Umetnica Mirjana Boba Stojadinović: „Prvih dvadeset godina 21. veka zahtevaju različite poglede i sagledavanja“

„Iskustvo je najkompleksniji nivo proživljavanja koji se jasno ocrtava u liniji našeg života, tako da se percepcija svega što se odvija nakon nekog iskustva menja pod njegovim uticajem. Iskustvo se formira ne samo u prostoru već i u vremenu.“  Iz knjige umetnika „Lutalaštvo“ (2021),  Mirjane Bobe Stojadinović.

Obeležavajući dvadesetpet godina stvaralaštva, beogradska umetnica Mirjana Boba Stojadinović pozvala nas je u prostor prošlih vremena, koji se nalazi u i oko devet umetničkih radova, iz različitih perioda, izloženih u okviru njene retrospektivne izložbe “Mestopriče”, tokom maja u Galeriji ULUS. 

Na virtuelno putovanje kroz vreme i prostor analognim putevima, uz sliku i zvuk, krenuli smo zajedno poslednjeg dana izložbe, kada je i održano finalno autorsko vođenje.

Imajući u centru svog umetničkog delovanja prostor i naraciju, Mirjana nam je, polazeći od sopstvenog stvaranja i izlagačkog iskustva – koje datira od 1998. godine, skrenula pažnju na bitnost umetničkog delovanja celokupne domaće scene od 2000. godine do danas. O ovom periodu, kako kaže, nedovoljno se govori i beleži, a zahvaljujući njemu možemo da spoznamo šta se to dogodilo sa nama.

Iako joj je crtež prema njenom internacionalno stečenom obrazovanju primaran, u njenom stvaralaštvu to je nešto sasvim drugačije. U pitanju su fotografije, zvukovi, naracija… koje ona koristi na performativni način.

Šta nam otkrivaju retrospektive, a zbog čega su važni decenijski preseci, kao i šta je jedan od najvećih klišea u koji veruju mnogi od nas, samo su deo odgovora koje ćete pronaći ako sa nama zakoračite u “mesto priče” s nagrađivanom umetnicom Bobom Stojadinović, u kulturnim krugovima poznatom i kao PR menadžerka (KCB i FLU), a nekada, takođe, i kao novinarka Redakcije kulture Radio Beograda 2.

LW: Mirjana, 25 godina. To je malo, ili mnogo?

Rekla bih da je izuzetno mnogo. 

Sada smo, praktično, na sredini treće decenije 21. veka, što je malo šokantno. (smeh) Apropo koliko je vremena, ustvari, prošlo. 

Ljudi koji danas imaju pedeset godina, za njih je to pola njihovog života. Oni koji danas imaju 25 godina to je ceo njihov život – odrasli su, a neki su možda već i roditelji.

Moj fokus je na period od 2000. do 2020. godine, koji u umetnosti nije praćen na način kako je to bilo u slučaju prethodne decenije. 

Rekla bih da je promena u javnom diskursu, u poimanju društva, u tome šta se dešavalo u međuvremenu, toliko drastična da mi toga uopšte nismo svesni. Za to ima mnogo razloga, u koje sada ne bih ulazila. 

Jednostavan odgovor na Vaše pitanje bi bio – mislim da to jeste jedan izuzetno ozbiljan period, koji ne dobija zasluženu pažnju, kako bismo videli šta se dogodilo s nama. 

To je inače proces u koji sam ušla razmatranjem sopstvenog rada, ujedno i razmatrajući kontekst kroz koji smo mi prolazili i kao društvo, ali pre svega kao umetnička scena, protekle dve decenije. 

Ranije, pre svega, u Muzeju savremene umetnosti, ustanovljena je bila  muzejska praksa da se rade decenijski preseci. Međutim, ovih dvadeset godina nije pokriveno ni na koji način, u tom smislu.

Nekada su postojale čak i knjige, koje su pisane, bez obzira na institucije, a pokrivale su određen period. Ni to ne postoji. U tom smislu sam to proučavala, a  i dalje se time bavim. Želim da napravim nešto smisleno u vezi sa fenomenima koji su obeležili tih prvih dvadeset godina ovog veka. 

To je značajan period, rekla bih. 

LW: Radove ste umeli da bazirate na ličnoj arhivi, pa ste tako jednom prilikom komentarisali da niste sebe prepoznali na mlađim auto-portretima. Kako sebe kao umetnika prepoznajete u ovoj retrospektivi? Imate li opet osećaj  spoznaje „neke druge osobe“?

Odlično pitanje. I jedno i drugo, zapravo, što je možda i kontradiktorno. 

Ove radove znam, kako se već kaže na engleskom, iznutra i spolja. Moji su, i to je sve deo mene. 

Međutim, kada sam ih postavila u galeriji, a budući da se i oni sami već bave prostorom, što je i najuži fokus mojih interesovanja, oni međusobno grade jednu vrstu dinamike, koja je, čak i za mene, iznenađujuća. 

Tako da se sada i sama suočavam s radovima, koji postaju neki entiteti malo i za sebe.

S druge strane, ono što me je zaista zateklo jeste da se suočavam kroz njih i s sobom od nekada. To je veoma neobičan proces, u kojem bi vi trebalo da prirodno komunicirate s verzijom sebe od ranije, koju više i ne prepoznajete. 

U tom smislu je, odgovor na Vaše pitanje i jedno i drugo.

LW: Dakle, fokus Vašeg rada je prostor, ali on je ujedno i putovanje kroz vreme, zar ne?

Jeste. 

Hajde da kažemo ovako, samo kao fusnotu. Proces rada na sagledavanju sopstvenog rada, verujem u bilo kom domenu, u ovakvom periodu, veoma je bogat ali i veoma, veoma zahtevan. 

Iz ovoga što sam malopre rekla, ali i inače, prosto je potrebno mnogo energije. Prikupiti sebe iz tako jednog vremenskog perioda, i sve to držati tako na jednom mestu, ne samo fizički već i mentalno, psihološki, emotivno… Onako… iznenađujuće je…

Svakako, putuje se kroz vreme, jer ono što ovi radovi nose s sobom jeste jedno razdoblje koje je zaista prošlo. 

Štaviše, dobila sam veoma dobre i veoma zanimljive komentare, u umetničko-teorijskom smislu, da duh izloženih radova sada predstavlja neko prošlo vreme. 

Danas, ovakvi radovi ne bi mogli da nastanu, na taj način. Ne samo da ne bih mogla tako da uradim, već, prosto, duh vremena je daleko brži. Gazi. Melje. Traži spektakularnost, a moji radovi, čini mi se, tačno su nešto obrnuto. 

U tom smislu, i takođe u smislu onoga što se često pojavljivalo, a što meni jeste značajna referenca, jeste tekst Nikole Burioa „Relativna estetika“, i ono što je u stvari sam pojam estetike odnosa – kako to prevodim – danas je na potpuno nekom drugom nivou. 

Tako gledano, ovo zaista jeste putovanje kroz vreme, složila bih se s Vama. 

Ovi radovi iznose nešto što danas ne može da opstane na isti način, čini mi se. 

LW: Zanima me, na koji način još delujete u prostoru?

Ono što sam imala u fokusu proteklih nekoliko godina, a nisam izvela to je tema kuće, doma. 

Kada sam gostovala u Gracu na Arhitektonskom fakultetu na Odseku za savremenu umetnost, na poziv Milice Tomić, radila sam jednosemestralnu radionicu sa studentima.  Kroz svoje živote i svoj angažman u umetnosti, oni su međusobno u grupi podelili svoje iskustvo i svoje načine viđenja doma i kuće. 

Na neki način je to nešto što je možda čak donekle i iscrpelo. Mada, to je neiscrpna tema. To je, takođe, bavljenje nečim što je krajnje privatan prostor, koji svakako ima veze s pandemijom, kada smo bili zatvoreni u kući, u domu, u ograničenom prostoru, koji je od onoga „moja kućica slobodica“ postao „moja kućica zatvor“. 

Ta cela dinamika je veoma uzbudljiva.  

U tom smislu, to je takođe jedan prostor, koji sam dotakla. Međutim, na sasvim drugačiji način, koji nisam uopšte očekivala, nisam nagoveštavala, već su se tako složile kockice, pa je tako ispalo. Tako da je to nešto što je nedavno bilo, a za dalje videćemo. Ne znam. Trenutno nemam jasnu putanju. 

LW: Zaposleni ste na Fakultetu likovnih umetnosti, gde ste prvobitno i studirali, a nakon čega ste se usavršavali u Holandiji i Engleskoj. Da ili možete da napravite neku malu paralelu sa studiranjem ovde i sa onim u inostranstvu?

Jesam zaposlena na Fakultetu od nedavno, ali sam nenastavno osoblje. Radim u arhivi i pomažem oko PR-a, tako da je moj kontakt sa studentima veoma ograničen. 

Moje iskustvo studiranja ovde je bilo izuzetno bogato. Ne samo što se studiranja tiče nego i tih nekakvih bočnih polja, da ne kažem i podrške. Bar se kod mene tako ispostavilo, na primeru Studentski kulturni centar u to vreme, što je takođe danas jedna prošla priča u svakom smislu. 

Da vas neko ko je iskusan vodi kroz prve korake eksperimentalnog pojavljivanja u umetničkom, galerijskom prostoru, ta vrsta eksperimenta je potpuno pa gotovo nestala.  Moje iskustvo zbog svega toga je bilo fantastično.

Kada sam otišla u  Holandiju, videla sam da kolege ne znaju niša o konceptualnoj umetnosti. Oni nemaju te uvide, jer su se bazirali samo na savremenoj umetnosti.  Razgovarajući tad s jednim inostranim prijateljom, rekao mi je: „Blago vama, vi učite istoriju umetnosti.“ Nas je opet sve to gnjavilo, da učimo sve od antike, pa posle toga srednji vek… pa naš srednji vek kao nacionalna kultura – crkve i manastiri, pa onda sve ostalo kako to već ide kod nas na studijama… Nama je savremena umetnost bila nešto što smo priželjkivali. 

Kolega Austrijanac mi je rekao da se oni bave isključivo savremenom umetnošću, i ne znaju odakle sve to dolazi suštinski. 

Tako da su to veoma različiti, u tom smislu, pogledi na stvaralaštvo i na obrazovanje, svakako. Meni, kao što bi bilo i svakome drugom, bilo je dragoceno iskustvo da vidi drugačije formate, drugačije nuđenje informacija i iskustava. 

Takođe mislim da je veoma važno da sami vrednujemo ono s čime dolazimo, idemo negde ili se vraćamo. Taj povratak nije nužno prokaženost ili poraz. 

Tako da na Vaše pitanje kao iskustvo iz svega toga –  mislim da bi trebalo da cenimo svaku mogućnost sticanja novih iskustava i znanja, uz nadu da je sve to u pozitivnom smislu, bez obzira odakle to dolazi. 

Ta hijerarhija mislim da nije baš takva kao što se predstavlja – u inostranstvu je sve dobro, a ovde je sve loše. To je najveći kliše koji može da postoji. 

Iskustvo u inostranstvu je takođe fantastično. Obrazovanje je dosta drugačije. Uslovi su neuporedivo bolji nego kod nas. Mada, u međuvremenu se i to promenilo, jer su školarine veoma skočile, a Evropa tvrđava se čvrsto zatvorila. Ljudi koji nemaju evropski pasoš imaju potpuno druge uslove. Ekonomski nemate šanse da preživite, ako nemate izuzetno bogatu porodicu, koja može da vas podrži da preživite tako period studija, dok je ono što dolazi kasnije još komplikovanije. 

LW: Kako se probudila PR menadžerka u Vama? Neću da Vas pitam kako ste postali umetnik, jer to je jedna od sklonosti i talenata koje nosimo sa sobom od najranijih dana.

Sticajem okolnosti, još sam od fakulteta, od te saradnje sa SKC-om i Biljanom Tomić, ušla u tu priču, iako nije bila logičan sled. 

Tada se u meni pojavilo interesovanje da sarađujem sa drugim umetnicima, i da vidim kako oni rade, odnosno, što je bila i neka moja nesigurno i želja, da vidim gde sam ja u svemu tome. 

Odatle sam sarađivala sa mnogim umetnicima, uključujući i visokoprofesionalne, kao što je Zoran Todorović za venecijansko bijenale, gde sam bila asistent produkcije.  Zatim, radila sam produkciju na Belefu, tri godine. 

Radila sam dosta toga, uključujući i moj projekat „Umetnik kao publika“, koji se bavi  razgovorima sa publikom o odabranim umetničkim radovima, savremenim, što je opet i moje polje interesovanja. 

Posle toga, Snežana Stamenković, koja je radila na Radio Beogradu 2, me je pozvala da preuzmem njene zadatke na radiju. Prihvatila sam to, a mene su prihvatili na radiju. Od tog petogodišnjeg novinarskog iskustva, Zorana Đaković Miniti iz Kulturnog centra Beograda me je pozvala da vodim PR u toj ustanovi. 

Tako da je taj sled, ne mogu da kažem logičan, međutim meni je nekako bio i prirodan. 

To je jedan sticaj okolnosti gde se uvaljujem iz egzistencijalnih razloga, jer treba preživeti, ali se i uvaljujem i u izazove veoma različitih poslova, što mene, naravno samelje, na bar godinu dana, potpuno me iscrpi. 

Međutim, pokušavam da sve to savladam i uradim na najbolji mogući način, da budem podrška za ono što je potrebno. 

Tako da nije logičan, nije linearan, ali znači mnogo rada. Baš mnogo rada. 

LW: Ovde gledamo devet radova, koje ste pripremili kao retrospektivu Vašeg stvaralaštva. Da li možete, sada, nakon izložbe, da izdvojite neke od njih?

Ne mogu jedan da izdvojim, ali evo, pripremajući se i danas za završno vođenje, shvatila sam da tu postoji nekoliko akcenata, koji su možda meni, u ovom trenutku, posebno važni. 

Jedan rad je „Biblioteka“, koja se bavi, osim samog prostora, drugom jednom komplementarnom temom, meni veoma važnom, što se ispostavilo ovom izložbom sagledavajući radove, a to je prostorni odnos onoga što je između spolja, unutra i onoga što je između. 

Takođe, i rad „Galerija“ je taj koji se bavio tim odnosom, tom granicom, membranom koja deli nešto što je spolja i unutra. 

S druge strane, „Stan“ je rad koji se bavi prostorom koji omogućavam nepoznatim ljudima ili delom poznatim da borave u njemu, a nad čim nemam nikakvu kontrolu. To je bilo 2009. godine, kad govorimo o duhu radova koji je sada, ne mogu reći pase, ali je danas to drugačije, taj rad je izneo u prvi plan nešto što je situacija nad kojom nemam kontrolu, niti želim da je imam. U isto vreme, delimo s publikom nešto što je nematerijalno, nešto što je pitanje poverenja. 

I na kraju, „Rez“. Bavio se sečenjem platana na Bulevaru, što sam zabeležila dokumentarno fotografijom. U smislu unutrašnje-spoljnje, moj ulazak u spoljni prostor, budući da je to javni prostor ulice, ali u isto vreme mene taj prostor potpuno dezintegriše, u trenutku kada nemam nikakvu moć nad time da utičem na to šta se tu ustvari dešava. Tako da je to preplitanje veoma tematski važno za mene, pa sam u tom smislu poređala ovako nekoliko radova. 

Možda bih samo dodala još rad „Zastava“, gde u tom smislu spoljnog i unutrašnjeg, upisujem veličinu svog tela u nešto što je nacionalni simbol holandske nacije. U njega usecam taj kroj i pravim mantilić, koji potom rašivam, i vraćam ga u jedan komad platna. 

Tako da je to opet pitanje napred-nazad i gde sam ja u tom okviru. Isto tako taj okvir i mene guta na neki način. Tako da je i to jedno preplitanje, takođe.

LW: Šta se desilo sa crtežom, ne vidimo ga ovde?

U suštini ga nema. Čak i ovo što je rađeno rukom, je zapravo fotografisano pa štampano i izlagano je na ulici, kao ulični plakat. Tako da ni to nije tačno taj trag rukom. To je tako iz raznih okolnosti: poslovi, angažmani i interesovanja… Takođe, ostala sam bez radnog prostora, a u isto vreme, moja interesovanja su se kretala ka izrazu, koji nije podrazumevao rad rukom. 

To ne znači da je crtež nestao, već ga samo ne pokazujem. 

Nisam u međuvremenu radila nešto što mi se čini da pokazuje procese kroz koje prolazim na način na koji to izražavaju ove radovi. 

LW:  Šta će biti posle izložbe, večito pitanje?

Šta posle? Ima li života posle izložbe? (smeh) 

Ima života, naravno. 

Ono što mi je u prvom planu jeste da završim neku vrstu osvrta na pomenuti period, i te fenomene. Na tu temu sam radila veliku seriju intervjua, a planiram da uradim još nekoliko. Želim da pokušam da sve to sažmem i objavim knjigu. S tim, što to objavljivanje zna da bude veoma naprano. Međutim, hoću da pokušam da to objavim kao tekstualni materijal, koji bih podelila s ljudima da zajedno malo promislimo. 

Inače, ti osvrti su jedan ogroman grupni napor. To nikad nije samo jedna osoba koja to izvede, i nije dobro da bude samo jedna, zato što to onda bude samo jedan pogled. 

To je period od dve decenije, koji je isuviše i obuhvatan i neverovatno bogat različitim dešavanjima, zahteva različite poglede i različita sagledavanja. Osim samog osvrta, još bliže mi je namera skinem transkripte vođenja, i da ih reprodukuje kao katalog sa ove izložbe koji će u suštini izaći digitalno.