Strip-crtač Zagora, Danijele Statela predstavio je izdanja italijanskog izdavača “Sergio Bonelli Editore” na Sajmu knjiga
Kao predstavnik italijanske izdavačke kuće “Sergio Bonelli Editore”, ilustrator i strip-crtač Danijele Statela gostovao je na 67. Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga, i za tu priliku posebno, nacrtao je kvadrat u kojem se Zagor nalazi na Kalemegdanu. Kako nam je rekao, njegov strip junak Beograđane pozdravlja usklikom: „AHHHJAAAAK!”.
Crtež je umnožio, a kopije je poklanjao prisutnim ljubiteljima, uz posvetu i autogram.
Italijan crta za Bonelli još od 2012. godine, a od tada je ilustrovao “Dampira”, “Martija Misteriju”, “Juliu”, a trenutno je crtač “Zagora”, stripa koji izlazi još od 1961. godine. Sudeći prema umetnikovom raspoloženju na Sajmu, budućnost stripa je bezbrižna, čitaćemo još dugo comics i mange.
Zašto ilustrator ne brine za stripove u vremenima koja dolaze, gde misli da je mesto digitalnom zanatu i kreativnosti veštačke inteligencije u svetu stripa, i koliko je uopšte potrebno da samo jedan broj stigne na kiosk, objašnjavao je u razgovoru s direktorom Italijanskog instituta za kulturu u Beogradu Robertom Činkotom i novinarima.
Jedan strip Zagora crtaju čitavu godinu
Nekada pasionirani kolekcionar stripova, Danijele danas živi svoj san crtajući stripove. Zanatski i vremenski zahtevan posao ne pričinjava mu ništa drugo do čisto zadovoljstvo, iako je, imajmo to u vidu, za jedan broj “Zagora” potrebno čitavih godinu dana, da od scenarija stigne do čitalaca. Ovde moramo da napomenemo i to da izdavač Boneli izdaje po broj svakog meseca.
„Za proizvodnju stripa kao što je “Zagor” potrebno je od devet meseci do godinu dana, a u kioscima izlazi svakog meseca. Tako da možete lako da pretpostavite da dosta ljudi zajedno radi na realizaciji stripa od sto strana. Na primer, ako ja crtam broj 10, onda on 11, a ona 13. istovremeno, da bismo mogli da postignemo mesečno izdanje.“
Bonelli svake godine zapošljava još crtača
Statela je u svet stripa zakoračio čitajući Mikija Mausa, da bi potom u kućnoj biblioteci otkrio i Teksa Vilera. Sve što bi pročitao, inspirisalo ga je da zamišlja produžetak priče, što je potom i crtao. Roditelji su podržali njegov nekonvencionalni izbor, i nakon pohađanje Škole stripa u Milanu, tokom svoje karijere, radio je i radi na stripovima koje su voleli u njegovoj porodici, što mu daje poseban elan.
„Da, moram mnogo sati da provedem crtajući, ali to je moja velika strast, moj san koji se realizuje,“ govorio je ushićeno Danijele, koji danas takođe i predaje pripovedanje i strip na Akademiji likovnih umetnosti u Novari. Inače, u Italiji postoje mnoge škole i akademije gde se izučavaju tehnike crtanja stripa. Mladi crtači mogu da nacrtaju svoje glavne likove i da pošalju svoje radove potencijalnom poslodavcu, izdavaču. To nije uvek jednostavno, ali kako Danijele kaže, ipak je moguća šansa za ulazak u svet stripa, dok njegov izdavač Bonelli redovno svake godine zapošljava nove crtače.
Tuš i papir ili tabla za crtanje?
„Mi smo zanatlije. Digitalno okruženje je danas možda lakše za crtanje, jer omogućava unos izmena, a to pojednostavljuje samu proceduru crtanja, i to je jedino što mi se dopada u takvom načinu rada. Kada crtam na papiru ili digitalno, potrebno mi je isto vremena. Nekad mi je čak više potrebno da realizujem digitalno, jer sam ipak, pravi Boomer. Sviđa mi se i dalje papir, i olovka koja klizi po papiru. Mnogo manje mi se dopada jedna sterilna olovka, koja vuče virtuelne linije,“ ilustrator deli svoje viđenje tradicionalnog i modernog pristupa radu, i tu takođe ne vidi ni veštačku inteligenciju kao moguću pretnju strip-crtačima.
„Samo se čini kao da je to pretnja realizaciji stripa. Svi mogu veštačkom inteligencijom da unose tekst, ili da crtaju bez ikakvog prethodnog znanja o tome. Međutim, do sada nisam video nikakvu konkretnu opasnost. Jedno je napraviti lep crtež, a drugo je realizovati strip, gde kadrovi sukcesivno idu i pričaju priču.“
Statela je crtao “Dampira” (2000-), “Martija Misteriju”(1982-), “Juliu” (1998-), a trenutno je crtač “Zagora” (1961-) stripa koji je svoju popularnost na našim prostorima doživeo još u vreme Jugoslavije (1968). Najsvežiju priliku, na našem tržištu dobio kada je osvanuo u izdanju Veselog četrtka, koji ga izdaje od 2008. godine.
Crtati tako da čitalac prepoznaje junaka
S obzirom na to da su neka od Bonellijevih strip izdanja starija i od samog crtača, Danijele je rođen 1971. godine, zanimljivo je na koji način svaki novi ilustrator, tokom godina, daje nešto novo a opet održava autentičnost lika kojeg crta.
„Lik ima svoje karakteristike, i tu ne govorim samo o narativnim, već i o grafičkim. Postoji jedan model, kojeg mi nazivamo model sheet, pa crtač koji prvi put crta oslanja se na njih. Naravno, svaki umetnik dodaje i svoj stil. Zato je i urednik tu da prati kako su interpretirane karakteristike lika, i da vodi računa o tome da čitalac prepoznaje lik.
Na primer, likove u stripovima često baziramo na licima filmskih glumaca, koje uzimamo kao referentnu tačku. Tako da imamo lice koje liči na Odri Hepbern, i to je Julia u stripu. To ne radimo zbog crtača, već zbog publike da bi ona mogla da prepozna lice, i da bi se identifikovala. Film kad snimamo, uvek pokušavamo da imamo i velike glumce, da bi publika onda rekla: „O, da, to je ona glumac koji je igrao u Matriksu!“ Tako da i mi koristimo referente modele da bismo imali glavne karakteristike naših likova. Važno nam je da poštujemo ustanovljeno, a ujedno bi trebalo da damo i originalnost, jer ako je izašlo već hiljadu epizoda nekog stripa, originalnost je ono što će privući čitaoca,“ o crtačkom procesu, rekao je Italijan, ističući da je kredibilnost protagonista takođe izuzetno bitna.
Strip crtač kao reditelj filma
Svaki kadar stripa se opisuje crtaču, pa čak i onomatopeja, ako je ima, a onda on nastavlja dalje pristupajući osmišljavanju stripa poput filmskog reditelja.
„Crtač odlučuje i o ambijentu, o svetlu… kao da je u pitanju jedan film u kojem glume glumci, pa im tako pravi i gestikulaciju. Prvo crta olovkom story board, potom layout, pa cleanout, da bi, na kraju, koristio tuš. Sve ovo može da se radi i digitalnim putem. Postoji crtač koji radi isključivo naslovnu stranu, na kojoj je potrebno da bude sažeta radnja stripa i prikazan glavni lik, jer je to to je ono što privlači čitaoce.“
Danijele je svoje umeće stripa preneo i na film, pa je tako režirao i kratke vesterne, koju su, kako on kaže, natopljeni stripom, nastali iz ljubavi, malog budžeta i uz pomoć prijatelja. Osim toga, osnovao je i Kulturno udruženje „Creativecomics“, u okviru kog organizuje izložbe i susrete, u vezi sa stripom.
“U vezi s budućnošću stripa, veliki sam optimista”
„Filmovani su mnogi stripovi. Amerikanci su napravili velike produkcije, pa je to izazvalo dodatno interesovanje za strip. U Italiji smo takođe filmovali neke stripove, na primer “Dampir” i “Diabolik”, bila je projekcija nedavno kod vas u Beogradu. Međutim, smatram da je budućnost stripa u knjižarama ili specijalizovanim radnjama, ili na vebu.
Strip i dalje ima čitaoce, iako italijanski izdavači kažu da im opada broj čitalaca kako je manga izvršila proboj na tržištu. Ne vidim to kao negativno, jer je manga japanski a comics je američki, i sve se svodi na to da je to strip, a on je publici i dalje interesantan,“ zaključio je strip-crtač Statela.
Foto: Tijana Janković-Jevrić // Miss Stills Photography
