O verovanjima, tradiciji, kulturi i o pritiscima društva kojima su izložene mlade devojke i žene već vekovima
Makedonski reditelj Milčo Mančevski, sa svojim novim ostvarenjem „Vrba“, i na ovogodišnjem FEST-u, izazvao je veliko interesovanje. Film koji prikazuje tri ženske priče, jednu bajkovitu iz 17. veka, a dve iz savremenog života žena. Sve one suočavaju s poteškoćama da postanu majke. U pomoć, one prizivaju vrbu verujući u njena magijska svojstva plodnosti. Time nam ovaj film, već u samom svom početku, nagoveštava da će biti reč o verovanjima, tradiciji, kulturi i o pritiscima društva kojima su izložene mlade devojke i žene već vekovima.
Milčo Mančevski, posle pauze od devet godina, ponovo je snimao u rodnoj Makedoniji, i to, prvi deo filma, u prelepom pejzažu sela u okolini Prilepa, gde je i jezikom dočarano vreme 17. veka:
„To dijalekt iz jugozapadne Makedonije. Na filmu je radilo šest savetnika, profesora etnologije, lingvistike i istorije, tako da smo ozbiljno pokušali da rekonstruišemo kako se tada živelo,” objasnio je reditelj na konferenciji za novinare, održanoj u okviru aktuelnog FEST-a.
Sve tri priče govore o mladim ljudima, koji se iskreno vole, ali koji se bore s izazovima da postanu roditelji. U prvoj, oni se obraćaju jedinom mogućem, u to vreme, onom magisjkom, okultnom. Spremnost na to da se i velika cena plati kako bi se prevarila sudbina, i produžio život ovde je najjasnija i najeksplicitnija, jer je upakovana u klasičnu, bajkovitu naraciju. O njoj, Mančevski, kaže:
“Ona jeste na izvestan način bajka, legenda, za razliku od dve savremene priče koje su naturalističke, kako po tretmanu, tako i vizuelno. To je arhetipska priča koju sam negde čuo i podsvesno zapamtio, nisam je izmislio – moguće je da se sklopila od nekoliko njih koje sam čuo. Zato je i tu, kako bi nam omogućila vremenski i vizuelni kontrast, ali i kontrast po samoj teksturi. “
Stigma kojoj su bile nekada izložene nerotkinje, prenosi se generacijski i kulturološki i u modernom vremenu, otud i dve priče o dvema sestrama koje se bore za svoje, po prirodi predodređeno, osećanje i poriv da se ostvare kao majke. Jedna od njih sadi vrbu u svom dvorištu čekajući svoju bebu, i time se povezuje sa ženom iz 17. veka. U ovom filmu su prikazane vradžbine, veštačka oplodnja i usvajanje, ali i najveće čudo od svega, najveća misterija i lepota univerzuma, prirodno začeće, koje se dešava i onda kada joj se parovi najmanje nadaju.
Vrba ima svoja čudotvorna svojstva i u našim predanjima – da se podsetimo Vrbice, Lazarove subote, kada se od nje pletu venčići. Takođe, veruje se da kada vrba s proleća procveta, kod žena jača čulnost.
Emociju koju film sa sobom nosi doprinos je kako samog autora i ostatka ekipe, i naravno, glumačke podele, o kojoj reditelj kaže: “Proces je bio dugačak, trajao je oko pet meseci, imao je sedam ili osam krugova i ako se posvetite tome, da nađete odgovarajućeg glumca, a zatim i da glumci jedni drugima odgovaraju, to je puno posla. Onda slede probe tokom kojih otkrivamo šta je pisac hteo da kaže. Ukoliko su potrebne neke izmene, one se prave tada. Samo snimanje je ponavljanje onoga što smo uradili tokom probe.“
Muziku za film napisao je Milčov dugogodišnji saradnik Kirlil Džajkovski, čiji singl “Red Safari”, možete da čujete u videu koji će vam otkriti i atmosferu filma “Vrba”. Takođe, muziku je radio i Igor Vasilev.
Vrba je pre svega film o ljubavi, o podršci, neodustajanju, identitetu ali i o ceni koju smo spremni da platim zarad ostvarivanja svojih snova. Milčo to objašnjava ovako:
“Na početku nikada nemam poruku ili temu, već priču i osećanja – osećanje težine pre nego što padne kiša, osećanje straha u koskama. Kad to jednom krene, ukoliko je lepa saradnja, sklopi se lepo umetničko delo. A onda čekam da mi publika kaže koja je poruka.”
Film Vrba je šesti film makedonskog reditelja. Svoju premijeru imao je na fesitvalu u Rimu prošle godine. Naša publika će imati priliku da ga pogleda na FEST-u, još danas i sutra.
foto:FEST
