Vajarka i umetnica performansa Sanja Latinović je dobitnica Politikine nagrade za 2022. godinu
Dobitnica Nagrade „Politike“ za likovno stvaralaštvo, vajarka i umetnica performansa Sanja Latinović tek je 12 žena koja je odlikovana ovim priznanjem, a njega dodeljuju već 80 godina za najbolju izložbu godine. Postavka „Prepreka ili prag“, koju čine Sanjinih pet performansa, kao instalacija i objekat većih dimenzija s naznačenim prolazom od dva-dva i po metra, nagrađena je za proteklu 2022.
U malom prostoru u vremenu, između uručenja Politikine nagrade, koja je ove godine upriličena nešto kasnije, i Sanjinog odlaska na rezidens u Grac, razgovarali smo o njenom putu od vajarstva do performansa, o prvom udahu, zatim, o saradnji s drugim umetnicima, i o tome kako ju je Marina Abramović inspirisala.
LW: Laureati Politikine nagrade su, između ostalih, i Goranka Matić, njenu izložbu smo videli u MSUB-u, a tu je i Olga Jančić, čija izložba je trenutno u Muzeju savremene umetnosti, pa Olga Jevrić, Nikola Džafo… Recite nam nešto više o ličnoj umetničkoj satisfakciji koju Vam je nagrada donela, imajući u vidu da je Vaša izložba u neku ruku bila i retrospektivna?
Sanja Latinović: Pravo je malo čudo sa 39 godina biti najmlađa osoba, i tek 12 žena koja je dobila ovu prestižnu nagradu. Ne bi to bilo toliko čudo da postoji više različitih nagrada, ali postoji samo jedna, i teško je u nju smestiti sve. Tako da Srbija svake godine nekome ostane dužna. Sve liči pomalo na igranje žmurke, vi ste sakriveni i čekate da vas neko nađe. Nije lepo kvariti igru i izaći pre vremena, ali zaista postoji mogućnost da vas nikada i ne nađu. Mene su srećom ovoga puta našli. (osmeh)
Nagradu „Politike“ iz fonda „Vladislav Ribnikar“ za likovno stvaralaštvo - za najbolju izložbu u protekloj godini, tradicionalno uručuju 25. januara, na Dan Politike.
LW: Vaši performansi su utoliko interesantniji, jer ih prate instalacije, što ne čudi kada imamo u vidu da ste vajarka. Kako ste od vajarstva došli do performansa, i gde se tu krije ta spona između ta dva, koju na prvi pogled, možda, kao laici ne vidimo?
Sanja Latinović: Performans je toliko širok i obuhvata dosta toga, pa i skulpturalnost. Koristim svoje stečeno znanje o skulpturi da publiku koja je propustila da pogleda performans uživo, ubedim da je to što se desilo, bilo stvarno. Video nema u potpunosti tu moć. Ali kada uđete u prostor i vidite tu staklenu instalaciju, mnogo vam je lakše da doživite taj performas, ako ste možda propustili da ga vidite uživo. Skulptura je u ovom slučaju u službi performansa. Performans je neponovljiv sadašnji trenutak, ko se ne bi zaljubio u to?
LW: Performanse izvodite u tišini ali ih počinjete udahom. Koja je tu simbolika? Često koristite određene delove tela, kao na primer ruke, zašto?
Sanja Latinović: Udah je početak svega. Rođena sam uz puno komplikacija, naopačke i par momenata sam bila bez daha. Kasnije sam proučavala na koji način se rizični porođaji mogu odraziti na samu individuu, to je sve krajnje interesantno. Video rad Akvarijum iz 2008. bavi se upravo tom temom, traje koliko i maksimalno zadržavanje mog daha, nešto malo više od minuta. Većinu mojih radova čine dva-tri elementa. Svesno redukujem svaku svoju ideju na minimalni broj elemenata kako bih došla do njene esencije. Tako prečišćen rad ne pravi zabune i savršeno komunicira s publikom. Svi elementi su isključivo u službi ideje i nemaju nužno neki poseban značaj za mene lično.
„Performansi Akvarijum, Otklon, Do Not Cross, Napuštena, Upotreba noža i Ptica u osnovi tretiraju fizičku nelagodu, ranjivost, socijalnu i identitetsku nesigurnost, simbolične elemente društvenog nasilja, manjak empatije, ali i ličnu hrabrost i međusobno poverenje pomeranjem težišta od ličnog ka univerzalnom“, o izložbi „Prepreka ili prag“ rekla je njena kustostkinja Una Popović, u katalogu.
LW: Nagrađena „Prepreka ili prag“ je izložba na kojoj je publika mogla da vidi pet performansa u akciji i jedan video-performans. S obzirom na to da su neki od njih već izvođeni, što u svetu što kod nas, kakva osećanja oni bude u posmatraču, i da li se to poklapalo s Vašim očekivanjima?
Sanja Latinović: Da, u velikom slučaju. Puno razmišljam o publici i o načinu na koji ona vidi moj rad. U toku samog procesa osmišljavanja rada, puno puta se distanciram i posmatram tu ideju očima nekog drugog posmatrača, to mi zapravo puno pomaže u donošenju nekih odluka. Umetnik ne sme biti sebičan. Naše uvide, iskustva, pa i emocije, moramo biti spremni da podelimo s drugima, valjda je to poenta svega. Moja publika je do sada uglavnom bila na ivici suza, ali promenićemo i to. (osmeh)
LW: Kako Vi doživite performans u trenutku kada ga izvodite pred publikom, u smislu da li i tu bude nekih iznenađenja za Vas takođe? Sve je u emocijama, kao što ste rekli? Na primer, kako je bilo provoditi vreme u akvarijumu ili seći sebi put kroz staklo?
Sanja Latinović: Razočaraću vas. Dok izvodim performans ne osećam ništa i ne vidim ništa oko sebe. Adrenalin naravno postoji pred samo izvođenje, ali kada izađem pred publiku, publika više ne postoji… Tu sam samo ja i moj zadatak. Kako bih postigla to stanje koncentracije, pre samog izvođenja u svojoj glavi bezbroj puta realizujem taj rad. Zamišljam sve moguće scenarije i na kraju kada dođe momenat da ga zaista izvedem, to za mene nije prvi put, to je 101 put i imam osećaj potpune kontrole. To su spečificna stanja svesti do kojih se može doći vežbom.
LW: Uveliko sarađujete sa Rankom Đankovićem, koji je takođe kolega vajar. Kako ste došli na ideju o saradnji i da li imate u planu nešto novo?
Sanja Latinović: Ranko je moj drug i kolega još iz studentskih dana, bili smo u istoj klasi. Ideja o saradnji došla je prirodno, prijateljstvom. Ranije smo imali neke ideje koje nažalost nismo realizovali, jer nas je život odveo u različite pravce. Ranko se sada uglavnom, zbog novca, bavi klasičnom skulpturom. Realističniji je od mene. (osmeh)
LW: Nakon masterklasa Marine Abramović uradili ste video-performans „Napuštena“, tako da verujem da je Vaš susret sa njom bio inspirišući. U kom smislu Vam je najviše značio?
Sanja Latinović: Ako se umetnosti pristupi is pravih razloga ona se jasno može videti da ta vatra može da vas greje tokom celog vašeg zivota. Njena vatra je pored svih njenih dostignuća, a i godina, još uvek tu i to je bilo prelepo videti. Sačuvati vatru, to je najbitnije.
LW: U Gracu ćete provesti dva meseca. Koji je povod Vašeg odlaska tamo i koliko Vam prija da budete deo rezidencijalnog programa?
Sanja Latinović: Grac preko Goethe instituta ima veoma lepu saradnju sa Beogradom, i u predhodnih nekoliko godina dosta umetnika iz Graca je dolazilo u Beograd na rezidens program. U Predhodne četiri godine radila sam kao asistent i izlazila sam u susret umetnicima pri realizaciji njihovih proekata. Na taj način sam ostvarila divna prijateljstva, i prirodno je bilo da malo dođem kod njih u goste.
Rad koji ću uraditi ovde nadovezaće se na rad koji je nastao 2018. U pitanju je dokumentarni film o mojim kolegama iz klase, samo devet godina nakon studija. Najkraće rečeno, film govori o opštem statusu umetnika na sceni 2018. godine.
Možda to ovom prilikom neće biti dokumentarni film, ali će se svakako baviti položajem umetnika ovde i sada.
Oni su imali samo mene za asistenta a ja imam sve njih, tako da imam sve moguće uslove da napravim nešto izuzetno!
LW: Da li je prepreka ili prag? Šta bi mogao da bude zaključak?
Sanja Latinović: Zapravo je i jedno i drugo. Prepreka je uvek neka vrsta poziva na koji bi trebalo da se odgovori. Naše prepreke sami bi trebalo da pretvaramo u pragove, jer ako ih neko drugi otkloni umesto nas, nikada nećemo biti u mogućnosti da spoznamo sami sebe i svoje moći. Ko bi rekao da, kada nam neko ponudi pomoć, ponekad bi trebalo da kažemo i – „Ne, hvala.“ (osmeh)
