Predstava za decu, prema motivima romana Tona Telehena, u režiji Nikole Zavišića, „Kako je ozdravio Cvrčak“ biće premijerno izvedena u Malom pozorištu „Duško Radović“ u petak, 24. maja u 20 sati. Prva repriza očekuje nas u subotu 25. maja u 17 sati!
„Kako je ozdravio Cvrčak“ je savremena basna pretočena u muzičku predstavu koja na inspirativan i prikladan način obrađuje temu potištenosti, klonuća i praznine duha kod dece i mladih. Predstava je namenjena mlađoj školskoj publici, ali oštrouman i domišljat jezik i živa muzička pratnja uz duhovitu glumačaku igru čine ovu predstavu adekvatnom za celu porodicu.
IGRAJU:
Dubravka Kovjanić Cvrčak
Katarina Dimitrijević Mrav, Kišna Glista
Đorđe Stojković Hrčak, Krtica
Nikola Kerkez Slon
Dušica Sinobad Zlojedi Crv, Vrana, Crvotočac (glas)
Vladislava Đorđević Skočibuba, Veverica
Tatjana Stanković Pauničar, Vrabac
Miloš Samolov Vetar Petar
Jovan Stamatović – Karić Morž
“Ova priča potekla je iz pera vrsnog pisca za decu i lekara, Tona Telehena, sa ciljem da osnaži decu i mlade, kao i njihove najbliže, da otvoreno razgovaraju o mentalnom zdravlju i stanju ničim izazvane tuge i očaja koje može da zadesi svačiju dušu. Kroz mnogo pesme i šala, Cvrčak traži lek, i daje pozitivan primer kako pobediti „sumorno“ osećanje – nevidljivog, ali opasnog neprijatelja.” Mila Mašović-Nikolić, dramaturg pozorišta
“Holandski dečiji pisac Ton Telehen je na našim prostorima već dve decenije prisutan autor nestvarno duhovitih, inteligentnih i nežnih priča o životinjama.
U mini-romanu „Kako je ozdravio cvrčak“ priče su povezane intenzivnim tokom radnje koja se deli na nekoliko glavnih aktera (Cvrčak i njegova priča o sumornom osećanju, Slon i njegova priča o neprestanom penjanju na drveće, padanju sa njega i ponovnom podizanju, Medvedu i njegovim doživljajima vezanim za degustaciju raznih šumskih torti itd.).
Tema romana i naše predstave jeste – „sumorno osećanje“ koje se u dušu useli nepozvano, neočekivano i onda odande teško izlazi.” Nikola Zavišić, reditelj
“Zvuci su jedina stvar koja je sa nama čitavog života – zvukove i muziku čujemo kada smo kod mame u stomaku. Pre nego što naučimo reči, učimo i vodimo se intonacijom rečenica odraslih osoba. Kasnije se više fokusiramo na muziku i ona nam postaje jedan od najboljih prijatelja.
Postoje naučni dokazi o “efektu Mocarta” i o tome kako su ljudi koji slušaju kvalitetnu muziku mirniji, srećniji, fokusiraniji.
Kada smo krenuli da radimo ovu predstavu, jedino o čemu smo se dogovorili, jeste da zvučna slika – bilo da je muzika u pitanju, bilo da su zvuci bilo kog tipa – nije pozadina, već aktivni učesnik scenske radnje.
Pošto se ekipa neverovatno povezala i osluškuje, počele su da se otvaraju neke neverovatne stvari – u imitaciji životinja, povezanosti pokreta i zvuka, a onda i igri sa intonacijom reči i akcentima pod vođenjem profesorke Ljiljane Mrkić Popović – sve to je jako logično preraslo u jednu prirodnu, ali kompleksnu zvučnu sliku, gde čak i zvuci koraka imaju svoje mesto i boju.
Tako, na kraju, imamo na prvi pogled apsolutno nespojive različite stvari, kao što su simfonija Cvrčaka, rok pesma Zlojedog Crva, vokalni lajtmotiv Veverice, atonalni klavirski prelid Slona, koji se prepliću i zajedno formiraju jedinstvenu celinu.” Jovan Stamatović – Karić, pijanista i reditelj.
