I pored toga što je Rogaška Slatina širom Evrope prepoznata kao mesto isceljujućih voda, kozmetičkog brenda „Afrodita“ i kao grad stakla, njen najveći kvalitet su ljudi. To je grad-eksponat istinskih ljudskih vrednosti, pomalo zaboravljenih u današnje vreme.
Na izvoru Donata
Rogaška Slatina je naizgled običan gradić smešten na krajnjem istoku Slovenije. Kad mu se približite i uđete u njega, sve najednom postaje neobično. Prizor krilatog konja Pegaza u srcu grada u vidu skulpture, uvodi vas u mitsku dimenziju Rogaške Slatine. Po predanju, bog Apolon je ukazao Pegazu da udarom kopita o tlo Rogaške Slatine otvori vrelo prirodnih mineralnih voda. Krilati konj tako postaje simbol grada koji počiva na legendi. Donat Mg je najbogatija prirodna mineralna voda na svetu koja predstavlja svojevrsni vidljivi most, koji spaja legendu i sadašnju stvarnost Rogaške Slatine. Od Pegaza do danas, isceljujuće slatinsko vodeno vrelo postaje cilj mnogih pustolova, putnika namernika i nevoljnika u potrazi za ozdravljenjem.
Još jedna zanimljiva specifičnost vezana za ovaj čudesni gradić je ime Ana. Duhovna zaštitnica Rogaške Slatine je Sveta Ana. Njenim imenom je obeležen muzej Anin dvor, te Anin bal koji se održava u Kristalnoj dvorani Grand hotela, kao i festival „Anini dani“. Aninim imenom su posvećene i manifestacije i kulturna zdanja Rogaške Slatine.
Umetnički press karavanU rajskom vrtu Pomone
Umetnički pres karavan je kao nošen na krilima Pegaza sleteo u Rogašku Slatinu, pod okrilje Pomone – rimske boginje plodnog drveća, voća i vrtova. Pomona nam je otvorila vrata istoimenog seoskog etno domaćinstva, gde nas je srdačno dočekao Janko Zupanc. Rajski ambijent ovog seoskog turističkog dragulja sam po sebi u potpunosti objašnjava zašto je nazvan po jednoj boginji. Sobe u Pomoni nisu poređane po brojevima, već po vrstama voća od kojih Janko pravi rakiju. Svaka od osam soba predstavlja po jednu vrstu voća koje je zastupljeno u ovom pomonskom vrtu.
Pomona je bogata umetničkim slikama. One su vidljivi izraz slikarskih kolonija koje se često održavaju kod domaćina Janka Zupanca, koji je pored svega i vlasnik onog širokog i iskrenog osmeha kakav se u današnje vreme retko viđa.
Putovanje kroz vreme uz „La Campanellu“ Franca Lista
Iz Pomone, Umetnički pres karavan se vinuo ka Kristalnoj dvorani Grand hotela u kojoj je 1847. godine nastupao kompozitor i pijanista „za sva vremena“ – Franc List.
Tokom naše posete, čuvenog Franca Lista je maestralnom izvedbom oživeo golobradi pijanista Dejan Romih. On je to uradio na sebi svojstven način. Deo raskoši iz 19. veka je zadržala ova magična Kristalna dvorana u vidu impozantnih lustera i nekih dekorativnih detalja. Opisani ambijent Kristalne dvorane uz „La Campanellu“ Franca Lista, učinio nas je putnicima kroz vreme. Vešte ruke Dejana Romiha su prosto klizile niz dirke klavira koje su proizvele tako moćne muzičke talase, da smo na njima nošeni mogli da vidljivo nazremo vremenske slike sa tog čuvenog nastupa Franca Lista iz polovine 19. veka. Ovaj društveni dogadjaj iz tog doba još uvek tako jako svetli poput kakvog muzičkog traga u vremenu da mu i vekovi ništa ne mogu. Nakupljena prašina prohujalog vremena mu nije oduzela sjaj. „La Campanella“ i danas nečujno huči u vazdušnoj atmosferi ovog grada, sve do Boča, najvišeg planinskog vrha Rogaške Slatine.
Upoznavanje sa legendom Rogaške Skatine
Umetnički pres karavan je nastavio obilazak Rogaške Slatine nošen nepresušnom energijom našeg domaćina Nanija Poljaneca. On je više likova u jednoj ličnosti. Nikad se ne zna kad će i u kojoj situaciji iz Nanija da iskoči turistički vodič koji se za tren preobražava u samoukog umetnika u ulozi Don Korleonea, ili voditelj neke prigodne manifestacije ili pak vešti plesni igrač. U sve ovo smo imali prilike da se uživo uverimo. Upravo u toj prijatnoj nepredvidivosti i spontanosti njegovih nastupa je i draž druženja sa čovekom kakav je Nani.
Primer takve lucidnosti se zbio tokom koncerta grupe „BARRIQUE“, ispred paviljona TEMPEL, u parku pod otvorenim nebom Rogaške Slatine. Naime, ljudi su mirno sedeli na svojim stolicama uživajući u muzičkim numerama, a Umetnički pres karavan je predvođen Nani Poljanecom počeo da se ritmično giba kad je počeo POP ROK talas iz 80-tih godina prošlog veka. Mirna publika je od tog trenutka više gledala u pravcu Umetničkog pres karavana koji je stvorio improvizovani plesni podijum ispred bine na kojoj je nastupala grupa „BARRIQE“, a onda je svoj plesni mini šou nenadano imao Nani Poljanec. Plesne partnerke je nalazio nasumično birajući neku od dama iz publike. Pri početku svake naredne pesme i neke od članica Karavana nisu bile pošteđene kratkotrajnog muzičkog partnerstva sa Nanijem, tek koliko traje jedna pesma. Od tog trenutka je većina ljudi ustala sa svojih udobnih stolica i pridružila se uporednom nastupu pomenute muzičke grupe i Pres karavana, predvođenog Nanijem Poljanecom. Energija je bila u toj meri zarazna da su se i najokorelije „sedelice“ odlepile sa svojih numerisanih sedišta. Preostalim ljudima koji su se dvoumili da li da se prepuste muzičkim čarima i zaplešu ili da ostanu na svojim mestima, Nani Poljanec je prilazio i u hodu im nehajno savetovao: „ Igrajte kao da ste sami, igrajte kao da vas niko ne vidi i oslobodićete se bilo kakve blokade od stida i utiska sa strane“. Atmosfera je dostigla vrhunac kad je počela kultna italijanska pesma „Bella ciao“, koja je digla na noge i sve prisutne Italijane do tada zakovane za svoja sedišta. Na ovaj način su se veselo „legitimisali“ i predstavili ko su i odakle su.
U Nanijevom hramu istorije
Nani je svojevrsni multimedijalni umetnik, ali pre svega imitator i kolekcionar. Strast ka kolekcionarstvu je dala plodove na društvenom nivou Rogaške Slatine, s obzirom na to da je na njegovu ideju i angažovanost izgrađen muzej Anin dvor, koji danas krasi Rogašku Slatinu. Ovaj snežnobeli hram kulture vas prosto mami da kročite u njega. Obreli smo se unutar dvora i ušli u vreme kraljevske dinastije Karađorđevića. Naime, Nani nas je uveo u sopstvenu izložbenu postavku koja je zapravo istorija Karađorđevića u slikama, pismima i predmetima. Originalno pismo Nikole Tesle vibrira od emocija, u kojem, kao ubeđeni rojalista, izražava duboku žal zbog tragične smrti kralja Aleksandra Ujedinitelja. U muzeju se u okviru izložbene zbirke nalaze i fotografije i autogrami vezani za zanimljive i istorijske ličnosti koje su posetile Rogašku Slatinu, a neki su imali i sudbinske susrete u njoj, kao što je slučaj sa knezom Mihailom Obrenovićem. U mnoštvu Karađorđevića našao se i jedan čovek iz dinastije Obrenovića, koji je iz romanse sa devetnaestogodišnjom devojkom iz Rogaške Slatine dobio vanbračnog sina Vilija. Kada je mali Vili napunio osam godina, knez Mihailo ga je u potpunosti priznao kao sina i odveo ga iz Rogaške Slatine u Srbiju. Tako je Vili postao Velimir Mihailo Teodorović. Prezime Teodorović je staro prezime Obrenovića,baš kao što su i Karađorđevići nekad bili Petrovići. Knez Mihailo je nekadašnjem Viliju dao novo ime i uveo ga u veru svojih očeva, u Pravoslavlje.
Poziv na jubilarnu izložbu uspomena 2069. godine
Lucidnost Nanijevog kolekcionarskog opusa se jasno izrazila u vidu prvog fraka čuvenog violiniste Stefana Milenkovića, a odnekud su svoje mesto zauzele i naočare za vid Miodraga Zdravkovića koji je u maju 1980. godine prvi obavestio javnost o smrti druga Tita. Svi ovi predmeti, dokumenti, slike i fotografije su složeni po autorovom senzibilitetu, a ne po nekakvom krutom tematskom redosledu. Kruna njegove umetničke vrcavosti je usledila kroz poziv na jubilarnu izložbu uspomena 2069. godine, kada bi Nani napunio planiranih 100 godina života. Do tada uspomene će biti zatvorene u teglama, a njihovo otvaranje je zakazano za pola veka koje će prohujati sa vihorom pre nego što mi sada mislimo. Ko zna kakav „Aladin iznenadjenja“ će se osloboditi iz čarobnih boca u planirano vreme.
Od Pegazovog doma do „Stoleća snova“
Nani Poljanec nije običan kolekcionar, on je sakupljač istinskih vrednosti kao što su živi ljudski eksponati. U roku od 24 sata smo na razne načine upoznali troje stogodišnjaka, čime nam je priređena najava planirane realnosti zakazane za 2069. godinu. Da vremenske prepreke ne treba da nas koče, shvatili smo kad nas je Nani kao budući stogodišnjak upoznao sa stogodišnjakinjom Elom, bivšom frizerkom u Rogaškoj Slatini. Njen novi dom je Pegazov dom. Ona je stanovnik Pegazovog doma za penzionere. Živa legenda Rogaške Slatine nam je ispričala da je medju njenim klijentima bilo i istorijskih ličnosti poput princa Đorđa Karađorđevića. Nakon desetominutnog razgovora sa Elom, vidan je bio talas prijatnog iznenađenja na našim licima. Nismo skidali osmeh dok su Elu vraćali u mir Pegazovih krila. Umetnički pres karavan nije stigao da slegne utiske od susreta sa ženom koja je obeležila čitav jedan vek, a uveče smo se obreli na premijeri dokumentarnog filma „Stoleće snova“, posvećenom još jednom stogodišnjaku, Petru Florijančiču, čuvenom slovenačkom pronalazaču svetskog kalibra. Prikazan je njegov vekovni put, od detinjstva u Sloveniji, preko života u Montekarlu, gde je bio neizostavni deo svetske elite, do idejnog tvorca er bega i čoveka koji je patentirao bocice za parfem.
Umetnički pres karavan je doživeo pravo malo „vekovanje“ u jednom danu. Kao da se istorija poigrala sa nama i pokazala nam stvarnost svojih čudesa za kratko vreme. Istorija nije mrtvo slovo na papiru, ona je živi organizam. Mi smo to iskusili kroz posredne i neposredne susrete sa ljudima i imenima koji više pripadaju stranicama istorije nego dobu u kojem živimo. Oni su živi kanal izmedju proslosti i sadašnjosti, spona koja svedoči uzroke prošlih burnih vremena sa posledicama modernog doba.
Vinskim stazama istočne Slovenije
Umetnički pres karavan je nastavio put vinskim stazama istočne Slovenije. Udruženje vinogradara Rogaške Slatine je smešteno na jednom blagom uzvišenju na obodu grada. Vinarija izdaleka podseća na omanji dvorac. Kad smo se popeli nadomak starih drvenih vrata, pred nama se otvorila nestvarna panorama prirode – veličanstveni vidikovac. Na vratima nas je dočekao Drago Kregar, koji je vlasnik jednog od najstarijih vinskih podruma u ovom delu Slovenije. Otvorio nam je vrata vinskog dvorca i u vazduhu smo osetili prijatne mirise različitih sorti vina. To je bio nagli prelaz u neku drugu dimenziju u kojoj važe druga pravila i način života. Poštovanje prema vinu kao Božjem daru. Drago Kregar je primetio opčinjenost na nama,te je iskoristio tu priliku da iznese neke svoje uvide i iskustva kako vino utiče na ljude odvajkada. Drago: “Vino se pije u prijatnom društvu i dobrom raspoloženju. Cilj je da se ljudi okupljaju oko vina, da se uz njega više druže i sa iskrenim osmehom polako i natenane izađu iz vinarije. Sve što se radi iz srca preliva se na ljude i najbližu okolinu, a kad se tako pristupa vinu i ljudima,onda to dobija obrise misije i uzvišenog stila življenja.“ Sve što je Drago izgovorio se i sa nama zbilo. Iz dvorca vina smo dugo izlazili, laganije i sporije nije moglo.
Predah u šumskoj gostioni
Put se nastavio kao gostionici „Jurg“, gde su nas iznenadili umetničkim dekorom. Na stolovima su bila drvena postolja iz kojih kao da su rasle grane od drveća. Na raširenim granama su u vidu plodova nabujale razne slatke i slane gastronomske đakonije. Visili su specijaliteti „na izvolte“. Nije bilo po onoj narodnoj: „Od drva ne vide šumu“. Od drveća smo ipak jasno videli šumu hrane. Mora se priznati da smo iz gostionice „Jurg“ još sporije izlazili nego iz vinarije.
Od izvora do Afrodite
Rogaška Slatina nas je obogatila raznovrsnim sadržajima koji prirodno idu uz nju. Naišli smo na izvor vode neobičnog izgleda. Vajan je tako da podseća na majku raširenih ruku – izvor koji te svojim izgledom majčinski zove da se okrepiš u njegovom naručju. Nekako su nam noge same krenule ka njemu.
Temperatura vode je u sva četiri godišnja doba 12 stepeni. Ona prkosi klimatskim promenama, bez obzira na to da li je temperatura vazduha -10 ili +30 stepeni. Izvorska voda je puna gvoždja, a baš ono nam je bilo i potrebno u datom momentu.
Osim po kvalitetu vode kao što je Donat Mg, Rogaška Slatina je mesto nastanka „Afrodite“, širom Balkana najpoznatijeg kozmetičkog preduzeća, koje je obeležilo već pola veka postojanja i delovanja, sa zastupništvom i u Srbiji. Danas, kad neko spomene Afroditu, najpre pomislimo na Rogašku Slatinu i prirodne kozmetičke preparate za negu tela, pa a tek onda na mitsku boginju lepote i plodnosti.
Dragulji od stakla i radionica orgulja
Staklarstvo je tradicionalno vezano za Rogašku Slatinu, sa svojim počecima u 17. veku. Fabrika stakla „Staklarna Rogaška“ je počela sa radom u prvoj polovini 20. veka, a staklarski zanat je u toj meri napredovao da su umetnička dela od kristalnog stakla postala širom sveta prepoznata kao staklasti dragulj koji danas sija u domovima mnogih političara, sportista i članova evropskih kraljevskih dinastija. Imati neki lepo izvajani kristalni oblik koji potiče iz Rogaške Slatine je postalo stvar prestiža.
Umetnički pres karavan je posetio i jednu od najvećih i najuglednijih evropskih orguljaških radionica Škrabl. Gospodin Anton Škrabl je vlasnik radionice orgulja od 1990. godine, kada je i počela da radi. Uverili smo se da izrada orgulja zahteva veliko zanatsko umeće i posvećenost. To je jedan vid umetničkog poduhvata praćen nadahnućem radnika i stvaraoca.
Taština stolica i sunčana kugla u slovenačkoj preriji
Zapanjujuće je da je na ovako malom prostoru toliko toga izvornog i unikatnog. Naime, ovde se nalazi i 7000 kaktusa. Kaktusov vrt koji ne gubi na lepoti od tolike brojnosti kaktusovih primeraka. Sve deluje kao da je slučajno razbacano. Ipak kad se zagledate malo bolje u ovo polje kaktusa, primetite da je sve raspoređeno baš kako bi trebalo. Rogaška kaktusova bašta podseća na neko prirodno scensko stvaralaštvo. Ne možete se oteti umetničkom pečatu u ovom kaktuskom vrelu. Pojedini kaktusi imaju svoju ličnu priču i imena. Kaktus koji izgleda kao pravi kamen se posebno izdvojio poput kakvog kameleona.
Svoje mesto u ovom moru kaktusa zauzima i kaktus jarkih nijansi žute boje koji se zove „sunčana kugla“. Liči na bodljikavu užarenu loptu, te ga poznavaoci šeretski još nazivaju i „taština stolica“. Sa staze koja vodi do ove ogromne kolekcije kaktusa se pruža veličanstven pogled na piramidalni izgled Donačke gore. Prizor Donačke „piramide“ koja bdi nad poljem kaktusa, kao da ste u kakvoj nestvarnoj zelenoj preriji, oduzima dah i ostavlja utisak da ste kročili na tlo neke novootkrivene planete.
Medeno carstvo Antona Terbovca
Pčelarstvo je prilično zastupljeno u Rogaškoj Slatini. Domaćinstvo Antona Terbovca nam je otkrilo male tajne u odnosu ljudi prema pčelama i koliko su pčele bitne u prirodnom lancu, a pogotovo dragocene za ljudski rod. Ako je pristup prema pčelama strpljiv,miran i pun ljubavi, u tom procesu pčele bivaju zahvalne i višestruko korisne za svakog pčelara. Anton nam je pokazao deo košnice gde pčele ulaze i dao nam je mala uputstva o ponašanju u neposrednoj blizini pčelinjeg roja. Najvažniji savet se odnosio na nepisano pravilo da se nikako ne maše rukama kad se približite pčelama. Čoveku baš to dodje da uradi. Međutim, ako ostanete pribrani i poslušate male tajne velikog pčelara Antona, momentalno nestaje nelagodnost i uvidite da pčele mogu do mile volje da zuje oko vas, a da ostanete prirodni i priviknuti na uslove u kojima ste se zatekli. U toku prirode shvatite da ste i vi deo nje, prilagodite se prostoru gde pčele čine većinu.
U dobroj atmosferi preduzetničkog inkubatora „Vrelec“
Kad smo se uputili ka preduzetničkom inkubatoru „Vrelec“ pomislili smo da će poseta jednoj instituciji vezanoj za poslovne poduhvate biti manje inspirativna. Predrasudu nam je razbila Branka Aralica koja nam je priredila topao doček uz neobavezno druženje, razgovor koji opušta i budi dobre vibracije. Neosetno nam je podigla skalu raspoloženja na nivo više. Njen pristup je isti prema svima, otvorena da pomogne mladim ljudima u predinkubatorskom poslovnom naboju. Uloga ove preduzetničke insitucije je da prepozna neku originalnu poslovnu ideju koju su mladi ljudi izneli stručnjacima iz sveta biznisa. Ako je ideja prihvaćena u „Vrelecu“, onda se stavlja u predinkubatorsko stanje u kom se razradjuje plan i program da nečija poslovna priča zaživi u praksi. Korak po korak.
Branka Aralica pleni dobrotom koju u njenom prisustvu ne možete da ne osetite. Prozvali smo je žena zvana „tiha radost“ jer baš tu emociju prenosi na svoju radnu okolinu. Imali smo prilike da se u to lično uverimo. Preduzetnička forma „Vreleca“ predstavlja originalnu koncepciju u pristupu pokretanja biznis projekata. Kada unutar svoje poslovne zajednice puno polažete na stavku kao što je pozitivna radna atmosfera i zdrava komunikacija medju partnerima, onda je uspešno ostvarenje poslovnih ciljeva nadohvat ruke. Ljudi poput Branke Aralice tada postaju najlepši produkt jednog pošteno postavljenog poslovnog koncepta baziranog na ljudskosti i čestitosti. Ako to nije baza, sve postaje jednokratno i na kraće staze, a to u „Vrelecu“ sigurno ne žele.
Rogaška: grad – eksponat istinskih ljudskih vrednosti
I pored toga što je Rogaška Slatina širom Evrope prepoznata kao mesto isceljujućih voda i grad stakla, njen najveći kvalitet su ljudi. To je grad -eksponat istinskih ljudskih vrednosti, pomalo zaboravljenih u današnje vreme. Taj utisak nosimo, počev od „Pomone“ preko rogaških vinara sve do „ Vreleca“. Ne može da ti ne zatitra osmeh u blizini ljudi kao što su Janko Zupanc iz „Pomone“, Branka Aralica iz „Vrelec-a“ i Drago Kregar iz udruženje vinara. Oni su žive hodajuće reklame svoga grada koji svojim načinom života i rada suštinski predstavljaju Rogašku Slatinu van granica svoje zemlje. Oni to svojim postojanjem,bili toga svesni ili ne, bolje rade od velikih slova ispisanih na nekom ogromnom blještavom gradskom bilbordu. Nani Poljanec je strastveni kolekcionar uspomena, predmeta i antikviteta, ali najpre misionar u pronalaženju i okupljanju ljudi dobre volje. Sličan se sličnom raduje.
I za kraj – razglednica sa planine Boč
Naše putovanje po Rogaškoj Slatini je zaokruženo usponom na planinu Boč od skoro 1000 metara nadmorske visine. Na Boču raste karakteristična ruža „Velikonoćnica“. Retka i posebna biljka je u pitanju. Boč krasi crkva posvećena Svetom Nikoli, a u njenoj blizini je smešten i planinarski dom. Nani Poljanec nas je na Boču častio poslednjim iznenadjenjem u Rogaškoj Slatini.On je svim članovima Umetničkog pres karavana podelio po jednu razglednicu na kojoj je trebalo da napišemo lepe pozdravne reči nekoj nama dragoj osobi. Rado smo poslušali Nanija i iz srca adresirali našim najmilijima. Nani je pokupio razglednice i poslao ih na adresirana mesta. U ovo galopirajuće tehnološko doba, Nani nam je oživeo uspomene na užitak pisanja pisama i razglednica. Toliko je jak osećaj kad tvoja olovka dodiruje hartiju prenoseći živu emociju na papir pretakajući je u nešto opipljivo. Sa vrha planine Boč ispunjeni nostalgičnim notama za vremenima kad su ljudi pisali pisma i razglednice jedni drugima spuštali smo se u stvarnost modernog doba ispunjeni slikama i doživljajima iz četvorodnevne posete Rogaškoj Slatini.
Tekst i foto: Borislav Petrović – Umetnički pres karavan
