Umetnička izložba „Personal/Political“ koja je nastala kao spoj radova dva mlada domaća konceptualna umetnika Jelene Koštice i Dejana Radosavljevića biće otvorena 17. novembra u 19 časova u Klavir holu A. Dedića u prostorijama kulturnog centra UK Parobrod u ulici Kapetan Mišina 6A. Izložbu je realizovao tim magazina Still in Belgrade u koprodukciji sa UK Parobrodom.
Izložba je sastavni deo manifestacije „Novembarski salon“ koja će biti održana u prostorijama UK Parobroda i trajaće do kraja meseca. Umetnici će po prvi put predstaviti publici svoje radove If nothing ever changed, there’d be no butterflies (Jelena Koštica) i Zastava (Dejan Radosavljević).
Pomenuti rad If nothing ever changed, there’d be no butterflies ispituje uslove pojave slike u kontekstu savremene vizuelne kulture u kojoj slike, predstave i ideje normalno funkcionišu. Proučavajući znakovne procese i komunikacije, rad stvara različita značenja: od ličnog do političkog. Prostor postaje vreme, a jezik (govor) postaje slika. Lekcija života leptira je napuštanje/odustajanje od starog ponašanja i prelaz u narednu fazu postojanja. Krećemo se kroz različite faze, svake podjednako vitalne. Leptir simboliše promenu, kreativnost, slobodu. Njegova snaga je transformacija i evolucija. Predstavlja element vazduha, brzo se menja i uvek je u pokretu. Predstavlja sposobnost rasta i promene, napuštajući bezbednost čaure da otkrije novi svet u novom obliku.
„Želim da publika komunicira i uzajamno deluje sa čitavom instalacijom. Da bi do toga došlo, posetioci će pri ulasku u galeriju dobiti po leptira koji će zatim dodati instalaciji, ili, pak, ne, nego ga samo zadržati“ izjavila je domaća umetnica Jelena Koštica član ULUS-a.
Rad Zastava nastaje kao svojevrstan portret vremena u kojem živimo. Postavlja pitanje, ali ne daje odgovor, jer se on ipak nalazi u posmatraču. To pitanje je zapravo pitanje nacionalnog identiteta, koje bez kuture, njene tradicije, iznova biva narušeno, sa svakim političkim ili socijalnim potresom. Na to pitanje treba da bude odgovoreno. U međusobnoj zavisnosti političkog i kulturnog tkiva nacije, kultura trpi i biva ugnjetavana iako je ona jedan od poslednjih bastiona istine. Tako kultura postaje savršena refleksija, što je čest motiv na pratećim fotografijama gore pomenute politike. Tehnika samog rada koketira sa tradicionalizmom, pa tako zamenjuje uobičajeno korišćene materijale. Umesto drvenog rama, stoji metalna obrađena površina, a umesto platna, skupljani, selektovani i presovani predmeti. Ovim gestom uzete su tradicionalne vrednosti, ali prilagođavaju se današnjem vremenu. Isto se može reći za estetiku, koja bi bila naivna da oponaša istorijske Venere, čime bi negirala potrebu jačine izraza koji mora da se prenese u materijalu. Isprazna lepota plastike i laži jeste ono što nalazimo kada se zagrebe po uglađenoj površini masovne kulture. Korišćeni predmeti imaju auru odbačenosti, napuštenosti, ali njihovim ponovnim korišćenjem, oni oživljavaju, daje im se novi život i nova svrha. Tako se kultura metaforički koristi kao pokretačka snaga uskrsnuća. Na kraju, na posmatraču ostaje pitanje na koje će sam dati odgovor i formulisati stav. Da li ispred sebe vidi samo gomilu đubreta, čime anticipira našu budućnost, ili vidi neiskorišćen potencijal energije materije?
Podrška izložbi su štamparija Cicero i Vinarija Rajković čije će proizvode moći da probaju svi koji svrate na otvaranje.
