Još od malena maštali smo o super moćima, na primer, da možemo da čitamo brzo poput Munje ili da za vrlo malo vremena naučimo školsko gradivo. Neki od nas sigrno veruju da bi im život možda bio lakši a odluke pametnije da su samo malo inteligentniji. Da li je visoka inteligencija stvarno prednost i garancija boljem i uspešnijem životu? Odgovor nam možda mogu dati visokointeligentni “Termiti”.
Njihov kojeficijent inteligencije je u proseku iznosio 151. Oni su pažljivo odabrana grupa nadarenih Amerikanaca koji su kao deca testirani, a potom tri decenije pažljivo praćeni. Njih je Luis Terman u svom čuvenom istraživanju s početka 20. veka nazvao “Termitima”. Gospodin Terman bio je zagovornik teorije da visok kojeficijent inteligencije u deteta znači i njegovu predispoziciju za bolji i uspešniji život i akademsko postignuće. Smatrao je da bi svaki učitelj trebalo da uoči naprednije dete, da ga testira i u slučaju visokog rezultata na testu inteligencije da ga izdvoji i posveti mu posebnu pažnju.
U Termanovoj grupi je bilo preko 800 muškaraca, koji su posle 30 godina i postigli značajne rezultate. Međutim, oni koji se suprostavljaju naučnikovom stavu, smatraju da su ovi ljudi postigli velike uspehe, ne samo zbog svoje inteligencije već i zbog svog društvenog statusa kojeg su od svojih roditelja nasledili. Naime, u startu su imali bolje šanse ne uzimajući u računicu njihovu pamet.
Danas, mnogi su mišljenja da je visoka inteligencija i neka vrsta tereta, da su inteligentniji ljudi skloniji negativnim mislima, odnosno da generalno više brinu o svemu, čineći tako sebi život čak i težim, nego što je to u slučaju prosečno inteligentne osobe. Štaviše, kažu da inteligentnije osobe nisu nužno i racionalnije. Naprotiv, često se u odlukama oslanjaju na intuiciju što može dati različite rezultate.
Zanimljivo je da su u poslednje veliki poslodavci poput Googla rešili da na nešto drugačiji način testiraju svoje kandidate. Osim suve inteligencije i obrazovanja njima je bitno da je potencijalni zaposleni i lider, ali i da je skroman, da sarađuje da je prilagodljiv i da voli da uči.
Da li je bolje biti pametan ili glup, pa na to ni jedan ni drugi ne mogu dati odgovor. Možda bi voleli da se menjaju na koji dan, ali retko ko bi se odrekao onog svoga što jeste.
Ako inteligencija ne znači i uspeh, onda šta je to po čemu bismo mogli da predvidimo nečiju budućnost? Možda bi bilo koje tumačenje dovelo do verovatnoće ispunjenja poput horoskopa? Čuveni Termiti su ispunili očekivanja, ali su do njihovih dostignuća dobacili i oni njihovi školski drugovi za koje se smatralo da su manje inteligentni.
