Da bismo upoznali prirodne lepote Jadra, njegovu bogatu kulturu i istoriju od A do Š, potrebno je prilično vremena i dana. Ipak, tokom naše jednodnevne posete njegovom gradu Loznici (oko 72 hiljade stanovnika), Tršiću (rodno mesto Vuka Karadžića) i Banji Koviljači, u gostoprimstvu TO Loznica, a u društvu tima beogradskog festivala Bitef (25. sep-4. okt), koji je tom prilikom predstavljao ekološke predstave “Budućnost”, “Pukotina” i “Antigona u Amazonu”, mogli smo da osetimo ritam Podrinja.
Tom prilikom, razgovarala sam sa kustosom-pedagogom Zoranom Tošićem iz Muzeja Jadra, autorom više istorijskih knjiga i izložbe „Podzemni grad Kamena devojka“ u Malom Zvorniku, i tako saznala nešto više o muzejskom eksponatu „jadarit“, mineralu kojeg su američki i srpski geolozi otkrili u Jadarskom basenu 2004. godine, odnosno o priči kako je iskopavanje oko trideset humki u Paulju, od kojih je desetak finansirala kompanija Rio Sava, dovelo do pronalaženja značajnih artefakata iz perioda od pre 3500 godina, kada su Iliri bili na ovim prostorima.
Muzej Jadra je otvoren u zgradi „Stare apoteke“ 1987. godine, na adresi Pašićeva 25, povodom dva veka od rođenja reformatora srpskog pisma i jezika Vuka Karadžića, a njegovu postavku čine predmeti iz perioda od praistorije do 1950. godine.
Verujem da će svakog ko poseti Muzej Jadra posebno da zanima primerak jadarita. Osim njegove akutelnosti, šta nam ovaj mineral govori o istoriji Jadra?
Poslednjih 10 do 12 godina kompanija Rio Sava, kao ćerka firme Rio Tinto, finansirala je iskopavanja iskopavanja tumula iz bronzanog doba u selu Paulje.
Naime, svake godine je otvaran jedan do dva tumula, u kojima su pronađeni predmeti koji su izloženi ovde u našem muzeju. To je činjenica i to se zna, to naša stručna javnost zna. Ne znam tačno koliko je novaca uloženo u ta iskopavanja, ali su ona dovršena i iskopavanja više nema.
Tumul je kamena ili zemljana humka, u kojoj se krije grobnica. Praistorijska nekropola Paulje nalazi se u ataru sela Brezjak, 12 kilometara od Loznice, a poznata je kao arheološki lokalitet još od 19. veka. Istraživanja su započeta u 20. da bi bila nastavljena u 21. veku.
Koliko toga je iskopano za to vreme, i šta je sve otkriveno a da to možemo vidimo u Muzeju Jadra?
Mislim da je oko tridesetak tumula otvoreno, u poslednjih dvadesetak godina, i ovde su vam rezultati tih iskopavanja.
Tu su živeli Iliri, koji su verovali u zagrobni život, pa su tako u ritualu spaljivanja pokojnici ispraćani na onaj svet, a pored njih su postavljani predmeti koji će im biti potrebni na onom svetu. Tako da su tu, i: obredne igle i razne minđuše, narukvice, zemljane posude…
Šta je još bilo iznenađenje, a da je pronađeno?
Pronađeni su i ćilibarski predmeti koji su izazvali na neki način čuđenje istraživača, jer najbliži rudnici, koji su iskopavali taj ćilibar i gde su pravljene te ogrlice, bili su na dve i po hiljade kilometara udaljenosti. Onda se postavilo pitanje otkud ovde te ogrlice, znate? Da li su već tad postojale socijalne razlike? Otvorila su se mnoga pitanja. To je ono što mogu kao istoričar da kažem i kao kustos u ovoj zbirci ovde, jer nisam arheolog. Pred penzijom sam, ovde sam još samo petnaest dana. Eto, imali ste sreću da naletite na mene. (osmeh)
S obzirom na to da ste se istorijom bavite i kao naučnik i kao pedagog, recite nam nešto više o svojim knjigama koje ste već napisali, ali i o izdanju koje uskoro izlazi iz štampe?
Moja interesovanja su uvezi sa, pre svega, radom sa omladinom, pa sam tako napisao i nekoliko knjiga, gde sam im na jedan pristupačan način objasnio dešavanja u Prvom svetskom ratu, u ovom našem kraju.
Naime, ovde su vođene dve velike bitke, to su Cerska i Gučevska bitka, pa sam na jedan popularan način pokušao da im približim ta sva dešavanja, da to ne bude ona suvoparna istorija, već nešto što je njima blisko. Tako su nastale knjige „Momčilo“, i„Tekeriški peškir i druge priče iz Velikog rata“.
Cerska bitka je odigrana 15. avgusta 1914. godine, i značila je srpsku pobedu nad brojno nadmoćnijim neprijateljem, to jest predstavljala je prvu pobedu Saveznika u Prvom svetskom ratu. Gučevska bitka je bila takođe pobednička bitka s jeseni 1914. godine, a odigrana je u sklopu bitke na Drini.
„Krf, kao da je vreme stalo“ je moja knjiga koja govori o dešavanjima na Krfu, i gde sam pratio sudbinu vojnika Drinske divizije od 1916. do 1918. godine. Uradio sam i jednu audio-knjigu, u kojoj sam govorio o tom fenomenu Tekeriškog peškira i o moralu srpske vojske u toku Velikog rata.
Tokom Cerske bitke, Mileta Milutinović vojnik Drugog prekobrojnog puka Kombinovane divizije bio je ranjen gelerom u obe noge. Kako bi sačuvao život, u kući na koju je naišao, otvorio je sanduk sa devojačkom spremom, pronađenim peškirima je previo noge. Taj peškir, koji je nama poznat kao Tekeriški peškir, vojnik je čuvao kao bi ga vratio vlasnici nakon rata, ali je tad saznao da je devojka Persida Persa Stajić iz Tekeriša preminula od tuberkuloze. Danas se nalazi u stalnoj postavci Narodnog muzeja u Šapcu.
Poslednje što ću da uradim, evo upravo ovih dana su priče o Velikom ratu, samo ovaj put prevedene na ruski jezik.
U Loznici već imamo blizu dve hiljade Rusa, i čija deca idu u naše škole, muzičke škole, bave se sportom… Za mene je to bilo sasvim normalno da im priredim priče na njihovom maternjem jeziku, premda se mi trudimo da njihov jezik u budućnosti bude srpski jezik. Zašto sam to uradio pre svega? Zato što su Rusi ostavili veliki trag u našem kraju Jadra, jer kad god je bilo stani-pani, oni su bili ovde kao dobrovoljci ili kao prolaznici foto-reporteri, poput Samsona Čerova, itd.
Iako Vam se uskoro zaokružuje zvanični radni vek kao istoričaru, Vi ipak ne planirate da se i nezvanično penzionišete, već kažete da se okrećete autorstvu i Podzemnom gradu u Zvorniku?
Kao što se i u drugim zanimanje kaže, pa tako važi i za moje – jednom istoričar, ceo život istoričar.
Malo više ću se baviti Podzemnim gradom u Zvorniku, jer sam autor izložbe „Podzemni grad Kamena devojka“ u Malom Zvorniku. Malo ću se više okrenuti tom segmentu, da kažem nekom autorskom radu.
Naime, tamo sam 2019. i 2023. godine uradio postavku „Kamena devojka“, koja obuhvata renoviranje 17 prostorija podzemnog grada kao jednog tajnog vojnog objekta iz Drugog svetskog rata, koji je korišćen samo u tri dana, od 9-12. aprila 1941. godine, gde je boravio kralj Petar II Karađorđević.
Ponosan sam, jer smo u februaru ove godine, posle 83 godine, ugostili Filipa Karađorđevića, prestolonaslednog princa, i njegovu suprugu Danicu, kao i princezu Mariju i princa Stefana.
Nastaviću da radim u smanjenom tempu i s uživanjem.
Podzemni grad u Malom Zvorniku pravljen je po nalogu kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića početkom tridesetih godina 20. veka i to u velikoj tajnosti, pod šifrom „Kamena devojka“. Na prostoru od 5000 kvadratnih metara izgrađeno je sklonište za članove dinastije Karađorđević i vlade u slučaju rata.
Šta bi bila poruka dolazećim generacijima, pogotovu u ovom vremenu – zašto da uče istoriju?
Znate, oni već znaju istoriju. Ona je njima zabeležena u njihovim genima, naročito ako su Jadrani.
Prosto, oni bi trebalo samo da zgrebu ili da nađu sagovornika, koji će im otvoriti prozor tih gena. Njima je istorija prirodna.
Zašto je potrebno da znaju?
Pa, da se ne bi obrukali pred precima, znate. Jednog dana će i oni doći da saopšte nekome svoju istinu. Jednostavno moraju da znaju.
Jadrani znaju svoju istoriju, vole svoju istoriju i poštuju svoje pretke. Neki dan je petstotina klinaca pešačilo na Gučevo. Niko ih nije na to naterao, ni jedan autobus ih nije doveo, nego su se skupili ispred crkve i krenuli da odaju počast svojim čukun-dedovima, koji su se borili na Gučevu, u okviru Drinske divizije.
Prosto je to nekako u Jadru prirodno, da znate istoriju. I mi smo znali, kao mladi studenti i oduševljavali smo naše drugarice, kako su se u to vreme zvale koleginice, iz cele tadašnje zemlje, što nam je davalo prednost u odnosu na druge da im lakše priđemo, jer smo znali istoriju.
Važno je znati, u ovim teškim vremenima. Naročito je poslednjih nekoliko godina mnogo bukača, pa ako ne znate istoriju ta buka će vas uzeti za svoje i onda nećete ništa razumeti.
Kad zna čovek istoriju, onda brzo razume sve.
Da li je onda nešto ostalo upisano u genetskom kodu Jadrana a da potiče od Ilira?
Sigurno. Oni su bili divni, lepi ljudi. To znamo, i kaže se danas da Jadar i ovaj donji deo Podrinja ima najlepše žene u Srbiji, a muškarci kao muškarci, prate to.
Foto: Tijana Janković-Jevrić // Miss Stills Photography