Željka Mićanović Miljković o svojim najnovijim radovima na ručno-rađenom Arches i Hahnemühle akvarel i japanskom papiru, i na porcelanu
Željka Mićanović Miljković je umetnica kojoj je jedna od brojnih životnih stanica bio i grad Beograd, i to u mladosti. Zbog čestih promena okruženja, ona za svoju biografiju kaže da je vrlo geografska.
Krenuvši iz svoje rodne Tuzle, preko srpske prestonice, put studiranja odveo ju je u Italiju. Potom su se, na Željkinoj uzbudljivoj mapi života, nizali gradovi: Atina, Istanbul, Ankara i, najzad, Cirih.
Multimedijalna umetnica Mićanović Miljković ponovo je u poseti Beogradu, a razlog za to, ovaj put, je njena izložba akvarela i porcelana u Maloj galeriji ULUPUDS-a, koja se održava do 23. septembra, pod nazivom „Prozir“. Tu prozirnost, prozračnost, ali i slojevitost, u svojim izloženim predmetima, ona postiže kombinovanom tehnikom akvarela, tuševa, akrilnih boja, kolaža i prošivanja.
Poput njenog nekadašnjeg, beogradskog ateljea “Prozor”, Željka već godinu dana ima i svoj atelje “Atelier ZeM” u Cirihu, gde trenutno živi i radi. Ona ga vidi i razvija kao platformu za savremenu umetnost spajajući primenjenu i likovnu umetnost.
Relativno često dolazi u Beograd donoseći s sobom i svoja dela, tako da su ona dostupna i van izložbe ovdašnjim ljubiteljima umetnosti.
Kreativni nomad, Željka Mićanović Miljković stvara na jeziku zemlje koja je u datom trenutku inspiriše, a to što je ovih dana u našem gradu dalo nam je priliku da i mi s njom razmenimo par lepih, domaćih reči o umetnosti, stvaralaštvu i kreativnosti, koja se, po njenom mišljenju, razvija još od najranijeg detinjstva:
LW: To što ste živeli u različitim zemljama imalo je uticaja na Vaš rad bilo da su u pitanju slike, porcelan ili nakit. Šta od toga možemo da prepoznamo u aktuelnom „Proziru“? Da li su tu neki momenti iz sećanja; iz detinjstva; da li su to simboli s naših prostora, bulke…?
Željka Mićanović Miljković: Ja uvek sa sobom nosim svoje gradove, svoje detinjstvo, ljude koji su uticali na moje odrastanje i pomogli da budem to što danas jesam. Svi ti zapisi poput dnevnika (koji nikada nisam vodila redovno u svesci, uvek s nekim prekidima, ali kroz rad sam ga, ipak pisala) dobiju svoj život na izložbama.
Kada se udaljim onda vidim mozaike svojih kretanja kroz gradove i kroz život, s propratnim elementima, i rečima izvučenim iz tekstova pisaca, iz mojih misli. Uvek na jezicima zemlje koje me u tom trenutku inspiriše. Zapravo pokušavam da gradim Esperanto u umetnosti.
LW: Na izloženim radovima na akvarel papiru i porcelanu na izložbi „Prozir“ utkane su i reči, poruke. Koje to?
Željka Mićanović Miljković: Kao što sam prethodno spomenula, ja pokušavam da gradim Esperanto u umetnosti. Tako i reči koje koristim, misli koje zapisujem, neke izvučene iz knjiga ili tekstova, neke moje, prave most između različitih kultura, i šalju poruku koliko je trenutak važan.
Najčešći elementi na mojim radovima su zapisi iz prirode, biljke i insekti koji kratko žive. Neki pred nestankom, i svojim crtežom pokušavam da zadržim lepotu trenutka. Kao dokaz o postojanju. Podsetnik.
LW: Moram da primetim da je Vaš katalog za izložbu nesvakidašnje deskriptivan, poput uzorka Vaše izložene umetnosti. Takođe i taktilan, u izvesnom smislu, zbog svoje teksture. Da li ste ga sami dizajnirali?
Željka Mićanović Miljković: Veoma sam radosna što mi se tata priključio na ovom putu, i počevši od logotipa za atelje u Cirihu, produžili smo saradnju i kada je izložba u pitanju.
Osetio je šta želim, i držao se moje poetike stvorivši katalog-umetničku knjigu. Poput radova i katalog je prošiven ručno, tako da nemate utisak gde počinje a gde prestaje konac, a gde crtež.
LW: Dobitnica ste Plakete Majske izložbe u Beogradu za rad „Skupljači svetlosti“ ove godine. Kažete da ste tu nagradu posvetili delom i svojim roditeljima? Koliko je važna ta vrsta podrške, iz najbližeg okruženja a potom i iz umetničkih krugova?
Željka Mićanović Miljković: Podrška je izuzetno važna.
Porodica mi je uvek bila oslonac, podrška i vetar u leđa kako primarna tako i muž i deca.
S kolegama imam lep odnos. Volim da razmenjujem iskustva. Razgovaramo i podržavamo jedni druge.
Nagrada iz Beograda mi je još slađa, jer sam želela da u tom prostoru imam doktorsku izložbu, što se iz tehničkih razloga, a delom i zbog “opsadnog” stanja u „Koroni“ nije ostvarilo, ali sam onda u tom istom Muzeju grada Beograda dobila Plaketu.
Moji roditelji su imali zadatak da radove pripreme za postavku (ja nisam mogla da budem prisutna), i pošto je to bilo malo komplikovanije od predviđenog, mama me je zamolila da ih više ne dovodim u takve situacije, a i da ih taj dan više ne zovem. (osmeh)
Kada je saznala za nagradu, možda se ipak predomisli za sledeći put.
LW: Govorilo smo već o detinjstvu, pa o podršci roditelja, pa bi lepo lepo bilo da kažemo i to da ste Vi vrlo produktivni kao umetnica a da ste ujedno i majka troje dece. Da li su vaši najmlađi zainteresovani za umetnosti? Koliko umetnost doprinosi boljem razvoju dece?
Željka Mićanović Miljković: Ja mislim da umetnost treba da bude nezaobilazan element u odrastanju svakog deteta. Od kada su bili bebe vodili smo ih na muzičke radionice u Beogradu, na sve izložbe gde sam išla, išli su još dok su bili u stomaku, pa u kolicima, i onda za ruku. Na predstave i na koncerte, takođe.
Kada sam imala izložbu u Firenci, sin je imao nepuna dva meseca. Posle, sećam se, u Mostaru, najmlađa ćerka je imala samo četiri. Verujem da će to ostati pohranjeno u njihovim sećanjima, pa makar i podsvesno.
Možda se kod njih neće razviti potreba da se umetnišću bave dalje u svom životu, ali svakako je otvorenost ka različitim vidovima kreativnosti kod svakog od njih izuzetno prisutna.
Lepota će spasiti svet. I zato, ako decu izlažemo lepome, nada je da će oni i spasiti ovaj svet jednog dana, lepotom.
foto: PROMO
