Autor: Borislav Petrović
Foto: Umetnički Press Karavan
Prelazak na drumove istoka Srbije nam je promenio pogled na uobičajenost svakodnevice. Nadomak grada Majdanpeka, kombi sa članovima Umetničkog pres karavana se zaustavio pred prizorom iskopina rudnika Majdanpek. Utisak je bio takav da smo izlaskom iz kombija promenili vibratorno polje. Nismo mogli da odvojimo oči od vizuelne rapsodije koju pružaju Majdanpekove iskopine.
Lepenski virSvemirska panorama pred kojom zastaje dah od početnog iznenađenja… U prvom trenutku smo glasno razmišljali o tome da li je iskopinu rudnika neka neznana visoka civilizacija odlomila sa tla Meseca i spustila je u ovo Majdanpekovo zemaljsko udubljenje. Nezemaljska lepota iskopina je uticala da izgubimo pojam o vremenu – kao da se zaustavilo! U realnosti je proteklo čitavih sat vremena, a žurili smo u centar Majdanpeka gde su nas čekali domaćini iz turističke organizacije u hotelu „Golden Inn“.
U srcu Praurije – najstariji rudnik Evrope
Kada smo im preneli doživljaje sa iskopina, objasnili su nam da smo bili u predelu koji se zove Pra-urija gde se nalazi najstariji rudnik u Evropi. Ako se podsetimo da „ura“ označava sat i vreme, onda je jasno da su naši utisci i informacije o rudniku dobili smisao. Prostor prastarog vremena (Pra-urije) predstavlja početak rudarstva kakvog ga pamti evropska civilizacija.
Majdanpek je mali grad stvoren na neobičnom mestu, usred grotla davno ugašenog vulkana. Njegova specifičnost je višeslojna. Majdanpek je sam po sebi bogato nalazište zlata, srebra i bakra.
Ovde su se ljudi bavili rudarstvom mnogo pre dolaska Rimljana u ovaj deo Srbije.
Dolazak germanskog plemena Sasa, koji su nadaleko bili poznati kao vešti rudari, jasno govori o tome da su vrlo dobro znali da je današnji Majdanpek bio sinonim za rudno bogatstvo. Velika najezda rudara iz cele Evrope u ovaj kraj je nastupila u 14. veku, u eri despota Stefana Lazarevića. U vreme njegove vladavine na ovim područjima je zacario period mira, koji je mnoge strance ohrabrio da bolji život i uhlebljenje potraže u Srbiji tog doba. Rudari raznih nacija su donosili svoj jezik, veru i kulturu, u čemu su najviše prednjačili Nemci i Rusi.
Multikulturalnost 14. veka
Novostvorena multikulturalnost je vapila za izgradnjom zajedničke bogomolje u koju bi dolazili vernici raznih nacija i vera. Ideja je ostvarena 1858. godine, u vidu hrama posvećenog apostolima Petru i Pavlu, koje su majdanpečki rudari uzeli za svoje zaštitnike.
Crkva koja i dan danas krasi centar Majdanpeka je u samom početku izgradnje dobila nešto što je izdvaja iz standarda po kojim se grade hramovi. Naime, Crkva odudara od ose istok-zapad za skoro 20 stepeni da bi iz estetskih razloga bila skladno pozicionirana pod uglom od 45 stepeni u odnosu na raskrsnicu ispred nje. Zlatni presek je u ovom slučaju bio iznad pravila. Odluku o podizanju jedne ovakve netipične crkve, koju su gradili cincarski majstori, odobrio je i doneo knez Aleksandar Karađorđević. Sve ovo ide u prilog demografske šarolikosti, koju je sjedinila prirodna harmonija ovog prostora.
Današnja prezimena meštana Majdanpeka kao što su Vagner, Miler, Mihajlovič, Černjišev su živa istorijska svedočanstva da je Srbija srednjeg veka bila „Evropa u malom“ ili, savremeno gledano, može biti rečeno da ona predstavljaju preživele tragove današnje EVROPSKE UNIJE u jednom malom srpskom gradu.
Kolektivno sećanje na germanske rudare Sase je ostalo i u nazivu ulice koja se i u sadašnjosti proteže iznad Crkve, a zove se Šaška ulica. Vremenom se slovo S preobrazilo u Š, a u blizini grada postoji i istoimena reka nazvana po Sasima.
Mali Majdanpek usred Vićence
Pre desetak godina Majdanpek je brojao 13 000 stanovnika, a sada ih ima 8 000. Ovde je i način odlaska iz Majdanpeka veoma osoben, obzirom da iz svih drugih regija i gradova odliv stanovništva u potrazi za kvalitetnijim životom ide po principu „kud koji, mili moji“. U Majdanpeku to nije slučaj. Svih 5000 bivših meštana Majdanpeka se postepeno, u vremenskom razdoblju od 15 godina, preselilo u Italiju. Ova činjenica i ne bi bila tolika čudna da se nije došlo do podatka da su svi ovi italijanski Majdanpečani opet nastanjeni u istom gradu, u Vićenci. Zamenili su jedan grad za drugi. Nema samo Srbija svoj Majdanpek, već ga nezvanično ima i Italija. To je „mali Majdanpek“ usred Vićence.
Magija Istočne Srbije
Ovaj deo istoka Srbije, od Majdanpeka do Donjeg Milanovca, kao da ima neko sebi svojstveno energetsko polje. Nehajno izgovorene želje članova umetničkog pres karavana bile su materijalizovane u trenutku.
Sve je počelo tokom večere u hotelu „Golden Inn“, kada je uprkos bogatoj trpezi jedna od članica karavana spontano izgovorila:
„Zamisli da je ispred mene i slatko od smokava“.
Direktorka „Golden Inn” hotela, koja je ovo čula, neprimetno je dala znak jednoj od ugostiteljskih radnica, i najednom su se ispred nas stvorile dve tegle slatkog od smokava.
Nije prošlo ni 15 minuta, a drugi član karavana je izgovorio:
„Kako bi mi sad legla pita sa malinama“.
Nakon pet minuta prolomile su se salve oduševljenja na račun „Golden Inn” čarobnice-direktorke, s obzirom na to da je trpezu obogatila činija puna vrućih pita od malina.
Neko iz karavana duhovito reče:
„Ja neću ništa glasno da kažem, ali imam pravo da zamislim želju “, dodavši potom uz šapat: „Želim neki voćni sladoled – baš da vidimo koji su nam zvanični dezert namenili!“.
I tad je ugostiteljska radnica, koja ovo nije čula, na naše iznenađenje, dobacila:
„Imamo u ponudi voćni tortu i sladoled sa šumskim voćem“.
Na talasu ovih koincidencija, koji smo nazvali „rečeno-ostvareno…zamišljeno-pojavljeno“ članovi karavana su naredni dan napustili „Golden Inn“ i nastavili put ka Rajkovoj pećini, kamenom čudu prirode Valja Prerastu i Belom izvorcu.
Direktor turističke organizacije je upozorio da će biti kiše i pored toga što je jutro bilo bez oblaka. Iako slika neba nije odgovarala njegovoj prognozi, uverili smo se u moć reči u atmosferskom polju ovog dela Istočne Srbije, te nije bilo komentara na ovu konstataciju.
Nakon nekoliko sati nebo je i dalje bilo prilično vedro. Jedna od članica umetničkog pres karavana se odvažila da kroz blagi osmeh upita direktora:
„Nema izgleda ništa od tvoje najavljene kiše?“ Neko iz karavana reče: „Nemoj da prizivaš, zar ne uviđaš da je ovde sve moguće?“
I već u narednom trenutku začusmo direktora reče direktor:
„Kapi kiše mi padoše na lice“.
Nebo su najednom popunili oblaci, spustio se jak pljusak kiše. U ovom kraju čovek mora da pazi kad izgovara ono što želi, a još veći oprez treba da ima kad izrekne nešto neželjeno, makar to bilo i u šali. Svaka reč može da zaživi u stvarnosti ovog podneblja, u nekim slučajevima da čoveka uveri ili upozori kroz lično iskustvo.
U pećinskom carstvu hajduka Rajka
Put ka Rajkovoj pećini vodio nas je na oko tri kilometra od Majdanpeka, na izvorištu reke Mali Pek. Pećina predstavlja prirodnu retkost zbog izuzetne lepote i raznovrsnosti pećinskog nakita. Ulazak u pećinsku draguljarnicu je obradovao sve ljubitelje prirodnih dijamanata.
Uređena pešačaka staza unutar Rajkove pećine duga 2 km je bila vijugavi vodič duž pećinskih kanala. Neposredno pored kanala smo imali prilaze nestvarnim predelima kristalnih dvorana ispunjenih pećinskim ukrasima. Neke prostorije su podsećale na harmonično uređene niske bisera izvajanih nevidljivim pećinskim rukama. Samo u pećinskoj dimenziji zlatne pećinske šake mogu biti dohvatljive očima.
Ovi pećinski izlozi bogati snežno belim, penušavim i koralnim nakitom su remek-dela inteligencije prirode koja svoj savršeni umetnički izraz dobija u pećinskim dvoranama. Rajkova pećina ima sopstvenu klimu.
Predstavlja odvojen klimatski kontinent za sebe. Ona ima jedno večito godišnje doba i temperaturu koja je vekovima 8 stepeni celzijusa, bez obzira na vanpećinsku smenu četiri godišnja doba, koja na Rajkovu pećinu nemaju nikakav uticaj u pogledu promene temperature i stopostotnu vlažnost vazduha.
Pećina je dobila ime po čuvenom hajduku Rajku koji je tokom 19. veka napadao trgovačke karavane i otimao im blago koje je skrivao u pećinskim podrumima i jamama.
Ova legenda o skrivenom Rajkovom blagu je nastavila da živi, a mnogi avanturisti i blagotragači nalaze skrivene puteve da na njima znan način pokupe zrnce istine koje tinja u svakoj legendi.
Arhitektonsko čudo prirode u naručju šumske majke
Napustivši Rajkovu pećinu, uputili smo se do najvećeg prirodnog kamenog mosta Valja Prerasta, koji se proteže 100 metara u dužinu, a na vrhu luka dostiže visinu od 26 metara. Ispod ovog arhitektonskog čuda prirode teče istoimena reka koja sa kamenim mostom čini atraktivnu prirodnu celinu. Voda je kristalno čista ispod kamenog mosta, a blizina izvora iz dubine šume je čini prozirnom i pijaćom. U ovom ambijentu netaknute prirode ljudi se posle okrepljenja u malom rečnom bazenu podno mosta Valja Prerast osećaju potpuno oporavljeno i kao da su ponovo rođeni.
Poznavaoci prilika kažu da Muma Pudare vraća potrošenu životnu energiju i putnike namernike nagrađuje za šumsku posetu i uloženi trud koji su pokazali da bi došli do Valje Prerast. Do njega se stiže uz pomoć šumske staze i ranoraznih manjih uspona i prevazilaženja manjih prepreka u vidu prelaženja improvizovanih drvenih mostića stacioniranih posred plićih potočića. Muma Pudare u prevodu sa vlaškog jezika znači „šumska majka“. Ona nas dočekuje i štiti od nepogoda ako smo pokazali dobronamernost i zahvalnost za boravak u njenom šumskom domu.
Penušave vode Belog izvorca
Muma Pudare nas je oblagotvorila dajući nam energetski zamah za nastavak istraživačkog puta diljem Istoka Srbije. Nedaleko od mosta Valja Prerast, nalazi se spomenik prirode – Beli izvorac. Ponovo se zalazilo u dubinu šume uz novi blagonokloni doček šumske majke. U jednom delu počinje blagi uspon pokriven šumom gde se najbolje mogao videti vodeni pad.
Usput se nailazilo na vodopade i slapove koje odozgo pravi reka koja izvire iz pećine. Reka se takođe zove Beli izvorac, i njen se izvor nalazi pri vrhu šumskog uzvišenja. Ime Beli izvorac je dato zbog vizuelnog doživljaja – potoci stvaraju penušavost vode koja joj daje belinu. Penasti potoci koji se nekako talasasto belasaju uspeli su da formiraju prave male bigrene kade na ovom zelenom području izuzetnih prirodnih vrednosti. Bigar je mešavina gline i krečnjaka, te se akumulacijom zemljanih i krečnjačkih nanosa stvaraju oblici kade, a kad se krene naviše nastaju vodopadi i omanji slapovi. Neki vodopadi dostižu 16 metara visine. Dotaknuvši vodopadne uzvisine, počeo je prirodni spust i novi uzlet do Nacionalnog parka Đerdap.
Pogled u budućnost iznad Đerdapske prošlosti
Nacionalni park Đerdap obuhvata jednu trećinu teritorije opštine Majdanpek. Đerdap je najveći nacionalni park Srbije koji se prostire na 100 km duž Dunava. Vidikovac Ploče je divlji i kamenit, ali pruža impozantan doživljaj koji smo nazvali „pogled u budućnost ispod koje se vidi istorijska prošlost“. Kada stanete na Ploče deluje da ste stupili na neku vrstu vremensko prostorne tačke sa koje vidik seže kako u visine planine Miroč, tako i u dubine klisura Đerdapa. Postoje priče da dubine Dunava u ovom kraju čuvaju tragove tajanstvene kulture, koji su nestali izgradnjom HE Đerdap šezdesetih godina 20. veka. Lokalno stanovništo je posle potapanja godinama nalazilo raznorazne artefakte i predmete koji su pripadali drevnoj lepenskoj civilizaciji. Arheološko nalazište Lepenski vir je jedini čuvar ove prastare civilizacije, a podizanje HE Đerdap je prekrilo mnoštvo materijala u vidu arheološki čitljivih tragova i drugih kamenih svedočanstava koji bi predstavljali osnovu za dalja arheološka istraživanja ovog područja. Tačnije rečeno, podizanje nivoa Dunava je odnelo u nepovrat čitav jedan trezor neistraženog arheološkog blaga. Ipak, izranjanje nekih predmeta svedoče drevnu starost naselja za koje se pretpostavlja da ide u prošlost i do 10 000 godina.
Na izvorištu čovečanstva
6. avgusta 1967. godine pronađen je arheološki lokalitet Lepenski vir, neposredno uz obalu Dunava, na petnaestom kilometru od Donjeg Milanovca. 1971. godine biva premešten sa izvorne lokacije usled izgradnje hidrocentrale. Treća životna faza arheološkog nalazišta počinje 2011. godine.
Potpuna obnova je stvorila i novi izgled arheološkog hrama koji dobija svoju kupolu u vidu krovne zaštitne konstrukcije. Lepenski vir u novom ruhu deluje kao ukotvljeni svemirski brod. Spolja atraktivan, a iznutra protkan tajnama. Lepenski vir je značajan zato što on predstavlja prvo vidljivo svedočanstvo da se sa nomadskog načina života prešlo na sedelački. Pronađena naselja i lepenske kuće govore tome u prilog. Prvi monumentalni portreti u istoriji evropske umetnosti su pronađene glave Lepenaca ribolikog oblika.
Pronađeno je oko 180 skeleta iz razdoblja dugog preko 10 000 godina. Fascinantno je otkriće da su izgledali slično kao današnji ljudi. Na skeletima nađenim oko 6000. godine pre nove ere se jasno vidi da su svi zubi u vilici na svom mestu. U to vreme ljudi su se bavili lovom i ribolovom, te je u njihovoj ishrani dominirala riba i meso.
Zubi se iz tog razloga nisu kvarili tokom čitavog životnog veka. Kako su bili vezani za Dunav i zavisili od ulova koji im je ova drevna reka nudila, oni su na neki način razvili prve obrise religije verujući u moć ribolikih božanstava. Pronađene statue ribolikih bića simbolično mogu predstavljati ribolikog Boga Dagona koji je bio Bog Podunavlja. I u Karlovačkom rodoslovu se spominje da se Srbi klanjahu Bogu Dagonu. Ova veza ne može biti slučajna ako se uzme u obzir da se Podunavlje sa Lepenskim virom na čelu smatra izvorištem prvih Srba, a i svih potonjih Slovena.
Da sve ovo nije samo prazna priča i puko maštanje dokazuje i skorašnji istraživački poduhvat koji je materijalizovala međunarodna ekipa naučnika u čijem su sastavu renomirani genetičari, arheolozi, antropolozi i biolozi. Oni su istraživanje posvetili istoriji genetskog nasleđa ljudi koji su naseljavali ove prostore i celu jugoistočnu Evropu. Između ostalog, Lepenski vir im je otkrio da deset odsto genoma (genetskog koda) ljudi sa prostora Srbije i cele bivše Jugoslavije ima izvorište u skeletima pronađenim u balkanskom neolitu na obalama Dunava. Ova otrežnjujuća činjenica momentalno ukazuje na neprekidni tok životnog postojanja na ovim prostorima jedne iste etničke grupacije ljudi. 117 naučnika raznih profila se složilo da su dobili DNK sliku drevne populacije na prostoru naše zemlje i da u čitavoj Evropi odgovor na suštinsko pitanje početka organizovanog nenomadskog života treba potražiti u srpskom Podunavlju i ovom delu Balkana.
U zaleđu gornjeg dela Đerdapske klisure nalazi se i arheološki lokalitet Rudna Glava. Pripada vinčanskoj kulturi. Iskopavanja su pokazala da je Rudna Glava bila centar najranijeg rudarstva bakra u Evropi što se u potpunosti uklapa sa rezultatima istraživanja ovih naučnika.
Poreč na Dunavu
Umetnički pres karavan se opet našao na drumu uz obale Dunava koji ga je usmerio ka Donjem Milanovcu, najmlađem i najmanjem gradu u Srbiji. U Donjem Milanovcu, Dunav liči na more i po prostranstvu i po izgledu. Grad je koji nosi svoje tajne koje smo u hodu počeli da otkrivamo. Nije uvek bio na istom prostoru i nije se zvao Donji Milanovac.
Staro ime ovog grada je Poreč, a bivši Milanovac se nalazio na porečkom ostrvu koje se danas nalazi pod vodenim dunavskim prekrivačem. Pred kraj 17. veka, silni i nepredvidivi Dunav je u više navrata tokom zime plavio čitavo ostrvo i grad Poreč.
Dunav je u to vreme na ovom potezu bio snažniji i uži. U predelu Gospođin vir je bio najjači. Porečani su pisali Knezu Milošu sa predlogom da grad sa ostrva Poreč izmesti na desnu obalu Dunava. Knez je uvažio zahteve Porečana i grad je premešten sa ostrva. U znak zahvalnosti prema Knezu Milošu, građani nekadašnjeg Poreča su novo ime izmeštenog grada posvetili najstarijem sinu Kneza Miloša – Milanu Obrenoviću. Nekadašnji Poreč sa dunavskog ostrva postaje MILANOVAC na desnoj obali Dunava. Na taj način, Donji Milanovac, „igrom slučaja“, postaje 1834. godine prvi planski napravljen grad u Srbiji.
Porečani i Milanovčani su se najviše bavili ribolovom i trgovinom. Ulov morune u tom periodu je bio godišnji prihod za porodicu čiji bi ribar ulovio ovog vodenog džina koji je znao da teži i do 500 kilograma. Trofejom oličenim u liku ribe morune, porodica bi, jednim ovakvim nesvakidašnjim ulovom, sticala i ugled i novac.
Dobročinstva Kapetana Miše
Zbog Kapetan Mišinog zdanja koje se nalazi u centru Beograda, većina ljudi ovog dobrotvora i velikog trgovca kapetana Mišu Anastasijevića ne povezuju sa nekadašnjim Porečom na Dunavu i Donjim Milanovcem. On je bio savremenik kneza Miloša i jedan od Porečana koji su preseljenjem sa ostrva postali Milanovčani. Vremenom je postao jedan od najvećih trgovaca soli na Balkanu, a s obzirom da je to bio jedan od najunosnijih poslova, kapetan Miša je smatran najbogatijim čovekom u Srbiji i širom balkanskog poluostrva. Bio je mecena mnogih umetnika, opraštao je pozajmice i velike dugove svojim prijateljima. Iliji Garašininu je istinski oprostio veliko dugovanje. Postojao je samo jedan veliki čovek kome kapetan Miša nije oprostio dug, a on se zvao Vuk Stefanović Karadžić. Svim drugim ljudima je pozajmljivao, a za vraćanje novca nije mnogo mario. Nije pozajmljivao novac samo ljudima, već i kneževinama onog vremena, kao što je bio slučaj sa Moldavijom. Bogato je pomagao organizacije balova na dvoru kneza Aleksandra Karađorđevića, o čijem se sjaju pričalo i na bečkim dvorovima.
Zašto je ostao upamćen kao „Kapetan Miša“ govori podatak da ga je lično Knjaz Miloš postavio za dunavskog kapetana 1833. godine što je predstavljalo značajnu ulogu sudije i kontrolora na tom delu Dunavskih plovnih puteva.
Kapetan Miša Anastasijević je potekao na Poreču, potonjem Donjem Milanovcu, te je proslavljajući svoje ime, istovremeno čuvao od zaborava, ime i život svog rodnog grada. On je čovek koji je obeležio jedno vreme i ostavio pečat u istoriji. Filantrop za sva vremena. Njegova zvezda u današnje vreme još više sija, kada vidimo koliko se nakotilo tajkuna koji ne mare za „bolje narodno sutra“, a malo onih istinskih dobrotvora koji ne pomažu zato da ih vide ljudi, već da ugode i Bogu i pokolenjima koja tek stupaju na životnu pozornicu.
Igre bez granica
U novije vreme, Donji Milanovac ponovo dolazi u žižu interesovanja osamdesetih godina prošlog veka kada su čuvene „Igre bez granica“ planetarno proslavile ovaj dunavski gradić bivše zemlje Jugoslavije. Atraktivno takmičenje na Dunavu je bilo pokriveno okom kamere, te je ceo svet imao priliku da vidi lepotu Donjeg Milanovca. Simbol tog vremena predstavlja statua mamuta koja se i sada nalazi u srcu Milanovca jer se džinovska replika ove životinje koristila u dunavskim igrama na vodi. Hotel „Lepenski vir“ je bio stecište takmičara iz mnogih svetskih zemalja. To je bio kosmopolitski period Donjeg Milanovca. Nezaboravni film „Ćao Inspektore“ doprineo je da se ljudi iz svih krajeva SFRJ pitaju gde se tačno nalazi predivni krajolik iz ovih filmskih kadrova. Ova urnebesna komedija, u kojoj su briljirali Velimir Bata Živojinović, Nikola Simić, Taško Načić, Ljuba Moljac, Miloš Žutić i ostali velikani našeg glumišta, snimana je u Donjem Milanovcu, takođe osamdesetih godina dvadesetog veka. Popularnost filma je dao novi život Donjem Milanovcu i neku novu avanturističku crtu koja je obojila grad. I u sadašnjosti odjek ovog kultnog filma vibrira nad Donjim Milanovcem.
Lepenska ribica
Boemski duh autentičnih kafana danas čuva riblji restoran „Lepenska ribica“.
Nalazi se u centru Milanovca. U njoj možete naći sve što jedna kafana treba da poseduje. Od ambijenta sa kariranim stolnjacima koji te mami da uđeš, do spontanosti kafanskog gazde koji u jednom trenutku nenadano preuzima mikrofon i pušta glas bolje nego bilo koji kafanski pevač. E, posle toga upadneš u kafanski vrtlog koji te vuče da ostaneš duže no šo si mislio. Kreneš ka izlazu, a „Lepenska ribica“ te vrati odakle si pošao. Ne dozvoljava ti da odeš tek tako. Tu kafansku magiju „Lepenske ribice“ je doživeo putnik namernik iz Argentine koga smo zatekli u ovoj čudesnoj kafani. Pevao je na srpskom jeziku kao da mu je maternji. Iako ni reč nije razumeo, u duši je svaku pesmu znao. Sve mu je bilo odnekud poznato. Ovaj motorista iz Argentine nam na kraju reče: „Kad muzika spaja, otvori se srce i sve strane reči vam prevede na jezik duše. To su pesme koje ste oduvek znali na prvo slušanje“. Ako je Dante opisao devet krugova pakla, nama je „Lepenska ribica“ posle trećeg kruga kafanskog raja dozvolila izlazak u spoljnji svet. Po uzoru na čuvenu mudrost pokojnog patrijarha Pavla: „Jedna čaša vina je potaman, druga je mnogo, a treća je malo“.
Božanski brod Svetog oca Nikole
Sledeće jutro Umetnički pres karavan je posetio crkvu Svetog Nikole u Donjem Milanovcu. Donjomilanovačka crkva posvećena prenosu moštiju Svetog oca Nikolaja je po mnogo čemu neobična. Ona je pratila sudbinu grada. Najpre je bila podignuta u vreme kad su Milanovčani bili Porečani, na ostrvu Poreč 1753. godine. Vremenom je Poreč postao Milanovac na desnoj obali dunava i crkva u centru novostvorenog grada dobija svoje mesto pod Božjim Suncem 1840. godine. U preseljenom ostrvskom gradu ona je trajala narednih 125 leta kada biva potopljena usled izgradnje HE Đerdap. Na blagoj uzvisini iznad gradskog jezgra je treći put podignuta crkva Svetog oca Nikolaja u koju je ugrađen zvonik i prozorska okna sa stare crkve. Kako je veći deo unutrašnjosti potopljene crkve na vreme sklonjen i sačuvan, tako je i čitav oltar sa 40 pozlaćenih ikona zasijao na novoj lokaciji. Večni Duh u novom ruhu je znamenje koje karakteriše selidbe i neuništivost ovog Božjeg Zdanja. Ono je poput crkvenog broda koji je posle viševekovne plovidbe i dva brodoloma zašao u svoju sigurnu luku. Božje sidro je konačno bačeno kako treba. Svi se nadaju da čudotvorna crkva posvećena zaštitniku putnika i mornara neće biti prinuđena da odplovi na neku novu adresu.
Istočna Srbija nam je pokazala svu svoju prirodnu raskoš i veliku energetsku snagu kojom odišu samo oni predeli koji predstavljaju početak svih kasnijih početaka.
