Milica Ašćerić i njen kreativni put od dnevnog posla u izdavaštvu, paralelnog držanja treninga pilatesa, brige o svojih troje dece, do 30 „pesmica-smeškica” – knjige za decu “Smejuljci” s ilustracijama Emilije Momčilović
Njenu pesmicu „Gile Gic” deca najbrže nauče. Mada, svako dete ima svog favorita i svoju „pesmicu-smeškicu” kojoj se najviše raduje. Glavni motivi su ljubav, sreća, i igra prepevani uz birane reči koje opisuju dečje nestašluke, i druge važne trenutke i događaje koje deca prolaze, proživljavaju ih i pamte do kraja života. Tako o svojoj knjizi pesama za decu “Smejuljci” govori Milica Ašćerić, mama troje dece i brend menadžer magazina „Blic žena”, koja je još i osnivač Sportsko-rekreativnog udruženja „Maja Fit 2016”, u okviru kog drži treninge pilatesa.
Uz sve to, Milica je trenutno i student master studija Komunikologije, na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu, i autorka kolumne.
Ašćerić veruje da ne postoje izgovori kada je u pitanju vreme za čitanje, učenje i prostor za fizičku aktivnost, kao i da se uspeh jedne žene i cele njene prodice nalazi u ljubavi i međusobnoj podršci.
S obzirom na to da se nalazimo na početku septembra meseca, možda i najstresnijeg perioda u godini za školarce i njihove roditelje, razgovor s Milicom Ašćerić biće inspirativan za sve mlade porodice i njihove zajedničke poduhvate već u prvim danima škole, kada obaveze polako počinju da se nagomilavaju.
Zašto je uz pesmu najlakše naučiti prve reči kako one izgovorene tako i one napisane, koliko su disciplina i međusobna podrška važni između svih članova porodice na putu učenja i uspeha, otrkiva nam autorka pesama za decu “Smejuljci”, mama Aleksandra, Maje i Lazara:
LW: Zašto su pesme dobre za učenje, pre svega govora, a potom i čitanja?
Milica Ašćerić: Pesme su idealno sredstvo za učenje koje omogućava deci da očas posla ovladaju jezikom. Vežbajući govorni aparata uče pravilan izgovor reči i pojedinih glasova, treniraju memoriju i dobro se zabavljaju.
Odrasla sam uz poeziju čika Jove Zmaja, Duška Radovića, Milana Rakića, Desanke Maksimović, Dobrice Erića, Ljubivoja Ršumovića… Sve one, mislim na njihove pesme, ostavile su trag u mom sećanju, obojile su moje odrastanje.
Zahvalna sam što je duh pesništva mom detinjstvu dao šarm i zauvek protkao moje srce emocijama, koje me doživotno prate i ne napuštaju.
LW: Otud i ne čudi što ste svoju prvu knjigu napisali u pesmama. „Smejuljci” su zbirka poezije koja je upravo nastala iz najnežnijih kutaka duše, moramo reći jedne vredne, talentovane pesnikinje, po obrazovanju novinarke, i majke troje dece. Čista ljubav, zar ne?
Milica Ašćerić: Hvala na divnim rečima. Činjenica je da kada je ljubav pokretač i motiv samo je nebo granica. „Smejuljci” su plod moje ljubavi koja je bezgranična i bezrezervna prema mojoj deci, ali sam želela da tom toplinom nežnih emocija roditeljske brige i privrženosti zagrejem i paperjaste dušice svih divnih mališana čije mame i tate, bake i deke, tetke i teče… dele moje ideje.
Smatram da je poezija u najranijem uzrastu najbolje sredstvo za savladavanje maternjeg jezika, brže učenje novih reči, razvijanje mašte, podsticanje razvoja pesničkih veština i sve to motiviše na kvalitetniju igru.
Volim da kažem da „Smejuljci” pomeraju granice mašte i da su omiljena poslastica malih knjigoljubaca.
LW: Pored posla i dnevnih porodičnih obaveza, često osećamo taj nedostatak vremena. Ipak, u Vašem slučaju za kreativu inspiracija su bila Vaša deca. Koliko su i oni sami učestvovali u maminoj poeziji? Kako su nastali “Smejuljci”?
Milica Ašćerić: Lepo smo se svi zabavljali i smejali, dok sam se igrala rečima i otkrivala naš mali svet ljubavi i smeha, iz pesmice u pesmicu ispisujući ih na stranicama ove sjajne, neponovljive i jedinstvene knjige, baš kakvi su svi smejuljci.
Čak sam i suprugu posvetila pesmu „Vriska me pritiska” gde se ponavlja refren – O, Mihajlo! Kiki-riki-Miki!
Prvih 16 pesama napisala sam u dahu, još dok sam radila u izdavačkoj kući kao PR. Poslala sam ih tadašnjoj urednici Gordani Subotić da ih pogleda. Na njenu inicijativu i uz veliku podršku, ipak nekoga ko je pročitao zaista mnogo knjiga za decu i ko ima dugogodišnje iskustvo u izdavaštvu, odlučila sam da napišem još 14 i da tim brojem zaokružimo priču o životu jednog srećnog i nasmejanog deteta, jednog čarobnog smejuljka.
Naravno, moji najveći kritičari bila su moja deca.
Moj najstariji sin mislio da pesmice odnekud prepisujem. Nikako nije bilo jasno kako njegova mama piše poeziju i da li je to stvarno moguće, jer se poezijom, prema njegovom mišljenju, bave neki „veliki umetnici i književnici”, pa mu je ta činjenica bila nestvarna… Mada je prihvatio, naposletku, da je mama „prava-pravcata” pesnikinja kada se sopstvenim očima uverio da ih ja zaista sama pišem. Najčešće samsedela u dečjoj sobici za računarom i tu ih kuckala, pa je bilo piši-briši, piši-briši dok ne dođem do savršenog stiha, koji i zvuči kako treba ali i zadovoljava formu.
Maja, moje drugo dete i jedino žensko, ima dara za pisanje i mislim da je gledajući mene kako rimujem i sama poželela da se otisne u svet stvaralaštva i dublje zagazi u literarne vode… Mogu reći da joj ovo „plivanje” dobro ide, a ima dara i za crtanje… Verujem da i ovoj maloj budućoj umetnici svet neće ugušiti želju da uvek stvara nešto lepo za svoju i dušu bliskih dušica. Ona je bila moja inspiracija za sve pesmice u kojima se pominju devojčice, dok su Aleksandar i Laza glavni junaci u pesmama o dečacima.
LW: Da li su disciplina i samodisciplina možda presudne za postizanje rezultata cele porodice?
Milica Ašćerić: Uf… Sve je presudno, i disciplina, samodisciplina, podrška, ljubav, odricanja, nespavanja, veliki rad, stresovi, pritisak, razumevanje, finasije… ali ljubav je uvek najvažnija! Bez ljubavi svoje porodice i njihove podrške, ma koliko bila samodisciplinovana i vredna, ne bih mogla s lakoćom da savladam sve prepreke na putu.
Isti je slučaj i kada su njihove obaveze i ciljevi u pitanju. Naša mala zajednica mi daje snage da uspem uz njih, zarad njih i zbog njih, jer meni samopriznanje ništa ne znači, ako tome nema ko da se sa mnom raduje. Kao što se ja radujem njihovim malim i velikim dostignićima, uspesima i napretku nekako je prirodno da to i očekujem…
Uspeh porodice nije uspeh pojedinca, to je uvek uspeh svih članova koji se drže zajedno, bodre, podržavaju i neizmerno vole!
Ne postoji univerzalni recept. Ono što sam iskusila kroz svoju porodicu i što znam, a to je da se snaga krije u zajedništvu i slozi!
LW: Da li je uvek pravo vreme za sticanje novih saznanja i da li bi trebalo da postoji tako nešto kao što je pomisao – ma sad mi je već kasno za učenje?
Milica Ašćerić: Uvek. Čovek uči do kraja života.
Sve se stalno menja i opstajemo samo, ako se brzo prilagodimo tržišnim promenama.
Znanje nam omogućava da brže prepoznamo društvene fenomene i da znamo kako da na njih (od)reagujemo, (od)govorimo. Ovo se konkretno odnosi na moj slučaj, pošto studiram društvene nauke.
Studiranjem, svakako, dobijamo formalno obrazovanje koje je važno za sve koji žele da u profesionalnom razvoju idu koji stepenik više, ali ne treba bežati od neformalnog…. Od sjajnih kusreva, raznih obuka, seminara, radionica gde se stiču praktične veštine… Iako sve što nas zanima možemo naći u brojnim litaraturama i do željenog saznanja doći, a da iza toga ne stoji nikakva diploma ili bilo kakav papir, suština je da kada učimo od dobrog mentora lakše ovladavamo novim definicijama i praktičnim alatima, a i nedoumice uvek možemo na licu mesta da razjasnimo.
Obrazovanje nije i samopouzdanje, ali može da doprinese da se ipak komfornije osećate u svojoj koži. Obrazovanje pruža znanje koje postaje deo našeg života i neotuđivo je. Ma koliko godina imali nikada nije kasno da se stiču nova znanja, veštine… da se uči iznova i iznova…
Uvek ima prostora za boljitak i napredak. Stvar je želje, a ponekad i mogućnosti.
LW: Rekla bih da se, takođe, vodite i izrekom „U zdravom telu zdrav duh“, s obzirom na to da ste i trener pilatesa. To je još jedna disciplina za koju često kažemo da nemamo vremena, pa kako Vi motivišete svoje dame da ne odustanu od treninga?
Milica Ašćerić: Sport je moj život. Moja deca se, takođe, bave sportom, jer smatram da je fizička aktivnost dobra navika u funkciji zdravlja. Imam svoje sportsko udruženje već šest godina i ne mogu da zamislim nedelju, a da svoje telo ne počastim dobrim treningom.
Moje žene, moji vežbači, su samomotivisane. Njih ja dodatno ne bodrim. One imaju razvijenu svest o tome koliko im dobra donose treninzi. Možda sam imala sreće, ali samo takvi vežbači se zadržavaju na mojim treninzima i prate moj rad iz godine u godinu. Zahvalna sam im, i zaista se radujem svakom našem susretu.
LW: Da li bismo mogli da kažemo da je za zdravlje žene i cele porodice važno da postoje navika čitanja i fiskulture, i da izgovori ne postoje?
Milica Ašćerić: Skloni smo izgovorima kada nemamo želju, motiv i znanje. Izbori postoje i od njih nam zavisi kvalitet života. Ako su oni dobri i pravi, nadajmo se da će nam takav i život biti. Porodica je sveto trojstvo muža, žene i Boga, i tamo gde Boga nema, tj. gde nema ljubavi i istine nema ni porodice. Zato je važno psiho-fizičko zdravlje svih članova domaćinstva, koje se neguje kroz sportske aktivnosti, kulturu čitanja, kvalitetnu komunikaciju… i tada izgovori padaju u vodu. Tada pravimo prave izbore.
LW: Kako ste naučili svoju decu da čitaju, da zavole knjige? Koja je Vaša omiljena lektira iz detinjstva?
Milica Ašćerić: Nisam ih učila. To sam prepustila vrtiću i školi, dosta su samostalni, pa valjda nije bilo ni potrebe da se mešam. Zavoleli su knjigu, nekako sami. Da li je genetika odradila svoje ili nešto drugo ne znam, a možda smo malo i mi kao roditelji tome doprineli, pošto ih stalno bombardujemo knjigama koje verujemo da mogu da ih zaintrigiraju, zanimaju.
Obožavala sam u osnovnoj školi „Knjigu o džungli” Radjarda Kiplinga, i „Alisu u zemlji čuda“, Luisa Kerola, dok sam kao veoma mala najviše pričala o knjizi Hanska Kristijana Andersena „Devojčica sa šibicama”. Mada, zaista spisak je poduži…
LW: Vaš život je u knjigama, od osnovnih studija do poslova u izdavaštvu, pa pisanje pesama… U tom smislu krenuli ste i korak dalje tako da završavate i master studije Komunikologije na Fakultetu političkih nauka. Zašto je još važno da uvek nađemo vremena za knjigu i kako da biramo literaturu za decu?
Milica Ašćerić: Družim se sa knjigom od kad znam za sebe i ne mogu da zamislim dan da je, ako ništa drugo, ne dodirnem pogledom. Nekako sam „navučena” na literaturu, posebno onu koja se bavi naukom i taj svet me strašno inspiriše i zavodi… Čini mi se da što sam starija da me još više privlači, pa sve češće razmišljam i o doktorskim studijama, ali otom potom. Meni je sve važno, da čitam, ali i da razumem pročitano, jer svi čitaju… ili bar znaju da čitaju, ali ne znaju značenje i šta bi trebalo da čitaju…
Izbor je bitan, nekada možemo sami da napravimo izbor kvalitetnog štiva, ali često dobro dođe i pomoć, preporuka… da se ipak odlučimo da kvalitetno vreme utrošimo u nešto što je vredno pažnje. Zato se držim kvalitenog štiva i takve sadržaje namećem mojoj deci, jer oni ne znaju šta je dobro za njih…
Deca su tragači i istraživači, njima treba ponuditi raznovrsne knjige najrazličitijih sadržaja, ali taj sadržaj mora biti prilagođen uzrastu i njihovom nivou razumevanja, i onda pratiti reakcije mališana prilikom tih susreta pošto je svako dete univerzum za sebe i svako ima pravo da voli ili ne voli nešto.
Gledam ih pažljivo i ono što vole to im nudim, jer da bi stvorili naviku čitanja ta prva knjiga mora da im se dopadne, mora da ih zavede i ne uplaši, a da bude korisna. Mora da im bude razumljiva, da ne opterećuje, ali da iz nje uče.
Teško je danas uklopiti sve „boje na Rubikovoj kocki”, a pritom ih prilagoditi željama roditelja, potrebama deteta i normativnima onoga što je društveno prihvatljivo, jer ne može se svima ugoditi.
Nije svaka knjiga za svakoga, ali dobru knjigu svako dobro dete nepogrešivo prepozna.
Pustite ih da sami biraju od onoga što ste im probrali. To je moj metod i za sada vidim da ima efekta, iako nisu preterani ljubitelji štampanog izdanja, jer digitalni svet uzima maha i svi hrlimo ka nekim novim formatima koje deca lakše i brže savladavaju…
Mada, knjiga kao dragoceni izvor znanja nikada neće nestati, ma u kom formatu bila.
Foto: Tijana Janković-Jevrić (Miss Stills Photography)
