Ansambl „Četiri italijanska tenora“ (The Four Italian Tenors) i operska diva Marija Jelić premijerno su održali koncert poetičnog naziva „Viva Italia“ u sredu uveče (30.10.) na velikoj sceni Mts Dvorane.
Publika je bila oduševljena dvočasovnim programom koji su izveli vrhunski profesionalci operske umetnosti –Alesandro Fantoni, Đani Lećeze, Đovani M. Palmi i Ugo Tarkvini.
Uz pratnju Simfonijskog orkestra na čelu sa prvom violinom Aleksandrom Dimitrijević i dirigentomPredragom Gostom izveli su najpoznatije tenorske arije, napolitanske i sicilijanske pesme.
Multimedijalnost koncerta ogledao se u tome što se na velikom platnu sve vreme trajanja koncerta odvijalo emitovanje najlepših kadrova Italije, da se publika upozna sa prostranstvom ove raskošne zemlje, kao neka vrsta turističkog žurnala ili avanturističkog almanaha.
Projekat ”Četiri italijanska tenora” nastao je iz ideje o formiranju kvarteta glasova koji bi mogli da donesu italijansku i popularnu muziku svetu ”na dlanu” koristeći jedan od najcenjenijih glasovnih registara: tenorski glas.
Donekle po uzoru na sastav „IL DIVO“ koji je gostovao kod nas četiri puta u Beogradskoj Areni i na nekdašnja „Tri tenora“ koji su činili Plasido Domingo, Hoze Kareras i pokojni Lučiano Pavaroti, „The Four Italian Tenors“ su bili upravo na tom visokom nivou izvođenja.
Koncert je počeo tačno na vreme, u minut, dakle 20.00h, što je danas izuzetna retkost, tako da je Simfonijski orkestar bio spreman za sam početak bogatog programa od 20 kompozicija.
Dirigent Predrag Gosta je istovremeno bio u ulozi voditelja, naratora, domaćina večeri, izvanredan vodič kroz program, te je za svaku od numera imao da ispriča neku zanimljivost.
Gosta je bio izuzetno raspoložen, šarmantan, neposredan, pravi šoumen, što se retko danas može očekivati od dirigenta, tako da je publika uživala u njegovim bravurama dok najavljuje naredne pesme i same umetnike.
Koncert je započet sa uvertirom iz opere „Svraka lopov“ (La gazza ladra, 1817) italijanskog kompozitoraĐoakina Rosinija (1792 – 1868) i taj instrumental je uveo publiku u veče tenora i jedne sopranistkinje.
„Svraka lopov“ je komična melodrama ili se može definisati kao operska poluserija u dva čina na libretoĐovanija Gerardinija, prema delu „Lopov svraka“ (La pie Voluuse) od Teodora Luidora i A. Charles Caigniez-a. Ova opera je najpoznatija upravo po uvertiri, koja je muzički istaknuta po bubnjevima. Ovaj nezaboravni deo uvertire predstavlja sliku glavnog subjekta opere – đavolski pametne svrake lopove.
Đoakino Rosini najpoznatiji je bio kao kompozitor opera, te je napisao skoro njih 40, ali je stvarao i kamernu muziku, mnoge pesme, komade za klavir i sakralnu muziku. Postavio je nove standarde za komične i ozbiljne opere, a zanimljivo je da se povukao u svojim tridesetim godinama, tako da dalje nije komponovao velike i zahtevne opere, dok je bio na vrhuncu stvaralaštva.
Posle te uvertire, publika je imala prilike da vidi svu četvoricu svetski priznatih tenora: Alesandra Fantonija, Đanija Lećezea, Đovanija M. Palmija i Ugoa Tarkvinija.
Ovaj kvartet solista je izveo ariju „Lamento di Federico“ iz opere „L’ Arlesiana“ italijanskog kompozitoraFrančeska Cilea (1866 – 1950), koji je bio poznat i po operi „Adrijana Lekuvrer“.
„E la solita storia del pastore“, poznata i kao „Lamento di Federico“, je arija iz 2. čina opere „L’arlesiana“ (1897).
Dirigent Predrag Gosta voli da malo i pojasni radnju opera na repertoaru, tako je publika saznala da ariju peva Federiko (tenor), duboko zaljubljen u devojku iz Arla, Arlezijanu od titule, ali mu je porodica ugovorila brak sa Vivetom, koja je od detinjstva uvek volela Federika. Viveta je razočarana kada sazna za njegovu ljubav prema Arlezijani. Kada je ostao sasvim sam, Federiko čita pisma Arlezijane, koja dokazuju da ona ima još jednog ljubavnika, i razmišlja o njima sav skrhan, slomljenog srca.
Četiri tenora su sve vreme zvučala kao jedan, višeglasje, ali prava monumentalna celina, vrlo impresivno i zadivljujuće za pun parter Mts Dvorane.
Bez predaha četiri tenora su publiku uveli u svet popularne komične opere „Ljubavni napitak“Gaetana Donicetija (1797-1848), koji je bio član jednog pravog „triumvirata“ italijanskih kompozitora (Rosini-Doniceti-Belini) koji je umeo da prihvati tradicije italijanskog buffo-stila. Ovde su utkane emocije u ljubavnoj priči.
Ta opera u dva čina – melodrama đokozo – kako stoji u podnaslovu, premijernoje izvedena u Milanu 1832. godine, bila je jedno od najprisutnijih dela na repertoaru italijanskih operskih kuća, a do danas je ostala jedna od najpopularnijih komedija ikada.
Da se set lista malo udalji od opera, tenori su zapevali snažno pesmu „La Spagnola“, poznata i pod imenom „Stretti stretti, nell’estasi d’amor”, poznata italijanska pesma sa početka 20. veka (1906). Autor jeVincenzo Di Chiara (1864–1937), napolitanski umetnik – „tarantelista“, kompozitor popularnih italijanskih umetničkih pesama, amater bariton u operama, i karijeru mu je obeležio upravo hit”La spagnola”, i ova „Španjolka“ ga je proslavila širom sveta, a izborno ju je snimila istaknuta pevačica Rosa Ponselle.
Predrag Gosta je pohvalio tenore da su veoma uspešni i traženi po svetu, te su direktno došli iz Bugarske u Beograd, a čeka ih dalje evropska turneja.
Imali su uspešne koncerte u SAD, Kazahstanu i prestižnim evropskim dvoranama.
Od našeg regiona pevali su jedino u Makedoniji 2022. godine na Ohridskom festivalu.
Stigao je red na gošću večeri, naše operske dive soprana Marije Jelić, koja je sama otpevala čuvenu ariju „Vissi d’arte“ iz drugog čina slavne opere „Toska“ (1900) Đakoma Pučinija (1858 – 1924).
Predrag Gosta je pohvalio da je Marija Jelić pravo čudo i fenomen operske umetnosti, da je nastupala sa takvim veličinama kao što su – Plasido Domingo, Elina Garanča, Džonatan Tetelman. Dirigent je otkrio da se poznaje sa Marijom već punih 10 godina, da ga iznova oduševljava svojim besprekornim talentom i da njena ljubav prema operi ne jenjava čitavu deceniju. Jelić je nastupala svuda po svetu, od Italije, Rusije, Kine, preko Egipta do Južne Amerike i nedavno u Tajpeju, glavnom gradu Tajvana, u operi „Boemi“.
Kao i uvek, Marijin glas se prolomio salom i naježio veći broj publike, kroz ariju “Vissi d’arte” i junakinjuFloriju Tosku koja razmišlja o svojoj sudbini, pita se zašto ju je Bog iznenada napustio, te da je njena ljubav Mario Kavaradosi sada u milosti surovog barona Skarpije, koji ga sdrži u zatočeništvu.
Marija Jelić se u potpunosti uživela u toj ulozi, skoro kao da ćemo gledati celovečernje izvođenje „Toske“, tako da je oduševila auditorijum i izazvala seriju aplauza.
Đakomo Antonio Domeniko Mikele Sekondo Maria Pučini najpoznatiji je bio kao kompozitor opera i obeležava se jubilej – 100 godina od njegove smrti.
Pučini i Đuzepe Verdi su bili često uporedjivani i imali podjednaku slavu. U kasnoj eri baroka, i u tradiciji kasnog 19. veka romantične italijanske opere, Pučini je razvijao svoj realistični stil verizma, po kome je bio i ostao prepoznatljiv.
Publika je uživala u vokalu Marije Jelić, da bi na scenu ponovo došla četvorka tenora i usledila je moćna operska kompozicija „Caruso“ (1986) od italijanskog tekstopisca, glumca, pevača i kompozitora Lucija Dale (194 –2012), koji je svirao klavijature i klarinet.
Pesma je posvećena nekada slavnom italijanskom tenoru Enriku Karuzu (1873–1921), tako da je kompozicija usmrena ka patnji umetnika.
Karuzo je bio prvi lirični, a onda kasnije dramatični tenor, koji je osvajao Evropu i Ameriku, igrao je raznolike uloge u operskim produkcijama, od poetike do dramatike.
Bio je prva zvezda i u to vreme najproduktivniji, jer je u periodu od 1902. do 1920. Snimio čak 250 zvučnih zapisa, tako da je postao prva internacionalna zvezda koja je diskografski najaktivnija.
Sastav “Four Italian Tenors” je započeo svoj put relativno skoro, pre izbijanja pandemije korona virusa, 2019. godine, tako da će tek dolaziti u prvi plan.
Posle duge selekcije, 4 odabrana vokala, prvi put zajedno debituju juna 2019. pred bugarskom publikom od 2000 ljudi u Varni, i tada su svečano otvorili letnju sezonu Letnjeg festivala Bugarske opere.
Od septembra do decembra 2019. nastupali su na dugoj turneji po SAD sa čak 56 koncerata, i takodje su priredili svoj program ”Viva Italia”, kao u Beogradu.
Od decembra 2019. i januara 2020. godine nastupali su na dva ogromna koncerta u Turskoj u Areni u Ankari pred 12.000 ljudi.
Nastala je pauza u izvodjenjima, a onda su se vratili na velika vrata.
Tokom 2023. godine bili sun a široj turneji po Aziji i publika u Beogradu je dobila priliku dam ih gleda i sluša uživo.
Ove italijanske zvezde na večeri u Mts Dvorani su dalje na repertoaru predstavili veliki hit „Volare“ (1958), ogroman trijumf numere koju je napisao Domenico Modugno (1928 – 1994), italijanski pevač, kompozitor, tekstopisac glumac, kasnije član Italijanskog parlamenta.
Navedeni hit ima i alternativni naziv “Nel blu dipinto di blu”, i Modunjo je osvojio prvu Gremi nagradu zaPloču godine i Pesmu godine.
Dirigent Predrag Gosta je istakao da se pesma “Volare” često peva na koncertima, da je Italijani vole i iskreno se ponose njom, što su srećno potvrdili i momci iz “Četiri italijanska tenora”.
Domenico Modugno je za sebe komponovao i pisao tekst “Volare” sa kolegom Frankom Migliaćijem, sa tim snažnim hitom odneo je pobedu na Sanremo muzičkom festivalu, ali je i predstavljao Italiju na Pesmi Evrovizije 1958 i zauzeo treće mesto u Hilversumu (Holandija). Modunjo je smatran za prvog italijanskog kantautora.
Tenori nisu nimalo naivni, jer su na bogatoj set listi odabrali i delo „Dicitencello vuie“ (1930), napolitanskapesma Rodolfa Falva (1873 -1937), italijanskog muzičara.
Pesma je imala engleske verzije, te u slobodnijem prevodu glasi – “Just Say I Love Her” (“Just Say I Love Him” – kada snima ženski izvodjač).
Američku verziju su snimali Džek Val i Džimi Dejl, prema stihovima napolitanskog autora Enca Fuska, dok su engleske reči napisali Martin Kalmanof i Sem Vord
Dirigent Gosta je naveo da naredna pesma “Mamma” govori o majčinskoj ljubavi prema deci, ali istovremeno pripoveda i o dečijoj ljubavi prema majci.
Tenori su nadahnuto stvorili eksploziju uzvišene pesme koja je komponovana davne 1940. godine sa radnim naslovom “Mamma son tanto felice” (“Mama, ja sam tako srećan”).
Stihove je napisao Biksio Čerubini (1899 – 1987) – italijanski tekstopisac, pesnik i dramski pisac, rodom iz Leonese, a ostvario je profesionalnu saradnju sa kompozitorom Sezarom Andreom Biksijem (1896 – 1978), koji je stvorio antologiju “Mamma”, ali i druge hitove – “Tango delle capinere”, “La canzone dell’amore”, “Violino tzigano”, “Trotta cavallino”.
Čerubini je bio jedan od najpopularnijih pisaca tekstova za pesme tokom 30-ih, 40-ih i 50-ih godina, a pesmu “Mamma” interpretirali su Lučiano Pavaroti, Andrea Bočeli, Toto Kutunjo.
Četiri tenora su i na divnoj pesmi “Mamma” bili na visini zadatka, “sekli” su vazduh svojim glasovima kao da će zaigrati svoje nove uloge u određenim operama.
Za kraj prvog čina koncerta, pridružila im se Marija Jelić i zajedno su dočarali glumu u odlomku iz opere “Boemi” Đakoma Pučinija sa arijom – „O soave fanciulla”.
Bilo je simpatično kako se četiri tenora trude oko koleginice Jelić, kao pravi udvarači, kako su svi ušli u te uloge iz opere u četiri čina, po libretu Luiđija Ilika i Đuzepea Đakoze prema romanu „Scene iz boemskog života” Lui-Anrija Muržea.
Praizvedba je bila 1896. u Torinu (Italija) u Teatru Regio, i više od veka kasnije i dalje je ova opera toliko aktuelna da se igra svuda po svetu na pozorišnim repertoarima.
Publika je aplauzima nagradila umetnike i jedva dočekala nastavak nakon pauze.
Drugi čin je takodje krenuo instrumentalom sa intermecom iz verističke opere u jednom činu „Kavalerija Rustikana“ (Seosko viteštvo) autora Pietra Maskanjija (1863-1945), italijanskog kompozitora, a libreto je napisan prema noveli Đovanija Verge.
Opera je prvi put izvedena 17. maja 1890. u rimskom Teatro Costanzi i od 1893. i od tada je zajedno sa kratkom dvočinskom operom “Pajaci” Rudjera Leonkavalija, postalo popularno scensko delo, koje se igra na mnogim pozornicama.
Bogati repertoar za četiri operska umetnika uključio je i numeru „Cielito Lindo“ (1882), meksičkog kompozitora Kirina Mendoze Kortesa (1862 – 1957).
Zanimljiv je sam prevod pesme, što bi moglo bukvalno da se predstavi na engleskom “Lovely Sweet One” ili “Ljupki slatki”, mada reč “cielo” znači “nebo” ili “raj”, mada se može shvatiti kao kompliment i udvaranje – “srce” i “dušo” (“sweetheart”, “honey”).
Ovaj hit pevali su tenori koji su bili gosti Beograda – Plasido Domingo i Lučiano Pavaroti, svirali su marijači bendovi, a pesma je snimana na originalnom španskom, kasnije i na engleskom jeziku.
Koncert kvarteta tenora divnog naziva “Viva Italia” ne sme proći bez Đuzepea Verdija (1813-1901), najvećeg italijanskog kompozitora, tako da je čuvena arija “Žena je varljiva”, odnosno „La donna e mobile“ izvedena sa tolikom strašću za operu „Rigoleto“ – melodramu u tri čina, prema libretu Frančeska Marija Pjave, zasnovanom na francuskoj pozorišnoj drami “Kralj se zabavlja” Viktora Igoa.
Praizvedba ili svetska premijera “Rigoleta” održana je 11. marta 1851. u Veneciji na sceni Teatra La Fenice.
Atraktivan i sveobuhvatan program je podrazumevao da se neprestano emituju snimci najlepših predella Italije, od obala na moru, da publika uživa u prizorima Venecije, Sicilije, preko prirode i zelenila do urbanih prostora, da koncert dostigne i taj vizuelni identitet.
Repertoar je opet napravio zaokret i vratio se na kolosek napuljskih pesama kao što je “Torna a Surriento” (1894) italijanskog muzičara Ernesta De Kurtisa (1875–1937), koji je tekst pisao sa svojim rodjenim bratom – pesnikom i slikarem Đinbatistom De Kurtisom.
Ta pesma je čekala 10-ak godina da bude autorski zaštićena, tako da je od 1905. zvanično dospela u njihovo vlasništvo, i postala jedna od najslavnijih italijanskih kancona izvan vremena, uz “‘O sole mio”, “Funiculì funiculà”, “Santa Lucia”.
Napuljski hit „O surdato ’nnamurato“ (1915) italijanskog kompozitora Enrika Kanija (1874 – 1949) zauzeo je svoje počasno mesto na ovom koncertu.
U prevodu, pesma ima naziv “Zaljubljeni vojnik” (The Soldier in Love), prema stihovima Aniela Kalifana, koji opisuju tugu vojnika u Prvom svetskom ratu, dok pati za svojom voljenom. Iako originalno pisana za klavir, Enriko Kanio je prilagodio delo da odgovara tenorima, što je ove magične noći i dokazano koliko im briljantno pristaje.
.
„Granada“ je svakako pesma razorne snage, kako i ime slično zvuči, kao granata se probija kroz prostor velike sale, te je publika bez mnogo opuštanja uživala u novim numerama.
Reč je o numeri davne 1932. godine, koju je napisao meksički autor Agustín Lara, a sadržaj donosi priču o španskom gradu Granadi, što je uveliko ušlo u standardni repertoar koncerata operske muzike ili kancona.
Kasnije su snimljene i engleske verzije, instrumentali u žanrovima džeza, pop okvira, flamenka ili rokenrola, dok je italijanska varijanta snimljena dve decenije kasnije (1954), čiji je rimejk stvorio Enco Luidjii Poleto. Popularnost pesme “Granada” se tu nije zaustavila, jer je realizovana i obrada na nemačkom i drugim jezicima.
Tako je “Granada” gromoglasno pevana u verzijama Plasida Dominga, Hoze Karerasa, Lučiana Pavarotija, i američkih glumaca i pevača – Frenka Sinatre i Binga Krozbija.
Ove magične koncertne noći nije bilo najjasnije da li su u “Granadi” više uživali tenori ili verna publika, svakako da su svi bili zadovoljni.
Ángel Agustín María Carlos Fausto Mariano Alfonso del Sagrado Corazón de Jesús Lara y Aguirre del Pino (1897 – 1970), poznatiji kao Agustín Lara, bio je kompozitor i izvodjač pesama, rodom iz Meksika. Priznat je i prepoznat kao jedan od najpopularinijih tekstopisaca svog doba. Osim u Meksiku, cenjen je bio u Centralnoj i Južnoj Americi, u Španiji, na Karibima, a nakon smrti postao je popularan i u SAD-u, Japanu i Italiji, i zato su ga ovi tenori odabrali za svoju višeslojnu set listu.
Predrag Gosta je najavio da se koncert polako bliži kraju, te su predstavili čuvenu napuljsku ili napolitansku pesmu „Funiculi funicula“ (1880) kompozitora Luiđija Denzija (1846 – 1922), na stihove Pepina Turka.
Tenori su zamolili dirigenta da se i oni uključe u komunikaciju sa publikom, te su od nje tražili da im pomogne u realizaciji izvodjenja. A evo koja je bila uloga auditorijuma – da tapše po veoma precizno odredjenom ritmu, te su tenori dirigovali posetiocima, što je bilo zabavno i komično u isto vreme.
Prvo publika nije tačno pogodila ritam na pravi način, pa su ih tenori suptilno vraćali na “popravni ispit”, da bi onda umetnici na pravi način otpevali hit “Funiculi funicula“ uz nesebičnu asistenciju fanova u sali.
Dirigent Predrag Gosta je naveo da ovu napuljsku pesmu tenori obožavaju da pevaju, jer opisuje ljubav prema domovini, što su se pevači odmah svi redom i složili.
Neki operski koncerti se definitivno završavaju sa čuvenom monumentalnom finalnom arijom „Nessun dorma“ iz opere u tri čina “Turandot” Đakoma Pučinija na libreto Đuzepea Adamija i Renata Simonija. Istorija nastanka same opere je neobična priča sama po sebi: Pučini nije uspeo da je završi za vreme svog života. Napustio je ovaj svet 1924, a onda je “Turandot” konačno posthumno bila završena 1926. godine, što je zasluga kompozitora Franka Alfana.
Retko izvanredna arija „Nessun dorma“ obradovala je publiku koja voli istinske vrednosti i upija svaku opersku melodiju.
Četiri tenora dočarala su veličanstvenu operu, testamentarno Pučinijevo delo, “labudovu pesmu”, čija je radnja smeštena u Kinu gde se princ Kalaf ozbiljno zaljubio u veoma lepu, ali otudjenu i emotivno hladnu princezu Turandot. Zašto da bude jednostavno, kada može komplikovano: svaki muškarac koji želi da zaprosi Turandot, mora da reši tri zagonetke, i ako omane, biće uništen.
“Nessun dorma” (“Let no one sleep”) je kapitalno, gigantsko, kolosalno opersko delo, toliko moćna arija da deluje da je zaokružena kompozicija za sebe, ili sama sebi dovoljna da stoji van svih konteksta.
Arija je tako zastupljena u mnogim filmovima i TV serijama, čak i u domaćem ostvarenju “Za danas toliko” (2024) Marka Đorđevića, glumac Filip Đurić peva tu numeru iz sve snage.
Lučiano Pavaroti je naročito proslavio ovu pesmu dok je pevao 1990. godine na fudbalskom svetskom prvenstvu FIFA World Cup, a sa “Tri tenora” (Plácido Domingo i José Carreras) nastupao je tri godine zaredom na ovom takmičenju 1994. u Los Angelesu, 1998. u Parizu i 2002. u Jokohami (Japan).
Prelepa i predivna pesma je digla celu salu Doma sindikata na noge, i time je okončan zvaničan deo koncerta.
Aplauzi su pozvali dalje na bis, umetnici su se vratili i burno zapevali standard „O Sole mio“ Eduarda di Kapue (1865 – 1917), italijanskog tekstopisca, kompozitora, pevača iz Napulja, koji je ostao najpoznatiji po ovoj antologijskoj numeri.
Slavna pesma je nastala 1897. godine, kada je Kapua kupio kolekciju od čak 23 pesme od kompozitora Alfreda Macučija, ali je onda sam uredjivao, uklapao, ukomponovao muziku, i stvorio “O Sole mio”, ali nije imao tekst, te je angažovao pisca Đovanija Kapura da napiše stihove.
Tako danas mnogi pevači na svom repertoaru imaju “O Sole mio” u žanru klasike ili savremene, popularne literature, te je neizostavni deo set lista širom planete, u napuljskoj verziji kao original, a izvodi se i sa adaptacijom na engleski jezik.
Možda je delovalo da je nakon ovako uzvišenog izvodjenja kraj koncerta, ali ne, čim se na drugom poklonu publici pojavila Marija Jelić, bilo je jasno da sledi barem mali bonus, produžetak da začini inače uspešan koncert.
Đuzepe Verdi – arija „Brindisi“ iz opere „Travijata“ sa Marijom Jelić beše sama završnica koncerta, i samim tim druga numera na bis, na izrazito oduševljenje publike.
Tenori su se ponovo idealno uklapali sa našom operskom umetnicom, i zaokružili sus koro puna dva sata zanimljivog preseka pesama koje oslikavaju svu lepotu njihove domovine.
Tako su video snimcima pokazali pejzaže i čudesa Italije, da svi požele odmah da se tamo presele da žive, a repertoar je dodatno dokazao niihovu kulturnu baštinu.
Opera “Travijata” iz tri čina nastala na osnovu libreta Frančeska Marije Pjave, prema melodramskom romanu “Dama s kamelijama” Aleksandra Dime sina. Premijera “Travijate” je održana 6. marta 1853. u Teatro la Feniče u Veneciji.
Sam naziv „travijata“ bukvalno znači „žena koja je zalutala“, ili „ona koja je posrnula“, a postoje tumačenja da se time kroz alegoriju misli na palog anđela, Satanu.
Naravno, “Travijata” je odmah postala neprolazna veličina, veoma popularna, i u SAD se nalazi na spisku 20 opera koje se najviše izvode, na trećem mestu, odmah iza “Madam Baterflaj” i “Boemi”.
Četiri tenora iz Italije Alesandro Fantoni, Đani Lećeze, Đovani M. Palmi i Ugo Tarkvini, sigurno je da će biti od sada česti gosti Beograda i možda cele Srbije.
Definitivno je ovo bila ljubav na prvi pogled, prvi utisak, na prvi koncert!
