Koliko su razgovor i međusobna podrška važni za žene koje su angažovane u filmskoj industriji, okruženju koje je i dalje, u 21. veku, “prilagođenije” muškoj energiji, i na koje sve načine one mogu da se osnaže i ostvare jednake uspehe i priznanja poput svojih kolega, razgovaramo sa rediteljkom i istraživačicom Mironom Radu, autorkom mentorskog programa namenjenog mladim koleginicama iz sveta filma “Njena priča, njena budućnost”, koja je na Palić doputovala iz Bukurešta kako bi održala panel na ovu temu, i to u okviru 31. Festival evropskog filma.
Iako je još uvek mlada (1986), Mirona Radu već ima dugogodišnje iskustvo u filmskoj industriji i to u različitim sektorima. Uz sve to, ostvarila je i izuzetna akademska postignuća i autor je velikog broja najrazličitijih projekata. Uprkos vrednoći i zalaganju, i sama je nailazila na prepreke u svojoj karijeri, koje su, u njenom slučaju, bile izazvane unutrašnjom potrebnom za konstantnim radom bez pauze, nedostatkom samopouzdanja, i na kraju ozbiljnim zdrastvenim problemima.
Osim što je vredno učila iz knjiga, na nekoliko različitih fakulteta u Rumuniji i inostranstvu, prikupljala iskustvo na terenu, u rezidencijama širom sveta, takođe je i sama je prolazila mentorstva, da bi sve to pretočila u svoj internacionalni mentorski program, i danas s nama delila snažne poruke i savete ženama filmskim stvaraocima. Oblasti kojima se bavi su, pored režije, i fotografija, produkcija ali i naučna istraživanja na temu filma kao terapije za pacijete u bolnicama.
Ukoliko i same radite na filmu, ili u bilo kojoj drugog kreativnoj industriji, čujte Mironinu priču, koju smo zabeležili na dan održavanja panela, 22. jula, osnažiće vas na način na koji to možda i ne očekujete:
LW: Ovde smo zbog panela “HerStoryHerFuture” (Njena priča, njena budućnost), pa tako želimo da saznamo iz prve ruke, koja je priča Mirone Radu?
Pre svega, hvala Vam na pitanju, jer smatram veoma važnim priče koje nosimo s sobom, kako bismo ostvarili pozitivan pristup našoj budućnosti. Iako nije svaka priča srećnog završetka, ipak smo u mogućnosti da je učinimo srećnom, da naučimo kako da prevaziđemo prepreke i da učinimo život boljim.
Tako sam i sama imala svoje izazove u životu.
Pre svega, moram da kažem da sam filmom počela da se bavim sa 19 godina. Tako da… Da, prilično je vremena prošlo od tad. Radila sam dosta, što u distribuciji što u produkciji.
Naučila sam mnogo studirajući filmsku režiju, zatim i na master studijama filmske produkcije, kao i na još jednom masteru kreativnog menadžmenta u novim medijima na fakultetu Krzysztof Kieślowski u Poljskoj. Tako da nisam studirala samo u Rumuniji, već i u inostranstvu. Međutim, sve vreme sam imala utisak da moram da znam dosta, jer u suprotnom neću biti vrednovana u industriji.
U isto vreme sam morala i da radim, jer mi je bila potrebna i praksa, da ne bih govorilia samo o onome iz knjiga, ili snimala film samo na osnovu onoga što sam čula ili pročitala.
Još od detinjstva bilo mi je važno da budem dobra u nečemu i da znam dosta. Znate, bila sam radoznala i pokušavala sam da naučim što više, a to može da bude u jednom momentu i previše. Život nisu samo posao i edukacija, u životu je potrebno i da se uživa.
Imala sam priliku da budem menti na jednom mentorskom programu, u okviru UNIC-a, gde sam imala šansu da razgovara s ekspertima i profesionalcima, koji su uspeli da ostvare balans u svom životu. Da uživaju u njemu, a ne samo da uče i da rade.
To je prema mom mišljenju veoma bitno.
LW: Tako je i nastala “Njena priča, njena budućnost”, iz potrebe za podrškom u filmskoj industriji koja je “pitomija” prema muškim kolegama?
Da. Želela sam da sačinim neku vrstu novog internacionalnog programa mentorstva, u okviru kog ćemo deliti svoje priče, a takođe i svoje ranjivosti, kao i načine kako se one prevazilaze.
Istina je i trend, koji potvrđuju mnoga istraživanja, da žene nemaju isti status na filmu kao i muškarci. Još uvek je teško da dobiju rukovodeće pozicije… Ali to nije i nemoguće, jer zavisi i od toga kako mi sebe same vidimo. Ako možemo da promenio naš način razmišljanja, onda ćemo videti i refleksiju toga u društvu, takođe. Zaista verujem u to.
LW: Kao što ste jednom već rekli, a i upravo ste na neki način o tome govorili i sada, a to je da smatrate da je najveće bogastvo u životu znanje. Šta bi onda bio Vaš savet, kako da prikupimo to bogastvo? Koji su to resursi, formalni i neformalni?
Mislim da je uvek dobro da napravimo balans između redovnog obrazovanja i pronalaženja inspiracije od mentora, od ljudi koji će samo biti tu da vas saslušaju, jer je veoma važno da naučimo da slušamo kako bi nas čuli. Mislim da je to izuzetno bitno. Tako da na obrazovanje ne gledam samo u formalnom smislu, već je i tu jedan miks.
Pod neformalno bi mogla da spada i meditacija, na primer.
Dosta meditiram. Vodim računa o disanju. Zašto? Zato što sam zanemarivala svoje telo, koje mi je odgovorilo. Imala sam ozbiljnih zdravstvenih problema. Međutim, to nije slučaj samo sa mnom. Čujemo i od drugih da, kada preteruješ s poslom, telo ponekada jednostavno odbija da nastavi.
Morate da pravite pauze, da forisrate pauzu. Sve to može da se prevaziđe, da budete opušteniji. Možete i da uživate. Pauzirajte, jer vam je to potrebno.
Da, mnogo lekcija sam naučila. Zaista želim da to podelim.
Meni je pomoglo kada sam se posvetila sebi holistički, jer nije samo važna pamet, kako sam godinama verovala – ako sam pametna i ako radim to će me onda i ojačati. Međutim, mi smo i telo i duh. Potrebne su nam pauze i podrška.
Ovaj program mentorstva je takođe i platforma na kojoj su mentroke i štićenice, koje su učesvovale u prošlogodišnjem izdanju, bile veoma zahvalne. Bilo je to veoma moćno iskustvo preobraženja, samo zato što si u mogućnosti da deliš, da slušaš i da te čuju, što je od velikog značaja u današnje vreme, kada svi nekud jurimo precrtavamo liste zaboravljajući na ono suštinsko u nama.
LW: Kada već govorimo o mentorkama, šta za Vas znači ime Madaleine Probst?
Da, ona je moja prva mentorka koju sam imala u okviru Europa Cinema, čija je ona bila potpredsednica. U to vreme sam radila program za Art House Cinema. Zapravo, njen prvi savet, koji sam zapamtila, je da ako se osetim umorno da je u redu da dam sebi oduška. Samo bez pritiska. Na šta sam pomislila – “Zašto? Pa, sad kada samo ovde, hajde da i naučim nešto, jer sam na treningu, upoznajem ljude, sad je vreme za to.”
Ne!
Sećam se, par godina kasnije, jer je vrednost mentorskog programa to što odnos koji gradite ne mora da traje samo dok traje i program, već možete da nastavite i posle, a to je na vama kao mentiju, da nazovete, da pošaljete mejl, jer su mentori veoma ljubazni.
Ako ih kontaktirate, oni će vam odgovoriti. Tako da sam ostala u kontaktu sa tom damom.
Sećam se da mi je rekla: “Mirona, radiš toliko mnogo projekata. Čestitam ti! To je dobro. Međutim, potreban ti je još jedan projekat – Mirona projekat. Moraš da se okreneš sebi.”
To je bilo pre programa HerStoryHerFuture. Bio je to njen savet na neki način, jer time pozivam i druge da razmenjuju priče, što me je navelo da razmišljam i o sebi, o svojim potrebama.
Odnos tu nije samo jednostran, već mentorke takođe uče od svojih štićenica.
LW: A, Vaše štićenice?
Osnivač sam, i učestvujem u nekim grupnim susretima, ali nisam izabrala štićenicu, jer sam smatrala da bi trebalo dati drugima prostora za razmenu. Mada priznajem, da na svakom projektu blisko sarađujem sa onima koji žele da budu pored mene, i to ne samo zbog projekta već. Ponekad najviše naučite, naravno iskustveno, ali ponekad upravo onda kada to ne očekujete. Tu sam, hajde da vidim proces, da upijem to što mi može pomoći za dalje…
LW: Da li imate savet za mlade filmske radnice Srpkinje, kao da plasiraju svoje ideje, kako da uče?
Da, imala bih savet, ali ne samo za Srpkinje, jer mislim da ste slične nama Rumunkama, u tome, barem prema mom mišljenju, što imamo manjak samopouzdanja.
Razlog tome bi mogao da potiče iz naravno porodice i obrazovanja. Međutim, to ne bi trebalo tako. Mislim, sada kada smo odrasle, same možemo da vodimo računa o sebi. Važno je da budemo autentične, da slušamo svoj glas. Čak i onda kada se taj glas ne poklapa s mišljenjem društva, ili bar da tako to osećate.
Lično, na primer, bila sam veoma iznenađena da mi imamo toliko scenarija, dok nešto ne započnemo, da bismo onda shvatili da je sve to bilo samo u našoj glavi, da se situacija menja. Sami sebi stavljamo ograničenja. Sami sebi postavljamo prepreke, zato je važno da dobro slušamo svoj glas, to što zaista želimo.
Mislim, jeste, naravno, važno da usrećimo i svoje roditelje, ili… Ne znam, da pripadamo nekoj grupi. Važno je i to, naravno, ali ako izgubimo sebe, sopstvene želje, tu se krije opasnost, i zato ne napredujemo. Ovo je moje mišljenje iz iskustva.
LW: U jednoj snažnoj rečenici, kako biste rekli zbog čega je važno da žena podržava ženu?
To nije lako pitanje. Mislim da to ima veze s ljubavlju prema sebi. Ko voli sebe voleće i druge.
Glavni problem, koji sam spoznala tokom godina, je taj da ponekad zaboravimo na sebe, na to zbog čega smo vredni ljubavi. Šta znam… Ali ako, na primer, slušamo sebe, to je jedan od načina kako pokazujemo ljubav prema sebi.
Ako vodimo računa o sebi, to će se reflektovati i na ostale. Tako nastaje i jaka zajednica, u kojoj možete zajedno da se razvijamo. Mi nismo samotnjaci, volimo zajedništvo, a da bismo bili deo zajednice, moramo pre svega da vodimo računa o sebi.
LW: Upavo i radite na istraživanju o filmu u bolnicama, a koje se odnosi na brigu o sebi i drugima. Da li film zaista ima isceliteljsku moć?
Radim doktorat na temu “Film kao terapeutsko sredstvo”, kojim predstavljam bioskop i fotografiju kao izvor samosvesnosti, kao i jedan miks fotografije, gledanja i pravljenja filmova. To ne znači da bi trebalo da s time idemo u Kan ili Palić, već da to bude način na koji ćemo spoznati sebe. Na neki način, to je proces kojim dolazimo do onoga što nam je važno u životu, a to nam može biti od velike isceliteljske pomoći.
Tokom leta ću biti u prilici da to vidim i u praksi u bolnici u Bukureštu zajedno sa lekarima i pacijentima. Nisam sama u svemu tome kao filmski stvaralac, već imam podršku i psihoterapeuta, kao i za sve ono za šta nemam podlogu. Radim timski sa specijalistima, u nadi da ćemo dokazati moć filma.
Naravno, već postoji sinematerapija. Od nekih 2000. već smo čuli za nove terapije, međutim, ovo je više kombinacija meditacije, samosvesnosti, prisustnosti u sadašnjem trenutku, fokusa… Nije reč toliko o kreativnosti koliko o tome da budem prisutni u ovom trenutku i sada.
LW: Šta mislite, kada vaši pacijenti budu radili te filmove, da li će tu biti više komedija, triler ili drama…?
Ustvari, već sam radila kao reditelj jedan dokumentarac u bolnici. Na neki način volim da razgovaram sa ljudima da bih ih razumela njihove potrebe, nadanja, živote…
To je način da im pomognete da shvate koliko su važni, jer kada si bolestan…
Imala sam veoma ozbiljno obolenje, hočkinovu bolest, kada sam imala 17 godina. Život mi se nakon toga potpuno promenio, a iskreno verujem da su mi film i fotografija pomogli, i to ne samo zato što je to kreativno, već zato što te vraća sebi do samospoznaje. Sigurna sam u to.
Imam nešto iskustva sa ljudima iz bolnica, razumem njihove strahove, i to inicijalno odbijanje, ali u isto vreme sam u jednakoj ravni s njima, jer sam to isto prošla, takođe sam bila bez nade. Mogu da ih razumem i da to podelim. Mislim da tu može da se izgradi jedan odnos poverenja.
Kada imalo istražite, vidite da u bolnicama ima i humora. Tako da, jeste, to su depresija, strah, bezumlje, ali i humor koji daje nadu. Ideja je da se sagledaju pozitivni aspekti toga što se dešava.
Ne pozitivnost po svaku cenu, jer se tu gubi autentičnost, možda je tako pametnije reći. Međutim, takođe vidiš i nešto pozitivno što se oko tebe dešava. Jednostavno, trebalo bi da budemo otvoreni da više verujemo u sebe.
LW: Ako dokažete da to funkcioniše, dokazaćete još jednom da je umetnost to što nam je potrebno.
Da. Želim da to primenim i u drugim bolnicama. Moja mentorka iz UNIC programa – mislim da me je ona i pokrenula da to i uradim, da kažem mogu, moram to da uradim. Ona je bila u Britaniji gde su u bolnicama pravili bioskope, kako bi gledali filmove sa posetiocima, porodicom…
Samo su gledali, nisu ništa radili, nisu diksutovali, ali opet… Zatim su počeli da prave još bioskopa u bolnicama. Tako da je to već pokazalo da uzrokuje boljitak.
Verujem da može još više da pomogne, ali javiću vam rezultate.
LW: Hvala. Kada ste govorili o meditaciji, setila sam se kako reditelj Dejvid Linč zagovara transcedentalnu meditaciju, ali to je ipak nešto drugačije u pitanju.
Da. Jeste, i mislim da je to nešto što je čak i lakše. Svako može da stane i da oslušne svoje disanje, da bude pažljiv prema svom telu. To je nešto o čemu sam već govorila, a takođe je i nešto na šta sam tokom mnogo godina zaboravila – mi nismo samo um.
Žene su čak i sklonije da zanemare sopstveno telo, što je veoma čudno. Zašto? Zato što, naravno, brinemo o izgledu. Lepe smo.
Međutim, fokus je na pogledu drugih, ne na našem. To postaje problem,kad primetiš da brineš samo o izgledu zarad drugih a ne zbog sebe. U pitanju je problem, koji bi trebalo sagledati i iz druge perspective. Meditacijom, na primer.
To mnogo pomaže, jer tako si ti u centru. Ako nisi prisutna, ne možeš da radiš ništa drugo lepo. Potrebna si sebi.
LW: Imate mnogo projekata i dalje, ali da li je među njima i film?
Da, to je takođe lepo pitanje.
Volim da pomažem drugima, volim da radim. Kao što sam rekla, imam mnogo projekata, ali bih želela da se vratim snimanju filmova. Jeste da dan traje samo 24 sata, ali moraš da nađeš način da rukovodiš vremenom i da se zamisliš šta ti je trenutno potrebno. Sada je meni potrebno da se vratim filmskom stvaralaštvu.
Pripremam kratkometražni igrani film, za koji sam aplicirala za fondove, a rezultate ćemo znati u septembru. Čak i bez podrške, uradiću ga, jer to želim.
U pitanju je, takođe, priča o ženama i o uticaju društva na naš pogled, zbog čega nekada gubimo sopstvene želje, ne znamo da li su one naše ili nametnute od društva, ili mamine… Tako da mislim da je veoma važno da to u filmu kažemo. Kada je reč o kratkom metru, mislim da to možemo da postignemo.
Ovo bi možda mogao da bude još jedan savet mladim komšinicama iz Srbije, da ništa nije nemoguće.
Mislim, uvek sam sebe odgađala, jer sam želela da sve bude savršeno.
Nikada neće biti savršeno.
Zato je dobro uraditi, jer tako napreduješ i na taj način si pošten prema sebi. Možda to neće bit za Kan, ali to ne znači da to nije dobar film, da ne budi emocije ili da nije nekome važan.
Samo uzmi i uradi!
LW: Možda bismo mogli da zaokružimo priču jednim pitanjem a to je rukovođenje vremenom. Mnoge kretivne žene koje poznajem se žale na manjak vremena za kreativu usled svakodnevnih obaveza, koje su na njima više nego na muškaricma?
Da, tako. To je opet nešto što nam društvo nameće. Nisam majka, pa verujem da bi moj odgovor bio drugačiji da imam decu. Opet, moj partner ima, pa sam na taj način okružena njima, pa tako mogu i to da razumem. Iako je to ipak nešto drugačije.
Mislim da je to sve na nama. Mislim, u redu je da s vremena na vreme da budemo samo mame, ili da jednostavno odemo na odmor… Godinama sam mislila da to ne mogu da uradim, jer imam toliko projekata, i ako odem da će se nešto desiti.
Ali, ne! U redu je. Mogu da odem, i vratiću se još jača. Ako pokušamo da sve postignemo odjednom, naravno da nećemo moći, bićemo pod stresom. Nije moguće.
Zato mislim da je dobro opredeliti se. Sada ću da snimam film, a ostalo ću prepustiti drugima. Mislim da je važno da imamo podršku partnera i porodice, kada snimamo film, koji će reći – mi ćemo preuzeti druge obaveze. Zato moramo to da izgovorimo, da tražimo pomoć.
Ne znam za druge žene, ali ja nisam tražila pomoć, jer sam se osećala jakom, da ja to mogu sve. To ne može tako na duge staze. Tako se ne postiže.
To bi bio još jedan savet – potražimo pomoć kada nam je potrebna!
Foto: Tijana Janković-Jevrić // Miss Stills Photography
