Srđan Gojković Gile, “Električni orgazam“: “Za nas i dalje igra rokenrol cela Jugoslavija”

“Do albuma „Kako bubanj kaže“, smatrani smo pank ili novotalasnim bendom, a onda smo napravili zaokret na klasični rokenrol”

Naredne godine slave veliki jubilej – 45 godina uspešne karijere. Utisak je da su stalno na neprekidnoj turneji, sve četiri i po decenije, bez mnogo predaha, daha, zastajanja, pauza… jer uživaju u svom pozivu. Predstavnici iskrenog rokenrola.

Nekada u pank žanru, retki, značajni umetnici pravca „Novi talas“, koji su i dalje neprestano aktuelni i aktivni, rokenrol gromade, obradovaće beogradsku publiku novim koncertom u subotu, 7. decembra od 21 sat na sceni sale „Amerikana“ u Domu omladine Beograda, povodom jubileja – 40 godina od njihovog četvrtog studijskog albuma „Kako bubanj kaže“ (1984), za koji je izašao i vinil, kao reizdanje povodom četiri decenije od izlaska. Realizovan je i spot za pesmu – „Ja želim promene (Baby, baby, baby, baby)“, u produkciji hrvatske diskografske kuće „Croatia Records“.

Frontmen, tekstopisac, kompozitor, pevač, gitarista, producent jedini je, od samog početka nastanka benda, ostao nepromenjen. Kao da se nalazi u nekoj dugačkoj TV seriji iz 45 sezona, u kojoj je vodeći, glavni junak, dok se svi ostali menjaju iz godine u godinu. Neki od junaka odlaze, ali se ponovo i vrate u seriju. Međutim, on je taj stožer, koji je konstanta, lider, vođa rok sastava, koji ne ume nikada da ostari.

Naravno, naš sagovornik je Srđan Gojković Gile, prvi čovek „Električnog orgazma“. Veoma produktivan bend ima za sobom, i, naravno, bogatu diskografiju. Pokušaćemo da navedemo barem veći deo stvaralaštva „Električnog orgazma“, i delimično onaj iz Giletove karijere u izletu van matične grupe.

Ovo je Giletova priča

O novom koncertu u Novom Sadu i Beogradu, turneji u Australiji, jubilejima, kao povodu da se neki stari albumi ponovo ožive, o projektima van matičnog benda, o dugovečnosti i neprolaznosti njihovih albuma, o liderstvu kao izuzetnoj osobini

Gile je tokom bogate karijere imao i paralelne projekte, osim snimanja filmske muzike ili za TV serije, u više etapa je sarađivao sa kolegom Vladom Divljanom na raznolikim izazovima, gde spadaju i albumi „Rokenrol za decu“, „Rokenrol bukvar“, nedavna priča „Gile & Magic Bush“ sa idejnim konceptom „Retko svirane pesme“ („Električnog orgazma“ i filmske muzike). 

Trenutno su aktuelne tri pesme u kojima učestvuje: „Stvaraj svet“, gde su uključeni i Zvonimir Đukić Đule („Van Gogh“) i Zoran Kostić Cane („Partibrejkers“),  „Jedra“ – humanitarni projekat „55“ sa tim ogromnim brojem umetnika, kao i regionalna saradnja „Polje čudesa“, gde mu društvo prave Darko Rundek, Davor Gobac, Davorin Bogović, i drugi.

“NEĆEMO NA KONCERTU SVIRATI CEO ALBUM „KAKO BUBANJ KAŽE“

LW: Očekuje nas novi jubilej, 40 godina od vašeg četvrtog studijskog albuma „Kako bubanj kaže“ (1984), i zakazani susret sa fanovima 7. decembra u, vama rokerima omiljenoj, sali „Amerikana“ u Domu omladine Beograda. Prija li ti što se kao bend emotivno, nostalgično s publikom vraćate na vaše albume, i prema idejnom konceptu, tematski svirate periodično upravo skoro sve pesme sa tih materijala?

Da, prija nam, da nije tako, ne bi to ni radili. Nećemo svirati ceo taj album, ali sviraćemo skoro pola. To je baš drag album, koji kad je originalno izdat nije baš shvaćen na pravi način. Kako izgleda, sad je mnogo bolje shvaćen i prihvaćen.

LW: Tako smo prošlih sezona obeležili: prvo četiri decenije od osnivanja benda (nakon odlaska na koncert benda „Leb i sol“, 1980) i negde ujedno i prvi album „Električni orgazam“ (1981), da bismo se kasnije podsetili numera sa “Lišće prekriva Lisabon” (1982) i “Les Chansones Populaires” (1983). Dakle, nadalje ćete obradovati publiku s svim narednim jubilejima, i akcenat je kada prođe 40 godina od izlaska albuma?

Da, najverovatnije da će tako biti. Publici se očigledno sviđa kad imamo taj neki ekskluzivni deo koncerta, kad sviramo i nešto mimo uobičajene set liste sa hitovima.

LW: Svirate li sve pesme sa albuma na koncertima – turneji ove godine: „Kako bubanj kaže“, „Klinci traže zabavu“, „Pričam o tebi“,  „Ja želim promene bejbi bejbi“,  „Fras u šupi“, „Beograd“, „Skamenjen“,  „Volim te“ i bonus na vašem vinilu na reizdanju – „Tetovirane devojke“?

Kao što rekoh, neće biti ceo album. To smo jedino uradili kad smo svirali „Distorziju“. Sviraćemo pet stvari sa ovog albuma. Koncert, ipak, mora biti baziran na pesmama koje ljudi najviše vole i očekuju da ih čuju, a to su, znači, hitovi.

Poslednjih godina/decenija „Električni orgazam“ je izuzetno tražen svuda u Srbiji i regionu, sviraju na najrazličitijim mestima, a u Beogradu su osvajali Mts Dvoranu dva puta (2021, 2023), Dom omladine nepregledan broj, Barutanu, Elektropionir, često su na Beer festu na Ušću, i mnogim festivalima, manifestacijama, posebnim prilikama. Grupa je nedavno gostovala u Abu Dabiju (Ujedinjeni Arapski Emirati), očekuje ih i turneja u Australji krajem januara 2025.

Tokom novembra (16.11.) svirali su u Hrvatskoj na sceni Tvornice kulture u Zagrebu, gde su decenijama redovni, a onda dan pre Beograda (petak, 06.12.) će nastupiti na festivalu „Novosadski dani piva“, na Novosadskom sajmu (hala „Master“), na kome će učestvovati domaće i regionalne kolege - Alen Islamović, „Galija“, „Parni valjak“.

“OBJAVLJEN SPOT ZA PESMU „JA ŽELIM PROMENE (BABY, BABY, BABY, BABY)“ POSLE 40 GODINA”

LW: Vaši jubileji istovremeno nose i uvek lepa dešavanja, kao što su reizdanja svih tih albuma, što će biti ideja i za sve ostale albume? Raduje li te što se tvoja i vaša dela ponovo, u novom ruhu, na vinilu nalaze pred vašom publikom i žive neki (sasvim) novi život, za neke nove generacije?

Naravno da me raduje. To je najbolji dokaz da ta muzika, koju smo pravili svih tih godina, ima taj, neki, van vremenski kvalitet, i da komunicira i sa publikom, koja možda nije ni rođena kad su te pesme i albumi snimljeni.

Ti albumi nisu bili u prodaji četrdeset godina, i mnogo je novih generacija stasalo za to vreme. Tako da sad imaju mogućnost da kupe taj album, koji zvuči i izgleda bolje nego ikad ranije, a i da čuju deo toga uživo na koncertima.

LW: Tako je vinil u svom novom reizdanju „Kako bubanj kaže“ dobio i pesmu „Tetovirane devojke“, koja nije bila u izvornom izdanju na ploči, ali jeste na muzičkoj kaseti. Takođe, tokom pandemije korona virusa (2020) tvoja supruga Patricija Punki je uspešno realizovala atraktivne lyric video spotove za pesme „Skamenjen“, „Beograd“, koji nisu ranije snimljeni za te numere. Koliko znači bendu na taj način da se vinil dopuni nekom pesmom ili se snimi spot za tako staru numeru, koju nismo imali prilike da vidimo pre četiri decenije?

„Tetovirane devojke“ su oduvek bile deo tog albuma, ali zbog tadašnjih tehničkih mogućnosti nisu mogle da stanu na ploču, sad mogu i veoma mi je drago da je to tako. Spotovi koje smo naknadno uradili su takođe izuzetno bitni, jer su nove generacije navikle da gledaju muziku, da tako kažem.

LW: Planirate li kao bend da ekranizujete još neke pesme koje ranije nisu dobile tu šansu, sa „Kako bubanj kaže“ ili nekih drugih albuma?

Upravo smo objavili spot za „Ja želim promene (Baby, baby, baby, baby)“, koju su uradili u „Croatia Records“. To je veoma važna pesma sa tog albuma, i sviramo je uživo na ovoj turneji.

“NAJVIŠE VOLIMO KONTAKT S NAŠOM PUBLIKOM”

LW: Dan ranije, 6. decembra, „Električni orgazam“ će imati i nastup na manifestaciji „Novosadski dani piva“, pandan „Beer festu“ u Beogradu. Da li je teško da se sastavi set lista kada je reč o festivalskom nastupu, kada znate da imate ograničeno sat vremena ili možda do 75 minuta? Lakše je imati repertoar za dva sata koncerta?

Nije to ništa teže, samo što se na festivalima više fokusiramo na hitove banda, jer tamo verovatno nisu svi fanovi samo našeg banda. Mi volimo da sviramo festivalske svirke.

LW: Imate li faze na turneji kada vam možda više prija da više učestvujete na mnogim festivalima i manifestacijama, gde uvek ima nekog pre ili posle vas na bini, ili vam uglavnom leže najviše celovečernji solo koncerti?

Sve nam leži, volimo i jedno i drugo. Volimo i velike koncerte, ali i male klupske svirke. Sve je to neki kontakt sa publikom, a mi to najviše volimo.

“PESME KOJE SU MANJE -VIŠE OBAVEZNE NA SET LISTI KONCERATA”

LW: Bilo da ste na solo koncertu ili festivalu, koje pesme „ne smete“ da izbacite sa vaše set liste? „Igra rokenrol cela Jugoslavija”, „Zlatni papagaj”, „Krokodili dolaze“, „Bejbe ti nisi tu”, „Da si tako jaka”, „Nebo”, „Svečane bele košulje”, „Konobar“, „Seks, droga, nasilje i strah”, „Ne postojim”, „Hodam sad kao zombi“, „Spojimo se sad“, „Kapetan Esid“, „Ja sam težak k’o konj“ …?

Pa, manje-više da, to su neke pesme koje su obavezne, ali nekad ima i nekih varijacija u set listi. Sve zavisi od trenutne inspiracije i raspoloženja.

LW: Zanimjivo je da ove 2024. postoji još jedan jubilej u vašem opusu: diskografska kolekcija kaže da je „Električni orgazam“ pre 30 godina objavio dvostruki album  „Zašto da ne!” (PGP-RTS, 1994). Ipak, niste nameravali da obeležite i tri decenije ovog izdanja? Verovatno ćete čekati kada napuni 40 godina?

Pa, ne možemo baš da zatrpamo tržište gomilom reizdanja u istoj godini, to mora planski da se radi. Svakako se planira i reizdanje tog albuma, verovatno i pre jubileja od 40 godina. Ne mora sve da bude reizdato kad je neki okrugli jubilej.

LW: Kako je smatrano i pisano u medijima, odnosno stručnoj javnosti – „Kako bubanj kaže” je više od albuma – „pravi manifest odrastanja i jedan od prelomnih trenutaka samog benda“, jer kao grupa ste tada napravili važan zaokret u muzičkoj karijeri. Slažeš li se sa tom ocenom i konstatacijom da „ovaj album predstavlja simbol tranzicije benda između ranog, energičnog i buntovnog pank-rok zvuka na prvim albumima“ (kada i jeste bili više u pank žanru) „i kasnijih, zrelijih faza“?

Mi smo do tog albuma smatrani punk ili novotalasnim bandom. Na njemu je napravljen zaokret na klasični rokenrol, to jest ono što smo voleli i slušali i pre punka. Ne bih baš ranije albume smatrao nezrelom fazom benda, mislim da je „Lišće prekriva Lisabon“ vrlo zreo album, jedan od najboljih koji smo snimili. Jednostavno, posle tog albuma sam smatrao da smo rekli sve u okviru tog muzičkog žanra, novog talasa.

I okrenuli smo se rokenrolu u njegovom najširem smislu, što je, ipak, bila platforma, koja je pružala više mogućnosti za budućnost.

LW: „Kako bubanj kaže“ je prepoznat kao čist rokenrol na tragu „The Rolling Stones“ sa početka 70-ih godina.  Veza sa britanskim rok dinosaurusima se dovodi donekle sa albumom „Black and Blue”, koji nije bio odmah istaknut ni uspešan, kao što ni vaš album pre 40 godina nije odmah privukao pažnju, osvojio publiku, dobio pozitivne kritike stručnjaka i medija. Čak ploča nije bila bestseler i niste imali toliko puno koncerata uoči promocije albuma?

Da, tako je to bilo. I uvek je tako kad na neki način ideš ispred svog vremena i publike koja te trenutno sluša. Ali ako gledamo širu sliku, to je bio jedini put u budućnost. Da nije bilo tako, band ne bi sad imao karijeru koja traje već 44 godine, već bi ostao zarobljen negde u osamdesetim godinama prošlog veka.

“NAS ČEKA SLEDEĆE GODINE PROSLAVA 45 GODINA GRUPE”

LW: Da li je moguće da u to vreme jedan, ipak, etablirani bend, kakav je bio „Električni orgazam“, sa čak četiri albuma za samo četiri godine, dolazi u situaciju da se nađe pred raspadom? Zar je realno da jedan album može da ugrozi prethodna tri, i sve bude kao rukom odnešeno i „preti se“ gašenjem benda?

Naravno da je moguće, pa „Šarlo akrobata“ se raspao posle samo jednog albuma, „Idoli“ posle tri. Ima mnogo takvih primera. To nema nikakve veze sa prethodnim uspesima, već sa trenutnom situacijom, i odnosima unutar banda. Da nije tako, „Beatlesi“ bi možda i danas postojali.

LW: Ipak, tu dolazimo do vaše naredne proslave 2026, a to je jubilej – četiri decenije od vašeg najvećeg komercijalnog uspeha i remek-dela u svakom smislu – „Distorzija“ (1986)! Da li je onda „Kako bubanj kaže“ bio neuspeh u komercijalnom pogledu? A kako je onda vremenom stekao kultni status?

„Distorzija“ nije naš najuspešniji album, bar u komercijalnom smislu. „Letim, sanjam, dišem“ se prodao bar jedno tri,četri puta više. Što se „Bubnja tiče“, da. To je bio naš najmanje prodavani album u osamdesetim, ali dobro si primetio da je stekao kult status kod dela publike. Što se jubileja tiče, nas sledeće godine čeka 45 godina postojanja banda, što je važan jubilej za nas.

LW: Istorija nam pripoveda tvoju ispovest u kojoj kažeš da su nažalost tada svi „sahranili“ vaš, tvoj bend, menadžer Grga, čak i tvoji drugi članovi su smatrali da se grupa gasi? Kakvom snagom uma i volje si uspeo da do toga ne dođe, da u tvojoj glavi tačno odrediš šta želiš dalje da muzički kažeš, dokažeš i pokažeš?

Jeste, tako je to bilo. Ali niko od njih nije bio u mojoj glavi i nije imao viziju banda u budućnosti, koju sam ja imao. Vreme je pokazalo da sam, ipak, bio u pravu, kao i da je „Kako bubanj kaže“ odličan i veoma bitan album u našoj karijeri. Valjda sam zato i vođa ovog banda, što imam neke kvalitete, koje drugi članovi banda nemaju. Tako ti je to, neko mora i to da radi, ili ode band dođavola.

“KO ZNA ŠTA BI BILO DA NIJE BILO ALBUMA „DISTORZIJA“

LW: Sigurno si imao ogromno samopouzdanje kada si u sebi duboko znao da imaš, kako si sam ocenio – „opasne“ pesme, te da se ne plašiš uspeha sa „Distorzijom“? Deluje iz ove perspektive pomalo sve to „hazarderski“, kockati se sa sve ili ništa? Da „Distorzija“ nije imala tako epski, masivni uspeh, trijumf….šta bi bilo dalje?

Eh da, ko zna šta bi bilo da nije bilo „Distorzije“?! Međutim, nisam čovek sklon tim pričama “šta bi bilo kad bi bilo”. „Distorzije“ je bilo, i sve je baš onako ispalo, kako sam i zamislio i planirao. Jedino što nisam planirao je da će ljudi tako pogrešno shvatiti album „Kako bubanj kaže“, te 1984. godine, ali, niko ne može baš sve da predvidi, pa ni ja.

LW: „Kako bubanj kaže“, osim Ljube Đukića i tebe, stvarali su – Jovan Jovanović Grof (basista), Goran Čavajda Čavke (bubnjar), Ivan Pajević (gitarista). Kakva te sećanja vode na period snimanja ovog projekta? Sada si ipak sa drugom ekipom, i sa kakvom nostalgijom se prisećaš tog perioda, posebno kada neki od navedenih nisu dalje među nama?

Glavna kreativna osovina u to vreme je bila između Ljube i mene. Doduše, deo problema u to vreme je bio što Ljuba baš nije delio moje mišljenje i viziju u kom pravcu band treba da ide u budućnosti. Valjda je zato i napustio band ubrzo posle tog albuma. Čavke je bio prilično pogubljen u toj fazi, pre svega zbog problema s drogom. Ubrzo je bio uhapšen, i završio je u zatvoru.

Zapravo, pomalo neočekivano, u tom periodu najveću podršku unutar banda sam imao od Grofa. Zato smo producentski posao i potpisali on i ja, iako sam realno najviše radio na tome.

Ivan Pajević je svirao na nekoliko pesama, nije učestvovao u pravljenju pesama. Došao je u studio, kad su pesme već bile snimljene, i za jedan dan je svirao svoje deonice. Uradio je to fantastično, baš kao i svi ostali gosti na tom albumu, kojih je bilo mnogo.

“LJUBA JE PONOVO U BENDU VEĆ 20 GODINA, NISMO MI ONI ISTI KLINCI IZ 1984. GODINE”

LW: Da li ćete na neki način na koncertima istaknuti emotivno činjenicu da je „Kako bubanj kaže“ bio poslednji album Ljube pre nego što će otići u Ameriku na duže, a onda se ponovo vratiti u bend decenijama kasnije?

Ne, nećemo, ne vidim nikakav razlog da se bavimo tako nečim ove 2024. godine. Mi smo tad bili klinci od 23, 24 godine i svi smo prolazili kroz neke svoje lične promene. Nismo verovatno bili dovoljno zreli da bi seli i pričali o nekim temama, kao što bi možda danas uradili. Nije bilo nikakve velike svađe između Ljube i mene. On se tad osećao kako se osećao i doneo odluku da napusti band. To jesam doživeo kao određenu vrstu izdaje, ali puno je vremena prošlo od tad. Ljuba je ponovo u bandu već 20 godina, tako da je sva ta mutna voda prošla ispod mosta pre mnogo, mnogo godina. Ni Ljuba ni ja nismo isti oni klinci koji smo bili te 1984. godine.

LW: Kao bend ste u staroj Jugoslaviji punili najveće hale i stadione kao u zagrebačkom Domu sportova pred 4000 fanova, i na stadionu Tašmajdanu za 7000 posetilaca, baš par godina nakon „Kako bubanj kaže“. Poslednjih godina „Električni orgazam“ je izuzetno tražen u regionu, posebno Hrvatskoj, i skoro (16.11.) ste bili u Zagrebu, Tvornici kulture. Čini li ti se da ta muzička razmena i uopšte na nivou kulture (film, TV serije, pozorište, književnost), kao da ponovo „oživljava“ Jugoslaviju i ima se utisak kao da do raspada nije ni došlo?
/Često su regionalni bendovi u Beogradu i Srbiji, u istoj nedelji ili mesecu budu „Prljavo kazalište“, „Psihomodo pop“, Darko Rundek, „Parni valjak“, Neno Belan, Ida Prester, „Crvena jabuka“…/.

Da, tako je, za nas i dalje igra rokenrol cela Jugoslavija. Samo što se to ne zove više tako, i što postoje nove granice na kojima nekad čekamo satima da pređemo. Sve to i dalje intimno doživljavam svojom domovinom, ceo taj prostor. Rođen sam u toj zemlji koja je bila velika, i tako će biti dok sam živ.

LW: S tim u vezi, osim što često gostuješ po regiji bivše SFRJ, uspevaš i da ostvariš kreativnu saradnju: novu pesmu „Polje čudesa“ u okviru projekta „Cult Club“ je snimilo nekoliko vas zvezda rokenrola – Darko Rundek, Davor Gobac („Psihomodo pop“), Bodan Arsovski („Leb i sol“), Julije Reljić („Haustor“), Davorin Bogović („Prljavo kazalište“) i ti. Kakvo ti je ovo novo iskustvo, snimanje pesme i spota?

Sve su to moji dugogodišnji ortaci i kolege. Bilo je zadovoljstvo učestvovati u tome, i mislim da je sve to odlično ispalo na kraju.

“NA KRAJU ZAVRŠIŠ KAO NEKO KO VODI BEND U POSLOVNOM I KREATIVNOM SMISLU”

LW: Da li osetiš napor kada si ipak uvek u glavnoj ulozi – pevač, gitarista, tekstopisac, kompozitor, aranžer, producent? Znaš i sam kako te je opisao prijatelj iz sastava Zoran Radomirović Švaba – „Jako je bitno da u svemu tome ima neko ko to može da iznese. Mislim da je Gile jedini koji je to mogao da uradi. On je takav čovek, može sve to da preuzme na sebe i da se nijednog trenutka ne oseti nesigurnim. Bio je uveren da to može da uradi, uostalom, zbog toga i jeste vođa benda“. Nešto bi dodao, oduzeo?

Pa, nemam šta da dodam, to se jednostavno spontano tako desi. Kreneš kao klinac sa nekom ekipom ortaka u neku zajedničku avanturu, a onda u hodu se vidi da neko ima sposobnosti za ovo, a neko drugi za ono. Definitivno nisam u početku planirao da budem taj koji vodi band, ali onda neke stvari moraju da se obave, koje baš i nemaju veze sa sviranjem i to ti padne u krilo, jer niko drugi ne pokazuje naročiti interes za to. To onda počne da se ponavlja, i na kraju i sam shvatiš da ti to ide od ruke, i tako završiš kao neko ko vodi band, i u poslovnom i u kreativnom smislu.

LW: Jubileju od 40 godina kog albuma u narednim godinama se najviše raduješ – “Distorzija” (1986, slavili ste 30 godina, 2016 – DOB i po Srbiji), “Letim, sanjam, dišem” (1988), „Seks, droga, nasilje i strah / Balkan horor rok“ (1992)?

Pravo da ti kažem, ne razmišljam o tome, u ovom trenutku. Volim sve naše albume, i smatram da smo uspeli da nikad ne snimimo loš album, tako da se radujem svakom.

LW: Nedavno ste se uputili na daleka prostranstva prvi put sa koncertom u Dubaiju – Ujedinjenim arapskim emiratima. Opiši nam to iskustvo, koja vrsta publike vas je tamo dočekala i kako primila?

Odavno imamo to iskustvo sviranja u nekim dalekim zemljama, kao što su: Poljska, Engleska, Švajcarska, Austrija, Mađarska, Kanada, Amerika, pa evo sad i Emirati, a uskoro i Australija. Sve je to vrlo slično, i svi ti koncerti na neki način imaju povišeni emotivni naboj. Dobar deo te publike već godinama živi u tim zemljama, i retko mogu da vide neki naš rokenrol band. Tako da se tome raduju više nego neko kome je to stalno dostupno. Onda se ta njihova radost prenese i na nas, i to uvek budu super koncerti, tako je bilo i u Dubaiju.

“SVA IMENA ALBUMA GRUPE SAM SMISLIO I ZADOVOLJAN SAM TIM NASLOVIMA”

Takođe, krajem januara 2025. vas čeka prva mini-turneja u Australiji – Brizbejn (24.01.), Sidnej (25.01.), Melburn (31.01.), Pert (01.02.) – da li u tebi i u celom bendu vlada ogromno uzbuđenje, trema, neizvesnost, neizmerna sreća, radoznalost?

Nema kod nas treme odavno, ceo život se bavimo sviranjem koncerata. Svakako se veoma radujemo toj turneji, jer niko od nas nikad nije bio u Australiji. Znamo da tamo ima dosta ljudi koji nas vole, a nisu bili u mogućnosti da nas vide godinama, neki i decenijama.

LW: Da se malo osvrnemo na naslove tvojih albuma. Da li se danas osećaš prema njihovim imenima i šalješ takve poruke javnosti – „A um bum“, da je danas i dalje sve – „Seks, droga, nasilje i strah“, da „To što vidiš to i jeste“, da li bi da ceo život bude „Letim, sanjam, dišem“, šta može da nam se desi ako nastane „Distorzija“, postajemo li svi ponekad „Harmonajzer“, i „Kako je propao rokenrol“ (prema istoimenom filmu)?
I, „Kako bubanj kaže“ (uvek je bubnjar taj koji daje prvi takt, „diriguje“ ritam pre svake pesme, ali šta nam bubanj poručuje?), i znaš li sa svojim bendom „Gde smo sad“?

Ne znam šta bi ti odgovorio na to pitanje. Svi ti naslovi su baš kao i ti albumi neki trenuci u vremenu, kao dnevnik mog života. Ono što mogu da kažem je da sam zadovoljan svim tim naslovima, jer sam ih sve do jednog ja nazvao tako.

“SIGURAN SAM DA BI MILAN MLADENOVIĆ I VLADA DIVLJAN STVARALI I DANAS ODLIČNU MUZIKU”

LW: Iako si u veoma intenzivnom radu sa matičnim bendom, osim spomenute pesme „Polje čudesa“, stigao si da se oprobaš u još dve veoma zanimljive i čudesne numere: „Stvaraj svet“ – zajedno sva tri rokera na jednom mestu Đule, Cane i Gile kao himna Grafičko-medijske škole uz njihov Hor i bend, i humanitarna numera „Jedra“ projekta „55“ sa isto toliko vas umetnika. Da li je potrebno sve više ovakvih pesama danas i kakve utiske nosiš sa tih angažmana u kojima nisi autor, već pevač?

Sve je to bilo zanimljivo iskustvo. Rad sa drugim kreativnim ljudima te uvek obogati i inspiriše. Voilm to da radim, naravno, prva stvar je da mi se to dopadne, i kao povod i kao muzika i tekst.

LW: Tvoji veliki prijatelji, što su Milan Mladenović (30 godina) i Vlada Divljan (skoro 10 godina), nažalost, nisu više sa nama. Međutim, njihova zaostavština predstavlja pravo kulturno blago, domaću umetničku baštinu, te tako izgleda da njihovo zaveštanje nimalo ne bledi? Kakvu bi muziku oni danas stvarali da su ostali sa nama?

Siguran sam da bi stvarali odličnu muziku. I pre njihovog odlaska su već snimili gomilu fantastičnih pesama, tako da sam siguran da bi tako i nastavili.

LW: Kad pogledamo objektivno: takve neprolazne veličine zauvek ostaju živi – postoji Zadužbina, Nagrada, sada i Legat „Milan Mladenović“, ispred DOB-a je Plato „Milan Mladenović“, tu su mnoga reizdanja EKV albuma i spotova. Univerzitet „Braća Stamenković“ je promenio ime i funkciju – Centar za kulturu „Vlada Divljan“, snimljen je dokumentarac „Nebeska tema: Priča o Vladi Divljanu“, bili su In Memoriam koncerti za Divljana, grupa „(Ne)normalni“ postaje Vlada Divljan tribute bend.
Naravno ima različitih tribjut sastava EKV – „Deca iz vode“, „IQV“… Da li se na taj način može očuvati večno sećanje na takve velikane i džentlmene rokenrola?

Sve su to različiti načini da ih se setimo, ali najbolji način je slušati njihova dela koja su napravili za života.

“ROKENROL BEND JE IDEALNA PLATFORMA DA SE OSTVARE MNOGE ŽELJE – BITI GLUMAC, SLIKAR, KNJIŽEVNIK”

LW: „Najveći uspeh u mojoj karijeri je to što od svoje 19. godine nisam morao ništa drugo da radim osim da sviram u rokenrol bendu, i evo, dogurao sam do 63. godine. Nikada nisam morao da kažem nikome: ‘Da, šefe – razumem’. “Tvoje reči upućuju na to da si ti postigao zapravo najveću sreću u životu – da radiš samo isključivo ono što voliš, da istakneš talenat koji ti je Bog podario i da možeš pritom i komotno lepo da živiš od toga sa svojom porodicom? Ima li veće sreće od toga?

Ne bi baš Boga u to mešao, šta god to podrazumevalo. Svakako da je to bila neka ideja dok sam još bio klinac, i u tom smislu taj dečački san se jeste ostvario.

LW: Za sam kraj, jednom prilikom si govorio kako si imao želju svakako da budeš umetnik, ali ne nužno muzičar. Tako si imao ideju da postaneš – književnik (voleo si SF literaturu), slikar i glumac. Međutim, objasnio si da biti muzičar objedinjuje sve navedene oblasti umetnosti: pišeš reči pesme, dakle postao si pisac; učestvuješ u vizuelnoj izradi omota za albume benda, dakle slikar; u spotovima i na pozornici svakako postaješ neko drugi – rok superstar, dakle glumac.
Ipak, poželiš li nekad da zaista budeš pisac (mada kažeš da si za sada pomalo lenj da napišeš knjigu, makar ona bila o sebi), slikar sa samostalnom izložbom, i da se oprobaš kao glumac (film, TV serija, kog žanra)?

Da to je istina, baš kao i da je rokenrol bend idealna platforma da sve to ostvariš. Uglavnom puštam da stvari idu svojim tokom. Kad mi život donese nešto interesantno, i ako mi se to učini zanimljivim, u tom trenutku, verovatno ću se upustiti u to.