Svaki stvaralac će vam reći da je poriv za kreativnim ostvarenjem bezmalo jednak osnovnim životnim potrebama. Kad je, iz nekog razloga, okruženje takvo da mu je uskraćen prostor za umetničku produktivnost, umetnik trpi, intelektualno, emotivno i finansijski.
Ipak, dobra vest je da, većinom, umetnici pronalaze načine da i u objektivno teškim vremenima, stvaraju. Jedan od njih je i beogradski fotograf Marko Marković, koji je izdržljivost svoje stvaralačke energije testirao u 28-dnevnom karantinu, po nedavnom povratku iz Kube.
Marković je iz hobija i ljubavi proputovao sveta, ponekad samo na Vespi, a poslovno je u digitalnoj produkciji čak dve decenije. Poslednjih godina, odlučio je da svoj život i karijeru obogati i fotografijom, kojom se uspešno i profesionalno bavi.
Nakon uzbudljive Kube i punih foldera fotografija, Marko se vratio u svoj grad, ali u sasvim drugačijim okolnostima od onih kada je odlučio da putuje. Našao se u samo-izolaciji.
Kako se snašao i kako je uspeo da pronađe način da i u karantinu ostane dosledan sebi i neodvojiv od fotoaparata? Ono što će nam reći, pomoći će svima nama, ne samo da ostanemo kod kuće, nego i da ostanemo kreativni i vredni, čak i u vremenu socijalnog distanciranja.
Imajući u rukama kreativni zanat, ovaj prefinjeni esteta i iskusni stvaralac, podeliće i sa ostalim kreativcima svoje metode održavanja stvaralačke energije, što će biti od velike pomoći onima koji su sad u blokadi, ili koji će, možda, u jednom momentu života naići na sputavajuću kreativnu krizu:
LW: Krenimo odmah od pitanja koje danas muči mnoge kreativce, a to je stvaralaštvo u doba korone. Covid-19 uticao je negativno na umetnost i zabavu u produkcijskom smislu. Kako Vi gledate na tu situaciju? (Ovde moramo da naglasimo da ste upravo po povratku iz Kube, o kojoj ćemo tek govoriti, otišli pravo u 28-dnevni karantin.)
Marko: Ceo svet je stao. Ne samo meni, svima. Posledice ćemo biti u stanju da sagledamo tek kada pandemija i uvedene mere prođu. Nema sumnje da će za neke biti značajne, možda i presudne za budućnost. Pre svega, kriza će nakon pandemije najteže pogoditi mala preduzeća, ugostiteljstvo, turizam. Upavo su to moji klijenti. Da li će nastaviti s radom, u kojoj formi i obimu, to ostaje da saznamo. Trenutno imam drugi problem.
Na žalost, putovanje na Kubu je ostalo u dubokoj senci događanja oko pandemije Korona virusa, odnosno neizvesnog povratka kući. Ispostavilo se da je zabrinutost bila opravdana, jer je putavanje bilo, najblaže rečeno, problematično. Masovno otkazivanje letova, preuzmeravanje destinacija u žarišta virusa, sve vreme je bio prisutan realan rizik da ću negde ostati zaglavljen. Ipak, to se nije desilo.
Po povratku sa putovanja, izrečena mi je mera samo-izolacije u trajanju od 28 dana. Možda prilika da se malo zastane, razmisli i odmori na kraju krajeva. Međutim, znajući sebe, sumnjam da će tako biti. Ne mogu bez foto aparata, a ni on bez mene. Nema smisla da naša veza sada pati! (xoxoxo)
LW: Mnogim fotografima je Kuba kao destinacija veoma interesantna. Vi ste imali priliku da putujete nedavno. Vaše fotografije su drugačije od onoga što obično viđamo sa ove destinacije. Kakvi su Vaši utisci?
Marko: Očekivanja jesu postojala, ali bazirana na fotografijama sa interneta na kojima je na Kubi sve šareno i veselo. U realnosti uopšte nije tako. Nije potrebno da se previše zagrebe po površini da bi se shvatilo koliko kubanski narod teško živi. Koliko im je većina stvari iz naše svakodnevnice teško dostupna, neke čak i svojevrstan luksuz. I dok oronule fasade govore da je tu jednom postojala moćna imperijalna sila, ono što je od njih ostalo, izgleda kao da ih je pogodio meteor. S jedne strane, momentalna inspiracija da se sve zabeleži na fotografijama, s druge neprijatan osećaj u stomaku, i to sve vreme.
Začuđeni i iznenađeni izrazi lica mladih ljudi koje sam pitao da mi poziraju, kao da su postavljali pitanje: “Zar stvarno želiš baš mene da fotografišeš?”. To je kulminiralo kada sam fotografisao jednu mladu Kubanku.
Izgledala je potpuno nestvarno. Tamna koža, glatka poput svile, biserno beli zubi koje je otrkivao njen osmeh, neverovatne krupne oči. Čovek bi posmislio – Mogla bi komotno da bude model za neki od vrhunskih svetskih brendova, ali sudbina se postarala da prodaje magnetiće u jednoj prašnjavoj ulici Havane. Osećao sam se jako tužno. Po povratku sam razmišljao kako da joj pošaljem fotografiju. Nekim čudom, sama je našla put do nje, do Brende! Ništa nije slučajno.
LW: Koji je tvoj predlog, kako da fotograf, ili umetnik uopšte, održava dobru formu i u vreme kada je posla i slobode kretanja malo, ili ga/je uopšte ni nema?
Marko: U svakoj neprilici leži neka prilika. Sve zavisi kako se na to posmatra. Na primer, meni kućna izolacija predstavlja svojevrstan izazov. U smisliu, kako da u ovim ograničenim uslovima uradim nešto kreativno. Motivacija nije na nivou, ali je benefit višestruk. Održavam formu, a u isto vreme i prisustvo na društvenim medijima, na jedan jedinstven način. Otud ideja o seriji fotografija na temu “Izolacija”. Zadao sam sebi da svakog dana postujem fotografiju koja će prikazati neku vrstu foto-priče. Priče kroz koje ću provući trenutnu emociju, raspoloženje, entuzijazam ili njegov nedostatak.
Mašta je jedina granica. Najteže je pokrenuti se. Nakon toga sve ide samo od sebe.
LW: Šta je to što najviše obogaćuje čoveka – da li su to putovanja, poznanstva… nova saznanja… iz Vašeg iskustva?
Marko: Mislim da je to prihvatanje da nikad ne znaš sve i da uvek postoji još nešto što možeš naučiti. Neko voli da čita. Neko sve ulaže u putovanja. Razni su izvori znanja i iskustva. Potrebno je pronaći svoj. Ja sam uložio mnogo vremena u praćenje sadržaja nekolicine vlogera. Svi oni su samouki fotografi i videografi što me je na neki način poistovetilo sa njima. Ali poenta je, kada nešto zaista želiš da savladaš, i u to uložiš energiju, vreme i puno rada, rezultat će sigurno doći. Jedan od njih je rekao (parafraziram) – da bi počeo da praviš dobre fotografije, potrebno je da prvo napraviš hiljadu loših. Jer tako se uči. I još nešto važno, prihvati kritiku.
Kritika ne služi da bi te obeshrabrila ili još gore uvredila, već je smernica za napredak. I ne budi sujetan.
U ovom našem poslu nema mesta sujeti. Umesto da se porediš sa nekim drugim, izgradi svoj stil. Pre ili kasnije, neko će na tebe krenuti da se ugleda.
LW: Vi ste poznati beogradski vespaš. Kako hobiji mogu da utiču pozitivno na čoveka, ali i na posao, u krajnjem?
Marko: Vespa način života je u velikoj meri utabao put kojim se krećem. Uticao je na neke važne odluke, kreirao je stavove, čak je i oblikovao modni stil, ali najvažnije, stvorio je krug dobrih prijatelja i poslovnih kontakata. Onaj momenat kada čuješ karakteristično – “vozi Vespu”, bi automatski označavao da smo na istoj strani knjige. Jer, verovali ili ne, Vespa zaista mnogo govori o karakteru osobe koja je vozi. I tu se lako prepoznajemo. Sama činjenica da ste iz istog sveta uliva poverenje, a to je za krucijalno i za posao!
LW: Sigurno se dve decenije bavite grafičkim dizajnom/produkcijom. Šta se sve promenilo, a šta je ostalo isto i u vremenu digitalizacije?
Marko: Grafičkom produkcijom tačnije, mada i tu ima dizajna u dobroj meri. Najviše se promenio proces rada. Digitalizacija štampe je umnogome olakšala posao, kako dizajnerima tako i produkciji. Do pred kraj devedesetih izrađivali su se grafički filmovi, iz posebnog postscript formata fajlova, starije kolege se sigurno sećaju. Separacije za štampu su se ručno slagale na ogromnim montažnim stolovima. Štamparske mašine su zauzimale prostor omanje hale. Uz izuzetak ambalaže, danas samo mejlom posalješ fajl u štampu i voila! Vizit karta, poster, liflet, brošura ili bilbord, bilo šta. Pitanje je vremena kada će i to polako otići u istoriju razvojem digitalnog marketinga. Ali budućnost je nezaustavljiva, zar ne?
LW: Kako i koliko od Vašeg grafičkog iskustva i pripreme za štampu koristite i u fotografiji? Koliko je važno da imamo više veština?
Marko: Post-produkcija je moje “strong suit”. Time se aktivno bavim preko 20 godina. Iako se ljudi koji danas uče klince fotografiju ne slažu sa mnom, post-produkcija je za mene neizostavni deo procesa. Često fotografišem sa jasnim planom i idejom šta ću u post-produkciji da korigujem. Ne radi se samo o kadriranju, ispravljanju perspektive ili retuširanju bora. Kolorna korekcija i kolorni grejding su deo ličnog potpisa fotografa. Da ne brkamo pojmove, ovde ne mislim na upotrebu filtera. Jer ako želiš “film look”, kupi rolnu filma u “Staklencu” i uzmi sa tavana dedin Zenit, dobićeš ga na taj način. Ali, za to je potrebno malo znanja. Na sreću pa se na YouTube nalaze tutorijali.
LW: Zanimljivo je da ste, što nije običaj kod nas, pored utemeljenog posla poželeli da promenite karijeru. Da li potrebno hrabrosti za to? Koji bi bio savet onima koji se dvoume da preduzmu takav korak, da rade još nešto novo ili da potpuno promene kursor, kad je posao u pitanju?
Marko: Pokupio sam negde ovu izreku ili koncept bolje rečeno, koji kaže – “Ne postoji lak momenat za teške odluke”. Znam mnoge ljude koji žele da promene svoje živote, ali to odlažu. Čekaju neki povoljniji trenutak, bolje vreme. Da li je to promena posla, raskid sa partnerom ili selidba u drugi prostor ili nešto peto – što više čeka, teže postaje. I kada konačno skupiš smelost da povučeš taj finalni potez, obično bude prekasno. Ja nisam hteo da mi se to dogodi. Znao sam da želim da se bavim ovim poslom. Svestan da rizik postoji, ali odlučan da uložim sve svoje vreme, trud i entuzijazam, motivaciju i emocije i na kraju novac da do toga dođem. Neke stvari su morale da se žrtvuju, zbog promene prioriteta, ali kada znaš gde želis da budeš, znaš i kuda moraš da prođeš. Nije mi žao. Dakle, jedino što mogu da dam kao savet jeste – ako to zaista želiš, nemoj čekati da dođe sutra, jer svaki dan čekanja je izgubljeno vreme.
