tada je izvesni britanski parlamentarac, imajući u vidu da je teško vreme i da je ratno stanje, predložio da je neumesno da u tako teškim vremenima radi njihovo pozorište, kao i da je loše da noću gore svetla zbog bombardovanja. U tom trenutku, Čerčil je ustao, i rekao: “Dame i gospodo, pa zašto mi onda vodimo ovaj rat? Mi bismo onda sami sebe porazili.”
Ista takva paralela može da se povuče i sada. Ako mi prekinemo rad u tom smislu, mi smo se onda predali pandemiji.
Foto: Nemanja Maraš
