Gorica (27) je mesila kiflice, pa ih nakon toga premazivala jajima, a dok je Nikola (23) u susednoj prostoriji završavao seriju čoko-malina i čoko-šljiva pažljivo sipajući tečnu čokoladu po već ohlađenim kolačićima.
Natalija i Milica su pripremale bezglutenske hlepčiće, nov proizvod koji je u pripremi, a za to vreme u drugom proizvodnom pogonu Dušan (36) je slagao kartonske gajbice. Bata (34) je bio u hidroponskoj proizvodnji začina proveravajući sa mentorkom kako biljke rastu i treba li nešto još uraditi.
Na oko sedam i po kilometara od centra Beograda u Mirijevu ovih šestoro mladih ljudi zajedno sa još devet kolega i trenerima vredno rade i prave proizvode za kupce širom Srbije. Okupljeni u udruženju građana “Naša kuća“, kao korisnici dnevnog centra podelili su poslove u tri aktivnosti: proizvodnja ambalaže od kartona, zelena bašta, odnosno hidroponsko uzgajanje začinskog bilja i proizvodnja slanog i slatkog peciva, odnosno ketering linije za firme.
Oni prave i sendviče, korporativne poklone, salčiće, razne štrudle i kiflice, a kao specijaliteti izdvajaju se čoko-malina i čoko-šljiva.
Ako bi se pitao zakon, osobe sa problemima u razvoju u Srbiji ne bi imale pravo da rade u najvećem broju slučajeva. Njima je otvoreno tržište rada teško dostupno, jer zakon u ovom trenutku ne prepoznaje ulogu socijalnih preduzeća kao moguće mesto gde bi se radila procena, radno osposobljavanje i zapošljavanje u okviru realnog tržista i privredne delatnosti koja karakterišu socijalna preduzeća. Zakonodavac ne prepoznaje usluge socijalne zaštite koje moraju biti deo sveobuhvatne podrške u zapošljavanju, i tako podrška socijalnom preduzetništvu. Usled ovih okolnosti i uskraćivanja prava na rad ova grupa ljudi za društvo je praktično nevidljiva.
Pošto je nekima od njih uskraćeno pravo na rad, roditelji dece sa problemima u razvoju rešili su pre 12 godina da osnuju udruženje u kojem će njihovi naslednici imati priliku da rade i zarade novac. Tako je nastala “Naša kuća”.
– Naša ideja je da pokažemo da ti ljudi zaista mogu da rade bez obzira na taj neki papir ili zakonsku prepreku. Naša misija je da ubedimo zakonodavstvo da je reč o grešci. “Naša kuća” je socijalno preduzeće, a pravno gledano udruženje građana koje su stvorili roditelji čija deca imaju probleme u razvoju, sa ciljem da im obezbede neku sigurnost. Trudimo se da ih radno osposobimo, da im podignemo sopstvene kompetencije kako bi bili ravnopravni sa drugim sugrađanima i da ih kroz njihov rad sredina posmatra kao ljude koji su vredni i radni. Pošto se svi mi nekako vrednujemo kroz rad, smatramo da je to najbolji način da se ljudi uključe u zajednicu i u društvo – priča za Priče sa dušom Anica Spasov, predsednica udruženja “Naša kuća”.
Većina korisnika je ovde dobila prvi posao u životu. Prošli su obuku, imaju svoje trenere sa kojima rade i vode se planom rada. Najmlađi radnik ima 22 godine, na najstariji 50.
Na posao dolaze u devet ujutru, neko samostalno gradskim prevozom, nekoga dovezu roditelji, a ima i onih kojima udruženje obezbedi prevoz od kuće do posla. U svakoj aktivnosti u “Našoj kući” postoji jedan radni trener koji je uvek na raspolaganju korisnicima. Obuka se radi korak po korak, u oblastima koje su u skladu sa afinitetima članova.
– Radimo u jednoj smeni, a kada imamo veliku narudžbinu tada organizujemo i dolaske vikendom. Obično dođemo oko 9 sati, popijemo kafu, relaksiramo se, a zatim pravimo raspored. Prilagodili smo posao njihovim i našim potrebama, pa ko ne može rano da ustane, on dođe kasnije na posao. Ako želimo da ih uključimo u društvo moramo da imamo razumevanja za njihove lične prepreke – istakla je Anica.
Kada je o papirnoj i kartonskoj ambalaži reč, momci trenutno rade na dve mašine i samostalno prave kutije i gajbice za ketering, koje kasnije otkupljuju kompanije, njih petnaestak.
– Oni su savesni, pedantni i odgovorni i znaju da njihov proizvod ide na tržište, tj. znaju da ga neko kupuje i da će oni za to dobiti novac. Reciklaža je naša sledeća ideja koju razvijamo sa Japancima, našim višegodišnjim partnerima. Cilj je da pokažemo da jedna ovakva organizacija ozbiljna i odgovorna, može da bude i ekonomski samostalna, i da edukuje, osposobljava i zapošljava ljude kojima tržište rada nije lako dostupno. Sve to može da se „upakuje“ u jednu ekonomsku formu, odnosno u održiv biznis. Zaokružili smo priču jer imamo nekoliko vrsta proizvodnje koje su povezane: kartonska ambalaža nam je potrebna za ketering, a začine koristimo u sendvičima i pecivu – kaže Anica.
Poslednje dve godine veoma su aktivni u „urbanim baštama“, odnosno u već spomenutoj tehnologiji gajenja biljaka u vodi i pod led osvetljenjem (hidroponska proizvodnja). Ponosni su na tu tehnologiju budućnosti koja anulira sve klimatske promene, gradove, suše i požare, a dešava se u zatvorenom prostoru.
– Jedini smo koji ovako proizvodimo začinsko bilje, ima proizvođača koji gaje paradajz na sličan način, ali bez led lampi. Za naše biljke ne možemo da kažemo da su organske, ali su sigurno zdrave jer ne koristimo nikakvu hemiju. U ponudi imamo razne salate, bosiljak, rukolu, a sve uglavnom potrošimo na potrebe naše kuhinje. U hidroponskoj proizvodnji sarađujemo sa GIZ-om i imamo mogućnost da obezbedimo solarne panele, odnosno da koristimo manje električne energije i tako damo doprinos ekologiji – objasnila je Anica za Priče sa dušom.
Tokom naše posete ovom vrednom i hitrom timu, sreli smo se i njihovom saradnicom iz Japana, gospođom Džunko Nišinaka koja trenutno boravi u Srbiji.
– Sarađujemo sa Japanskom agencijom za međunarodnu saradnju (JICA) i kroz njihov program senior volontera, dobijamo po jednog stručnjaka koji dolazi u Srbiju, i ovde dve godine radi sa našim korisnicima. Gospođa Nišinaka je trener sa osobama sa teškoćama u razvoju, uči srpski jezik i sa našim članovima komunicira preko specijalno oslikanih kartica. Početkom jula dočekaćemo jednu drugu delegaciju iz Japana sa kojom ćemo početi reciklažu paklica cigareta, od čega ćemo praviti papir za različite namene. Daćemo mu novu upotrebnu vrednost.
„Nije bilo lako u početku“, priča Anica. Malo ko je verovao u njih i hteo da naruči proizvode. Vremenom, situacija se menjala, raslo je poverenje, a i broj klijenata. Danas je to, kako kaže, potpuno druga priča, ali ne kada govorimo o državi, već pre svega o kupcima koji rado naručuju sendviče, Micine kiflice, pite, salčiće, kutije od kartona.
– Mi roditelji želimo da ovaj centar, jednog dana, kad se promene zakoni, kad se bude uklonila ta diskriminatorna zakonska prepreka, naša deca znaju šta bi mogla da rade i da sa trenerima mogu da nađu radno mesto u firmama i budu dobri radnici. Sa razvojem ove firme želimo da im omogućimo sigurnu budućnost, da napravimo fondaciju i da se taj novac koristi za usluge podrške, sutra kad nas ne bude bilo da naša deca imaju podršku za samostalan život , da mogu da dođu na posao i da kvalitet njihovih života ostane isti i posle nas – rekla je Anica Spasov za Priče sa dušom.
Kiflice, pite, štrudle, salčiće i ostale proizvode koje proizvode članovi Naše kuće poručite OVDE.
Ukoliko vas ove teme inspirišu pozivamo vas na šesti Forum socijalnih inovacija. SIF2019 koji će biti održan 30. i 31. maja 2019. godine u Muzeju nauke i tehnike u Beogradu (Skender Begova 51). Učešće 30. maja je besplatno, a prijave i program pronađite na sledećem linku.
* Ovaj tekst je nastao uz podršku Smart kolektiva, jednog od osnivača SENS-a, mreže socijalnih preduzeća. Smart kolektiv je, prema Anicinim rečima, Našoj kući omogućio veliki broj edukacija i radionica mentorstava koje su im pomogle da od organizacije koja je isključivo pružala socijalne usluge prerastu u odgovorno socijalno preduzeće koje ima kvalitetne proizvode i planove razvoje sadašnje proizvodnje, ali i uvođenje novih inovativnih proizvoda. Zahvaljujući Forumu za odgovorno poslovanje spojili su ih sa brojnim korporacijama koje danas koriste njihove proizvode i usluge.
Tekst: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com
Foto: Tijana Janković – Jevrić za Priče sa dušom
