Mnogi mladi ljudi vole muziku, svirke i gitare, ali našeg sagovornika izdvaja to što je još u ranim tinejdžerskim danima zavoleo i zasvirao bluz. Milovan nam priča kako je ova muzika postala nerazdvojni deo njegove svakodnevnice…
Sedamnaestogodišnji bluzer, Milovan Đuđić, poznat pod nadimku Jimi, je već pre tri godine pokrenuo dva benda sa kojima i dalje nastupa. Prvi je duo (akustična gitara i usna harmonika) koji se zove Jimi & Gile Blues Duo. Drugi je trio (gitara, bas i bubnjevi) zvani The Petting Blues Band.
Ovaj mladi novosadski gitarista, koji je za svog muzičkog idola izabrao Jimi Hendrix-a, u muzici pronalazi ljubav, utehu i motiv za ostvarenje svojih ciljeva. San mu je, kaže, kao i svakom muzičaru da jednog dana neko sluša i voli njegove pesme.
LW: Neobično je da tako mlad čovek voli i svira bluz. Ovaj muzički pravac je uticao i na tvog omiljenog gitaristu Jimi Hendrix-a. Kako si zavoleo njegovu muziku?
Jimi: Odjednom, ni sam ne znam kako, počeo sam da slušam Jimi Hendrix-a. Nabavio sam cd sa 18 pesama koje sam slušao ceo dan i noć. Nosio sam ga svuda sa sobom u malom diskmenu koji i dan danas radi. Nisam mogao da zaspim, a da ne preslušam ceo cd barem dva puta. Imao sam običaj da zaspim tek oko 3 ujutru. “Drogirao” sam se Hendrix-om (što i sada radim i to u mnogo većim količinama). Zatim sam na jednom rođendanu u nekoj novosadskoj diskoteci, upoznao čoveka koji je prodavao cd-ove sa muzikom i koncertima. Kupio sam 2 cd-a Jimi Hendrix-a i tada je sve zaista počelo.
Znao sam, a i sada imam običaj, da po sedam dana ne izađem iz kuće, već samo da sedim i sviram gitaru uz pesme Jimi Hendrix-a.
LW: Bio si izuzetno uspešan vozač kartinga, ipak, odlučio si za gitaru. Zašto?
Jimi: Jedno vreme sam paralelno svirao gitaru i uspešno vozio karting. Išao sam kratko na časove gitare na koje sam morao da zaboravim kada mi se otac ozbiljno razboleo. Tada sam prestao da vozim karting. Međutim, zbog očeve smrti, odlučio sam se samo za gitaru i u njoj našao sve. Ljubav, mir, utehu…
LW: Imaš tek sedamnaest godina i već dva benda. Kada si počeo da se baviš muzikom?
Jimi: Gitaru sam počeo da sviram kada sam imao 12 ili 13 godina. Ali to nije bilo ništa ozbiljno. Svirao sam po koji akord, ništa više od toga. Imao sam neku akustičnu gitaru i na njoj sam skidao pesme. Uvek sam se koristio istančanim, urođenim sluhom.
LW: Šta te je inspirisalo da se ozbiljnije posvetiš sviranju i da li si od nekog učio?
Jimi:Upoznao sam Nenada koji je radio i još uvek radi u prodavnici muzičkih instrumenata. Od njega sam kupio nekoliko DVD koncerata (Montereye, Band Of Gypsies, Berekleye, Woodstock 1 i 2, Isle of Wight). Počeo sam puno da provodim vremena sa njim u toj radnji, jer me je fasciniralo njegovo naopako sviranje gitare. Svirao je gitaru podešenu za dešnjake naopačke, jer je on levoruk. Stalno sam ga prisiljavao da mi svira Hendrix-ove pesme. Kad god bi on nešto odsvirao, ja bih odmah uzeo gitaru i odsvirao isto, do duše, ne baš tako dobro, ali trudio sam se. Otišao bih kući, pustio pesmu na čuveni diskmen. Stavio bih jedne slušalice (bubice) u uvo, a preko njih velike koje bi prikopčao u pojačalo da ne budim komšiluk i porodicu. Par puta mi je tata ušao u sobu da vidi da li spavam. Ja sam naravno bio budan, ali u nekom drugom svetu.
Posle očeve smrti, zagrizao sam još više. Znao sam da ne spavam po dva dana samo da bih svirao gitaru. Redovno sam bio bolestan od iscrpljenosti. Dok sam ležao u krevetu pod temperaturom, svirao bih gitaru i slušao Hendrix-a. To mi je bio lek za sve. Sve izgubljeno sam nadoknađivao gitarom i Hendrix-om. Mnogima je to nepojmljivo, ali tako je. To radim i dan danas. O muzici bih mogao još mnogo da pričam…
LW: Čija muzika ti još prija?
Jimi: Izuzetno volim Eric Clapton-a i Johnny Winter-a, čije nastupe sam uživo gledao. Zatim, Rory Gallagher, Stevie Ray Vaughan, Frank Marino, Stephen Stills, Tommy Emmanuel, Brownie McGhee, Robert Johnson. Cenim i Dragana Ružića-Macana, sa kojim sam imao čast da sviram, RM Točka kao i još puno neizbežnih uticajnih gitarista. Od grupa volim: Cream, Cry Of Love, Allman Brothers Band, Pink Floyd, Atlanta Rhythm Section, Jethro Tull i Smak.
LW: Kako je nastao tvoj prvi bend Jimi & Gile Blues Duo?
Jimi: Kada sam upoznao Stefana (Gile), počeli smo da sviramo kao Jimi & Gile Blues Duo. Svirali smo dosta na ulici gde smo navežbali sav repertoar i zaradili novac da bi kupili opremu za svirku. Kao duo dosta smo nastupali po Vojvodini. Svirali smo sa puno poznatih muzičara.
LW: U The Petting Blues Band-u, koji je sada trio, imali ste nekoliko promena članova. Kako ste se odlučili za baš ovu postavu?
Jimi: TPBB je nastao 2008. godine. Zbog promene članova, dugo nismo izašli iz vežbaonice. Napokon smo se pojavili na sceni 2009. godine kao kvintet (gitara, bubanj, bas, usna harmonika i vokal). Tako smo svirali svega par svirki i onda smo postali četvorka, bez nekadašnjeg vokala. Nastupali smo na mnogim svirkama, različitim festivalima i velikim bluz klubovima. Sada sviramo kao trio sastav i shvatili smo da tako najbolje zvučimo.To smo Zeka (bas), Nikola (bubnjevi) i ja. Imamo par autorskih pesama koje sviramo i još pesama koje pripremamo. Planiramo snimanje nekih demo snimaka, da vidimo kako ljudi reaguju na naše pesme, pa onda da odlučimo šta ćemo da snimimo u studiju i da stavimo na album.
LW: Znamo koliko je oprema svakom muzičaru bitna, a koja bi tebe učinila srećnim?
Jimi: Gitara na kojoj trenutno sviram je marke Aster (kineska kopija legendarnog Stratokaster-a). Voleo bih da jednog dana imam Fender Stratokaster, Telekaster, Gibson 335 i neku akustičnu gitaru ručne izrade. Kao i lampaško pojačalo iz 60-tih godina. Pedale mislim da ne bih menjao. Najdraži gitarski efekat mi je spiralni kabel. Ipak, najvažnije je od svega je ljubav prema muzici i dobra volja za svirkom.
LW: Iako si tako mlad već mnogo toga postigao, koje još snove želiš da ostvariš?
Jimi: Svi mi imamo snove manje ili više realne. Jedan od mojih dečačkih snova je bio da budem vozač Formule Vozio sam karting kada sam bio mlađ i to mi je bila dobra zamena za pravu Formulu 1. Sada su mi snovi drugačiji. Da sviram, da putujem, da snimam pesme, da ljudi čuju i znaju za mene, kao što i ja lično znam za gomilu muzičara. San mi je da isto tako neko sluša i voli moje pesme, da ih skida i svira na svirkama. Tipičan san svakog muzičara. Voleo bih da mi se to ostvari. Zato se sada, dok sam mlad, trudim svim silama da postignem nešto u životu.
fotografija: Dunja Đuđić, Tijana Janković
