Kada kaže da je još kao desetogodišnjakinja seckala sličice glumaca iz nekadašnjih „TV novosti“, kako bi pravila svoje podele na tepihu i svoje ansamble, onda i ne čudi što rediteljka Olja Đorđević nikad ne bi menjala ni minut svog, kako to ona naziva, rediteljskog „čergarskog“ života za neki drugi. Međutim, dokle su u toj svojoj igri odrastanja stigli junaci iz Oljine nove predstave „Feliks i Doris“ ? Šta misle da jesu, a šta su zapravo? U atmosferi između sitkoma i filmova Vudija Alena, kako autorka to opisuje, istoimeni likovi se preispituju i pokušavaju da nađu nekog ko će ih voleti onakve kakvi jesu. Ovaj komad, koji je imao nedavno svoju premijeru u Opera i teatru Madlenianum, prevela je i adaptirala sama rediteljka.
Iako je matična kuća rediteljke Đorđević Narodno pozorište u Subotici, ove sezone, na sceni Madlenianuma igraju se dve Oljine predstave, o kojima je i reč u našem razgovoru:
LW: Ono što će mnoge uveseliti jeste jedna slatka zanimljivost s rada na Vašoj novoj predstavi u Madlenianumu, a to je to da se šnaucer Furija potpisuje kao Vaš „asistent režije“. Ovo je nešto sveže i vrlo zanimljivo. Koliko sam razumela, ovaj pas je bio na svim probama?
Olja: Mala kuca Furija ima svog vlasnika, a to je glumac Rastko Vujisić koji mi je na ovim probama bio i inspicijent i sufler i asistent, a na kraju postao i – prijatelj. Furija nije samo šnaucer, ona je jedno čudo koje tačno zna kad se radi i kad je scena u toku. Tada ona mirno leži na svojoj stolici, pored mene. A čim ja kažem „pauza“ i svi se pokrenu, krene i ona, po neizbežnu poslasticu za kuce. Bez Furije, sigurno, ova predstava ne bi bila to što jeste, a to je – jedno divno iskustvo za sve nas, koje će, nadam se, dugo živeti na sceni Madlenianuma.
LW: Povod za naš razgovor je to što ste ove sezone u Madlenianumu režirali dve komedije – jednu premijernu obnovu „Koferče“ i jednu premijeru „Feliks i Doris“ (predstava na kojoj je pomenuti šnaucer Furija). U kojoj ćemo se više smejati, odnosno koje emocije će nam one probuditi?
Olja: Te dve predstave je teško porediti, iako su žanrovski obe komedije. One imaju potpuno drugačiju strukturu, samim tim i drugačiji pristup. Dok je „Koferče“ ansambl predstava, sa scenama vodviljskog karaktera i neizbežnim songom, „Feliks i Doris“ je duodrama intimnog tipa, sa elementima melodrame. „Koferče“ je društveno-politička satira sa osvrtom na stanje umetnosti u korumpiranom društvu, a „Feliks i Doris“ nam govore o potrebi za ljubavlju, o samoći, o dvoje ljudi koji pokušavaju da pronađu osobu koja će ih prihvatiti baš takve kakvi jesu. Šta će biti smešnije i nad čim će se čovek više zamisliti, zavisi od senzibiliteta samog gledaoca.
LW: Dve godine su prošle od kada je predstava „Koferče“ poslednji put igrana. Koliko je drugačija danas, i zašto bi valjalo da je pogledamo ponovo, iako smo je već gledali u izvornom igranju?
Olja: Od ove sezone imamo dve izmene u ansamblu „Koferčeta“. Prvi povod je veseo, glumica Jelena Ćuruvija Đurica koja je od premijere maestralno igrala glavnu žensku ulogu, Sonju Stražarenko, čeka bebu. Zbog toga je ove sezone u toj ulozi, divna i izuzetno profesionalna, Sofija Juričan, koja je našla svoj, podjednako uspešan, ključ za Sonju. Druga izmena se, na žalost, desila usled smrti našeg dragog Ivana Bekjareva. Ivan je u predstavi igrao glavnog negativca, generala Strojeva. Jedan deo uloge se sastojao od snimljenog materijala koji se projektuje tokom predstave, a drugi deo je bio realan Ivanov ulazak na scenu. U dogovoru sa umetničkom direktorkom Madlenianuma, Anom Radivojević Zdravković, odlučili smo da Ivana zadržimo sa nama u predstavi, makar na projekcionom platnu. To je značilo da sam morala tekst malo da prilagodim, tako da se u predstavi pojavljuje sada novi lik, zamenik generala Strojeva, njegov sinovac koji se pominje u tekstu. Ulogu tog Strojeva mlađeg tumači Petar Mihailović, koji se izvanredno snašao u ovom prilagođenju.
LW: Vi ste komad „Feliks i Doris“ povrh svega i preveli. U pitanju je tekst koji je originalno bio ekranizovan, kada su uloge imali Barbara Strejsend i Džordž Sigal. Kako je protekla domaća pozorišna adaptacija, i na koji način ovaj komad evocira neke uspomene na prošli vek?
Olja: Kao i svi dobri komadi, komad Bila Menhofa ima upravo taj kvalitet da nam je podjednako bitan i blizak i danas. Iako se radnja odvija pre rođenja svih nas koji smo predstavu radili, ono o čemu se govori svima je blisko. Usamljenost je, možda, tih godina više bila samoizabrana, uslovljena nesigurnošću ili strahovima. Danas je ona bolest savremenog doba. Nametnuta nam je medicinskim okolnostima, preporučena, savetovana, olakšana lenjošću savremenog čoveka koji sve može da obavi iz svog stana, potpuno sam. S te strane, ovaj komad je potpuno savremen. Ono što, eventualno, evocira uspomene na to doba su, već poslovično, odlični kostimi Milice Grbić Komazec, izuzetno tačna, skoro filmska, scenografija Damjana Paranosića i ono što uvek nepogrešivo daje idealnu atmosferu predstave – muzika Irene Popović.
LW: Kako ste odabrali našeg Feliksa i našu Doris – Vladimir Grbić i Vanja Milačić?
Olja: Vlada i ja smo stari partneri, radili smo mnogo predstava zajedno u našoj matičnoj kući, Narodnom pozorištu u Subotici. Ovo je komad o kome razgovaramo, sigurno, već deset godina. Ta vrsta atmosfere, negde između sitkoma i filmova Vudija Alena, bliska je i meni i njemu. Međutim, svaki pokušaj da dođe i do realizacije predstave, do sada je padao u vodu. Sada znam i zašto. Morali smo da nađemo našu Doris – a to je, definitivno, Vanja Milačić. Ja sam Vanju znala više iz nekih dramskih uloga, međutim nisam imala ni trenutak sumnje kad je ona u pitanju. Vanja je izuzetna komičarka, sa istančanim, nepogrešivim osećajem za najbolju vrstu humora, onu koja ima i dozu topline u sebi. Od prve probe, sve je nekako kliknulo i ostatak procesa nam je, svima, bio jedan od najveselijih ikad.
LW: Ko su ustvari Feliks i Doris, i na koji način je jedan ljubavni par iz šezdesetih godina sličan nama danas?
Olja: Feliks, neuspešni pisac, kao i Doris, neuspešna manekenka i glumica, slični su svakom od nas u jednoj suštinskoj stvari. Kao većina ljudi i oni su u strahu od suočavanja sa samim sobom, sa istinom o sebi. Postoji onih par prelomnih trenutaka u životu koji se obično nazivaju „krizama“. Ja više volim da ih zovem stepenima odrastanja ili periodima kad se podvlače crte. Prvi je negde oko tridesete, drugi oko pedeset pete, a treći, valjda, kad se ode u penziju. Prvog se sećam, druga dva me tek čekaju. U svakom slučaju, tada se čovek, ukoliko želi, suočava sa svojim očekivanjima. Neka su izneverena, neka su, možda, premašena, ali najčešće ništa nije ispalo baš onako kako smo mislili da će biti. To je ono sa čime se suočavaju i Feliks i Doris. Dokle su stigli u toj igri odrastanja. Šta misle da jesu, a šta su zapravo.
LW: Sudeći i po ovom umetničkom paru iz komedije, umetnicima nikada nije bilo lako. Njihov stil života je uvek bio na neka borba, što za egzistenciju što za naklonost publike, kritike… Ipak, verujem da ma koliko produkcije bile zahtevne, uvek biste izabrali rediteljski poziv ponovo, zar ne?
Olja: Sve je to istina i ja često, verovatno uz neizbežan prizvuk gunđanja, pominjem rediteljski „čergarski“ način života, kao i položaj rediteljki u našoj zemlji. Međutim, iako to sve stoji kao činjenica, istina je i da ne bih menjala nijedan minut ovog posla za bilo koji drugi. Prvi put sam rekla da ću biti reditelj kad sam imala deset godina, a to je uzrast u kom je moj sin sada. Kad znam da mi je ispunjen san iz detinjstva, onda bi bilo nezahvalno da makar i na trenutak zaboravim na to. I zato ne zaboravljam sve te trenutke kad sam čitala razne komade, seckala sličice glumaca iz nekadašnjih „TV novosti“, pravila svoje podele na tepihu i svoje ansamble. To je bila čarolija, kao što je i ovo sada. I zbog toga bih sigurno sve ponovo izabrala, svoju Akademiju umetnosti u Novom Sadu, neverovatnog profesora Bora Draškovića, klasu koja mi je i danas kao porodica i svako pozorište u kome sam do sada radila.
LW: Volela bih da ovaj razgovor zaokružimo pitanjem koje će malo više opisati taj „čergarski“ rediteljski život. Beograd u kom ste rođeni, zatim daleki Portland, pa Novi Sad, i Subotica, sve su to Vaši gradovi, je l’ tako? Kako su Vas sve te promene mentaliteta oblikovale, i zašto su važne za razvoj jedne ličnosti, jednog umetnika?
Olja: Na taj spisak sigurno bih dodala još Niš i Sombor. Sve te gradove doživljavam kao svoje. Promena okruženja je, za mene, jedan od ključnih trenutaka odrastanja. Rediteljski posao je, sam po sebi, neminovno pun sujete. Teško je to izbeći, posebno kad ste mladi. Suština posla, donekle, i jeste u tome da ste vi taj koji „zna najbolje“, koji ima sve odgovore, koji uvek ima spremno rešenje za sve. To rađa dozu nadobudnosti i potrebe da uvek budete u pravu. Ni mene to nije mimoišlo kad sam završila Akademiju, a evo, mnogo godina kasnije, još se borim s tim. Zbog toga je dragocena ta promena sredine, različiti mentaliteti i kulture, sve ono što tera na prilagođavanje i preispitivanje. Za mene, upravo u tim različitostima leži lepota sveta. Na žalost, kad smo mali retko nas uče da cenimo i volimo različito. Svega drugačijeg i nepoznatog se, prvo, boji. Kasnije taj strah prerasta u mržnju prema drugačijem, a ta mržnja neminovno rodi i nasilje. I onda to postane začarani krug. Zbog toga volim svoj posao koji me neprekidno vodi u nova iskustva, nove sredine, nove ljude.
foto: Promo
