Glasine o šupljoj Zemlji

Kada su u davna vremena napredni umovi  tvrdili da je Zemlja okrugla, mnogi su se smejali. Svi su verovali da je planeta ravan po kojoj ljudi hodaju i plove sve dok ne stignu do ruba, gde počinje ništavilo, odnosno,  gde je kraj sveta. Danas je sve drugačije. Skoro da ne postoji deo kugle koje nije prešla ljudska noga. Ostalo je toliko malo da se istraži, a možda baš to malo krije veliku tajnu?

Ukoliko bi nam neko danas predočio da je naša planeta šuplja i da ispod zemljine kore žive ljudi, pomislili bismo da ima bujnu maštu i da je mnogo čitao Žil Verna. Međutim, stvar je ozbiljnija nego što, na prvi pogled, izgleda. Nije samo Žil Vern pisao o tome u svojoj fantastičnoj knjizi  o putu ka središtu Zemlje. Teorija o njenoj čudnoj slojevitosti poznata je koliko i civilizacija. Mnoge stare kulture u svojim tradicionalnim epovima opisuju Titane, gorostase, bogove i mudrace koji dolaze iz rajskih, bogatih predela podzemnog sveta.

 O tome su govorili i Jevreji, Grci, Skandinavci, Eskimi, Indusi, Tibetanci i mnogi drugi narodi. Budisti su verovali u nadljude koji su ih posećivali, a i danas to čine, kroz podzemne tunele i pećine Himalaja. Otvore tih pećina navodno čuvaju odabrani-lame i monasi. Neki ove tajanstvene posetioce dovode u vezu sa Samadima, koje je u svojim knjigama opisivao ruski naučnik  Dr Muldašev.

Mnogi blistavi umovi današnjice takođe veruju da je naša planeta šuplja poput orahove ljuske i da njena unutrašnjost krije zapanjujuću tajnu. Edmund Halej, engleski astronom i matematičar (po njemu je nazvana kometa), smatrao je da se unutrašnjost planete sastoji od  dva sloja i jezgrom u sredini, te da u njenoj utrobi postoje uslovi za život. Verovao je u unutrašnju atmosferu koja je sačinjena od svetlećeg gasa, koja ponekad probija na atmosferu Zemlje u vidu polarne svetlosti (Aurora borealis). Isto je mislio i Leonard Euler, švajcarski matematičar i fizičar. On je smatrao da je planeta potpuno šuplja ispod kore i da postoji sunce unutar samog centra koje obezbeđuje bujan  život.

Do centra planete moguće je doći preko otvora koji navodno postoje na polovima. Kažu da su autentični snimci  koje je NASSA načinila  davne 1968.godine , na kojima se vide ogromne rupe na polovima, nedostupni javnosti, te za to zna mali broj ljudi. Te fotografije nose oznaku „strogo poverljivo“ i smatrane su tabu temom. Te oblasti koje se vide na snimku, veliki krateri, koji bi trebalo da predstavljaju kapije u podzemni svet i dalje su van domašaja ljudskog oka. Niko nije uspeo da se dovoljno  približi polovima, da ih podrobno ispita i upozna. Savremeni uređaji su nepraktični i nepouzdani za upotrebu. Magnetizam je snažan te se dešava da radari i drugi navigacioni sistemi otkazuju. No, postoje navodni svedoci koji su zavirili u taj čarobni svet…

Put u središte Zemlje od iskona do savremenog doba

Predanja govore da su se titani iz podzemnog sveta vazda mešali sa ljudima. Dolazili su i komunicirali sa našom civilizacijom od kad je nastao prvi čovek. Mnogi od tih gorostasa postali su heroji, bogovi poput Apolona za kojeg se tvrdilo da potiče iz zemlje Hiperborejaca  ( hyperboreas- severni vetar,  Hiperboreja-bajkovita zemlja o kojoj je pisao Platon). Plejada antičkih bogova mogući su stanovnici podzemnog sveta. Oduvek je postojala veza ova dva sveta, našeg i njihovog, a komunikacija je poverena samo odabranima. To su najčešće bili naučnici, filozofi, monasi i sveštenici. Ljudi čistog srca i jakog karaktera mogli su da stupe u kontakt sa ovim bićima.

Otac i sin Jan i Olaf Janse, skandinavski ribari, krenuli su jedno jutro, davne 1829.godine na ribarenje. Uputili su se ka Severnom moru malom barkom. Plovili su iza 83. stepena severne širine. Na svom putu prošli su kroz uske prolaze između ledenih santi. Odjednom uočili su da su napustili ledene predele. Klima oko njih je postala mnogo pitomija i toplija. Sa broda su mogli da vide obale pune vegetacije i čudno crvenkasto sunce. Posle duže plovidbe našli su se na jednoj od reka, ne znajući gde ih ona vodi. Susreo ih je ogroman brod sa džinovskom posadom koji ih je pokupio i poveo sa sobom u središte Zemlje. Kako kažu, boravili su u gradu po imenu Jehu, gde su ih domoroci učili jezik koji je bio sličan sanskritu. Upoznali su i glavni grad po imenu Eden, koji je nalik rajskoj bašti. Sa svih strana okružen je predelima koji su puni biljaka, voća i cveća. Zvali su ga „pupkom sveta“.  U tom gradu ostali su još godinu dana. Razgovarali su sa njihovim sveštenicima koji su im prenosili znanje o svom načinu života. Otac i sin su naučili da stanovnici ove bajkovite zemlje žive oko 900 godina. Da posebno izučavaju muziku, medicinu, tehniku, hortikulturu, poljoprivredu i stočarstvo. Sve je u toj zemlji predimenzionirano i mnogo veće nego što je na površini. Posle izvesnog vremena uputili su se kući. Dobili su prijateljske instrukcije o putevima, kao i podzemne mape kako bi se što bezbednije vratili. Međutim na jednom delu zemaljskog  puta besnela je oluje, te je otac poginuo. Sina je spasao škotski brod.  Kada je mornarima  ispričao svoju avanturu, gde je i sa kim bio, svi su mislili da je nesrećnik izgubio razum usled gubitka oca. Kapetan ga je zaključao u brodsku kabinu. Kada je pristigao u Štokholm, vlastima je takođe ispričao sve ono što je video i čuo o tajnoj zemlji i plemenitim džinovima. Vlasti su ga okovale i držale u zarobljeništvu  28 godina, kako nikom ne bi mogao da priča svoje avanture. Kada je ponovo postao slobodan, kupio je brod i preselio se u Ameriku. Na samrti je sve svoje mape i skice poklonio Džordžu Emersonu koji je trebalo to da objavi javnosti. On je tako napisao knjigu „Dimni bog“ u kojoj je opisao sve ono što mu je Olaf ispričao.

 Nastaviće se u sledećem broju…

foto:  freedigitalphotos.net