Majka i ćerka se vraćaju kući nakon porodične proslave u obližnjoj kafani. Na putu do kuće susreću se sa osobama iz njihove prošlosti. U toku puta shvataju da i dalje ne znaju sve jedna od drugoj. Ovo je deo radnje, odnosno sinopsis kratkometražnog filma “U ramenima” rediteljke Tare Gajović, koji će biti prikazan na 10. Bašta Festu koji se održava od 29. juna do 2. jula u Bajinoj Bašti. Film kao koscenaristkinja potpisuje Vida Davidović, aktivna i kao dramska spisateljica, ali i autorka romana “Mučnina: O neodrastanju”, koji se našao u ovogodišnjem širem izboru za NIN-ovu nagradu.
Koji je koren priče tematizovane u filmu „U ramenima“?
Meni uvek draga tema odnosa prema telu i odrastanju. U to vreme me je mnogo interesovao odnos majke prema sazrevanju kćerke, ili taj momenat kad majka uočava da se njena kćerka iz deteta transformiše u mlađu i često senzualniju verziju nje same. Takođe, tu se provlači još tema koje su mi drage – nedostatak oca, projekcije oca na muške figure, nikad objašnjene porodične tajne i odnos mikroporodičnih zajednica sa jednim zadrugarskim porodičnim nasleđem. Gotovo po pravilu me pokreću zanimljive psihoanalitičke teorije koje, onda, kroz sopstveno iskustvo i iskustvo drugih, pokušavam da transponujem u tople i emotivne priče.
Potpisana si zajedno sa Tarom Gajović kao koscenaristkinja. Kako je tekao taj proces zajedničkog rada i kako ste funkcionisale kao tandem?
Sjajno. Tara i ja imamo sličan senzibilitet i potpuno drugačiji način mišljenja. Dok sam ja pretežno u svojoj glavi, Tara vuče inspiraciju iz sveta koji je okružuje. Naravno, ovaj milje nam je obema blizak, ali Tara ima specifičan dar za hvatanje svih vizuelnih komponenti koje svet čine svetom. I to je prelep dar iz kog može mnogo da se nauči.
Mesto u kome se dešava radnja nije eksplicitno imenovano – moglo bi biti i neko mesto u unutrašnjosti, ali isto tako i neki deo Beograda. Da li si namerno izbegla jasnu lokalizaciju, a kako bi fokus bio na „univerzalnim“ međuljudskim odnosima? Ili ipak imamo makar „srpsko okruženje“ kao aspekt radnje?
Jesam i nastojim da to uvek i radim. Ne volim preterano sitničarenje oko lokaliteta, mislim da često postane samo sebi svrha i da čuva umetničko delo u jednoj hermetičnoj modlici. Ipak, do Srbije mi je stvarno stalo (smeh). Volim lokalizaciju na malo širem planu, onom koji ne određuje kraj, naselje ili rek. Jako volim lokalizaciju koja je određena isključivo običajima, tradicijom, istorijom i karakterom jednog naroda. Kada topologija deluje više kao lokalni ton, a manje kao dnevnički zapis, onda mi dobija istinsku primesu nečega što mi je važno – određenje, mentalitet, narod, kolektivizam, usud i hibris.
Odnos između dve glavne junakinje mogao bi se posmatrati kao drama o odrastanju, ali isto tako i o majčinstvu. Da li ti je neki od ova dva aspekta bio važniji, značajniji? Kako kao dramska autorka gledaš na ove teme i šta ti je u njima najvažnije da (ne) istakneš?
Oba su mi bila podjednako značajna. Subjekt ne postoji bez drugih, bez Drugog. Majku jedino definiše činjenica da ima kćerku, a kćerku isključivo činjenica da ima majku i/ili oca. Odrastanje deteta teško je razdvojiti od traumatizma roditelja i separacionih strahova u momentima kad se to i dešava. Lično, uvek akcenat više stavljam na vizuru deteta koja mi je, prirodno, bliža, ali pošto pišem o relacijama trudim se da mi i pozicija roditelja bude podjednako važna.
Kao dramska autorka imam da kažem da je svaka tema koja nas se tiče važna, pa i ova. Ne definišem teme kao politički ili društveno važne, nije mi bitno da se progovori, ako nema šta inventivno da se kaže. U tom smislu, jedino što mi je važno je da budem iskrena prema sebi i recepijentu/recepijentkinji. Kada pišem o odrastanju, važno mi je jedino da istaknem mesto bola sa kojim se suočavamo pri formiranju novih smisaonih celina, mesto bola koje dodirnemo kad shvatimo da smo se promenili (ako smo).
Radnja filma je zgusnuta, ali je mnogo toga neizrečeno, barem ne ekpslicitno. Koliko je teško, izazovno pisati o neverbalnoj komunikaciji, ili onome što se dešava „između redova“, što je neizrečeno između naizgled jednostavnih dijaloga o onome što se neposredno dešava?
Nije teško, to je namerni postupak koji je bio vrlo promišljen i koji često koristim. Mislim da je nemoguće verbalizovati krik ili Angst, a uvek je to ono što me najviše zanima. Simptomi su mi važniji od eksplicitnosti, uvek.
Napisala si jedan roman, pisala za pozorište… šta je to što si osetila kao specifično u radu za kratkometražni film kao format?
Ima nešto prelepo u ovoj formi, kada iz jednog životnog isečka isplivava gotovo sve. Volim taj momenat u kom u jednom kratkom trajanju (gotovo u situaciji) vidimo sve elemente odnosa, strahova, stremljenja i ljubavi. Obično je tako i u životu, mislim. Da, biće da kod kratkometražnog filma najviše volim celovitost i životnost. To je ujedno odgovor na pitanje o tome šta je tu specifično – specifično je koliko je stvarno.
Imaš li želju da se i dalje baviš pisanjem za film, možda i dugometražna ostvarenja?
Dugo nisam bila sigurna da li želim, ali sada jarko želim. Baš trenutno pišem scenario. Počele su da me oduševljavaju slike, imala sam neku preludu spoznaju da je film, ustvari, najbliže romanu. Veoma se radujem da nastavim da pišem filmove u budućnosti. U pozorištu, ipak, ne možeš do te mere opisati teksturu nežnoružičaste svile, a to je ono što me trenutno mnogo uzbuđuje.
Vaš film biće prikazan na Bašta Festu, posvećenom glumačkim ostvarenjima, kratkometražnom filmu i mladim autorima i autorkama. Koliko si upoznata sa ovim festivalom i kako vidiš značaj njegovog koncepta?
Bila sam na Bašti prethodne dve godine i ja to mesto obožavam. Toliko mi je prelepo što se i dalje tu oseća spontanost i želja i ljubav, a ne samo karijerizam i patološka festivalska ambicija, koja je česta u svetu filma. Kad sam u Bašti, nikada ne osećam kao da sam samo na festivalu na kom je naročito bitno pokupiti neke nagrade. Naravno, Bašta jeste filmski festival, ali i leto, voda, prijateljice sa kremom za sunce i kukuruzi. Oba su podjednako važna, zar ne? Inače ostajemo otupljeni, ispijeni i prožeti samo „festivalskim trendovima“ i „dobrim prolazom na festivale“. Taj svet mi je grozan, a Bašta ga je, uz pomoć mnogo šarma i ljubavi, izbegla.
Čime se još trenutno baviš i šta spremaš za publiku?
Eto, tako, pišem scenario za dugometražni i radim neke korekcije na novoj drami. Teško pričam o onom što radim, jer obično nemam pojma kako da vam objasnim. Nadam se da ćete uskoro gledati film, pa ćete mi reći šta sam (u)radila.
