Slikarka Biserka Petrović nedavno je oduševila domaću i svetsku javnost svojim slikarskim radom na prvom animiranom filmu slikanom uljem na platnu „S ljubavlju Vinsent“, da bi tokom novembra ponovo uzburkala duše ljubitelja vizuelnih umetnosti svojim novim slikama “Iluzije”, koje je izlagala u Galeriji Suluj sredinom meseca. Kako je svaka prava umetnost i dalje živa u mislima posmatrača i nakon posete galeriji tako i Biserkin novi serijal slika nastavlja da inspiriše u razgovorima, promišljanjima… I, na našu veliku radost, a ljubaznošću autorke, za one koji nisu imali priliku da ih uživo dožive, predstavljavamo Biserkine radove i u magazinskoj onlajn galeriji.
Do kraja teksta saznajte, između ostalog, koja to još muzika najbolje „ide“ uz „Iluzije“:
https://youtu.be/lS5TIcLJXTw
Pre nego što se pridružite našem razgovoru i razgledanju slika, pojačajte ovu pesmu!
[question]Nakon fantastičnog animiranog filma „S ljubavlju Vinsent“, beogradska publika je imala priliku da vidi i Vaš novi serijal slika “Iluzije”, koji je i nastao, mogli bismo reći, pod uticajem onoga što ste iskusili radeći na pomenutom ostvarenju? Na koji način i šta je to kod Vas kao slikara promenio rad na animaciji, pokretnim slikama?[/question]
[answer]Do rada na pomenutom filmu razvijala sam svoju ideju o ljudskoj percepciji u vidu slika kojima neki delovi nedostaju, ili se mogu izmeštati, ili se promenom tačke posmatranja dobijao potpuno suprotan uvid, pa je tako iz apstrakcije nastajala figuracija i slično. Godinama proučavam kontraste i njihovu interakciju, inspiriše me Geštalt teorija iz psihologije, kao i Teorija struna (kvantna fizika).
Animiranje igranog filma dovelo me je do zaključka da je veliki izazov izraziti ono što sam pre radila fragmentacijom svojih dela, u jednoj seriji slika koje formiraju priču. Prvo sam imala ideju da napravim kratki film, međutim, dok to ne uspem da uradim, jer to je višegodišnji proces, uradila sam priču u slikama (za šta mi je bilo dovoljno „samo“ godinu dana. Možete je shvatiti i kao neku vrstu stripa ili storiborda (osmeh).
Jesam vizuelni umetnik, ali najviše volim preplitanje razlličitih vrsta umetnosti, tako mi kreativni proces kao i njegov rezultat deluje potpunije i bogatije.
Pored ove serije Iluzija, pre nje, a opet posle filma, prvo sam uradila seriju portreta „Pandorina kutija“. Ovde se lik koji izražava izvesnu emociju kada je portret zatvoren, otvaranjem istog preobražava u potpuno suprotni izraz. Pandorine kutije su nastavak portreta na otvaranje koje sam radila pre nekoliko godina, a koji su se otvarali kao knjige i promenom gledišta menjali apstraktno u figurativno.
Film me je podstakao da svoje radove više ne sečem (osmeh).[/answer]
[question]S obzirom na to da ste sa filmom „S ljubavlju Vinsent“ ušli u istoriju kinematografije, jer je ovo ostvarenje posebno po tome što je 1. dugometražni film slikan uljem na platnu, koliko je to doprinelo možda nekim novim pogledima na stvaralaštvo, nekim novim poznanstvima, saradnjama?[/question]
[answer]Da, animiranje me je podstaklo da stvorim priču od svoje ideje, ali i pre filma sam imala želju da nekako tradicionalno slikarstvo povežem sa performansom, radeći interaktivne slike. Sad međutim želim da to podignem na još viši nivo, pod uticajem pokretnih slika. Filmska umetnost je po meni bogatija za pokret, ali mi je opet fotografija (filmski kadar) samo imitacija realnosti. Više ipak cenim umetničku ekspresiju duše slikara. Nadam se da ću uspeti da to sve povežem, i spojim filmsku publiku sa publikom tradicionalnih medija slikarstva. To je ovaj film već uradio ali u tehnici velikog majstora koji odavno više nije na ovom svetu, a ja bih volela da to uradim u svom izrazu.
Što se tiče poznanstava i saradnje, to su velika prijateljstva koja su lako nastala između istomišljenika, i to se nastavlja.[/answer]
Iluzije[question]Kažete da su slike serijala „Iluzije“, narativne i da prepuštate posmatraču da ih tumači. Šta biste kao umetnik želeli da u njima drugi prepoznaju? (Lično, u njima sam vrlo brzo počela sa samopropitivanjem.)[/question]
[answer]Drago mi je da su Vas moje slike podstakle na razmišljanje. To mi je uglavnom cilj. Svako delo je autobiografsko, međutim to ne znači da je sve ono na šta sam ja mislila dok sam ga stvarala, vidljivo drugom. Ali zato svako ljudsko biće, ono što vidi, tumači na osnovu svog iskustva i shvatanja (najveća inspiracija iz Geštalt psihologije).
Ove slike formiraju jednu priču o promeni načina razmišljanja, o odrastanju u smislu promene tačke gledišta i samim tim drugačijeg shvatanja izvesnih pojava, događaja, osećaja. Ima tu borbi sa samim sobom, sa drugima, hvatanja u koštac, duhovnog slepila i otvaranja očiju. To je uglavnom ono što je meni bilo na pameti dok sam ove slike stvarala.
Svako ima slobodu da moj rad tumači po svom nahođenju, u tome i jeste poenta. Čula sam već razna tumačenja i viđenja i to mi je veoma drago.[/answer]
[question]Šta su naše najveće iluzije, i koje od njih nas spečavaju da napredujemo u životu, u umetnosti? Šta kao predavač (predavali ste 10 godina slikarstvo u Firenci) možete da savetujete svoje mlađe kolege, ili umetnike generalno?[/question]
[answer]Iluzije za mene nisu ništa negativno. Pod iluzijom podrazumevam samo jedan ugao gledanja izvesne pojave, koja iz drugog ugla može izgledati sasvim drukčije. Tako da na neki način, iluzije predstavljaju i najveće bogatstvo ovog života. Bogatsvo načina, mišljenja, raznovrsnost, kao i lepotu uviđanja pojavnog stanja stvari iz različite perspektive. Mislim da je sve pomalo iluzija. Ne znam da li mogu ovo rečima uopšte lepo da izrazim (pa nije čudo što se uglavnom bavim slikom a ne rečju). Ukoliko bi bilo šta postalo sasvim nepromenljivo i konačno, mislim da to ne bi ni postojalo, a i ne bi svrhu imalo. Sve se menja, tako da su iluzije jedan normalan proces svih stvari (to je naravno moje mišljenje). Mislim da nas samo promena tačke gledišta može naterati da se razvijamo, jer se tako razbija jedna iluzija, a nastaje druga, ali se pravi pomak, i tako se raste. Tako da mogu jedino da zaključim da su po meni, iluzije ono što nas tera na razvoj. Jer, svaka iluzija se jednom otkrije, a zatim se otvara novi svet.
Mlađe umetnike ne bih savetovala, jer mislim da svako ima svoj put koji je uvek drugačiji od drugih, jedino što mogu da kažem (ograđujući se ipak da je to moje mišljenje) je da treba slediti svoj osećaj i svoje srce, a ne slušati ono što govori masa.[/answer]
[question]Vi ste nakon Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu nastavili usavršavanje, a kasnije i razvili karijeru u Italiji. Šta je to što umetnik sa naših prostora nosi kao nešto autentično i da li je moguće osetiti razliku na taj način u umetnosti, ili je njena univerzalnost jača od bili čega drugog?[/question]
[answer]Ne bih baš generaizovala, ali ovaj geopolitički trusni prostor je, čini mi se, kod umetnika kao i većine populacije dosta izbrusio bitno od nebitnog. Umetnost koliko god da je univerzalna, veoma je i lična i svaki umetnik, hteo – ne hteo u svojim delima izražava ono što je preživeo. Pitanje je senzibiliteta posmatrača hoće li to primetiti, što zavisi i od toga koliko umetnik želi to da izrazi neposredno, ili ostavlja prostora za nagađanje. Umetnici sa ovih prostora imaju pečat, tako su govorili profesori na firentinskoj akademiji, jer tamo nas je bilo, relativno dosta. Poznajući puno umetnika kao i ljudi drugih profesija sa svih strana sveta, radeći sa njima, i družeći se, čula sam često da se razlikujemo, vrlo pozitvno! Ali ja to ne mogu da vidim.[/answer]
[question]Na slikama „Iluzija“ prepoznajemo prizore iz života svakog od nas danas i u budućnosti. Ko su modeli na slikama?[/question]
[answer]Modeli su profesionalni glumci iz lazarevačkog Puls Teatra: Jelena Cvijetić, Darko Bjeković, Aleksandar Trmčić i Maja Sofronijević. Kad sam osmislila svoju priču o Iluzijama, shvatila sam da (pošto inače radim po fotografiji) ovaj put ne mogu za modele uzeti prijatelje, jer su mi bili potrebni profesionalci koji su mogli da tačno izraze emocije i pokret koji sam od njih zahtevala. I oni su to uradili tako da sam prezadovoljna, i saradnju uskoro nastavljamo.[/answer]
[question]Ako biste ovim slikama dodali muziku, koja bi to bila?[/question]
[answer]Drago mi je ovo pitanje, pošto sam veliki muzikofil, ali nikad nisam mogla da se ograničim na jedan muzički pravac. Mislim da bih svaku sliku mogla da povežem sa posebnom kompozicijom. Kad bih birala soundtrack za ovaj film, ovo bi (trenutno) bila lista:
- Bela Bartok – Romanian Dances (Jehudi Menjuhin)
- Cypress Hill – Ilusions
- Skunk Anansie – God Loves Only You
- John Surman – Edges of Illusion
- Goribor – Sjajne niti
- Goribor – Burle
- Thievery Corporation – Satyam Shivam Sundaram
- Georgy Vasilevich Sviridov – Holy God Bogdan Plish Credo Chamber Choir
- Taraf de Haidouks – Hora Moldoveneasca
- De Phazz – Hell Alright
- Trevor Jones and Randy Edelman – Promontory
- Pergolesi – Stabat Mater/Quando corpus morietur (Katia Ricciarelli)[/answer]
