Njegove knjige su nagrađivane, prevođene i ekranizovane. Iako se novinarstvom bavio svega godinu dana, italijanski pisac i književni urednik Mario Dezijati (1977) kaže da ga je to iskustvo naučilo da bolje organizuje svoje vreme. Možda mu je upravo ta veština pomogla u postizanju velikih uspeha u pisanju, u poslu kojim se bavi već dve i po decenije, to ili širina koju je stekao u emigraciji?
Najnoviji roman„Neukorenjeni“ doneo mu je prestižnu italijansku književnu nagradu “Premio Strega” za 2022. godinu, a uskoro će biti pretočen i u igranu seriju, u internacionalnoj produkciji. Srpsko izdanje ovog naslova od skoro je dostupno u izdanju Geopoetike, a predstavio ga je autor lično u svojoj poseti Sajmu knjiga na štandu Italijanskog instituta, u Hali 4.
U pitanju je psihološka fikcija, kojom je Dezijati, prema rečima izdavača, napisao posvetu generaciji bez korena, opevao njene strahove, anksioznosti i nedosanjane snove.
Tema migracije je aktuelna oduvek, što je slučaj i danas kako u svetu tako i kod nas u Srbiji. Šta je Vas konkretno inspirisalo da pišete baš o tome?
Krenu sam od reči spatriati, što je i originalan naslov knjige „Neukorenjeni“, na italijanskom. Njeno značenje je emigranti. Opet, na dijalektu Apulije, odakle sam poreklom, to znači neshvaćeni ili neuklopljeni.
Mladi u mojoj knjizi odlaze, napuštaju svoju zemlju, što sam i sam učinio, baš poput svojih predaka. Generacijama unazad imamo dosta emigranata.
Likovi u knjizi žive tako da, reći ću pod navodnicima, „varaju otadžbinu“. Imaju fluidan pristup svemu, i to ne samo seksu, već i poslu, religiji, politici… U pitanju su moderni ljudi, koji stalno imaju neki nemir u sebi, i konstantno su u potrazi za nečim.
S tim u vezi, kakvo je Vaše iskustvo stranstvovanja? Živeli ste neko vreme i u Berlinu?
Prvo sam otišao iz Apolije u Rim, što je moje prvo preseljenje, prva emigracija, da tako kažem. To je bilo pre dve decenije, u vreme kada sam već počeo da pišem, kada sam već radio u izdavačkim kućama. U jednoj od njih sam bio zaposlen i u Rimu. Međutim, doživeo sam zasićenje, takozvani „burn-out“. Tada sam odlučio da krenem od nule, i to me je odvelo 2014. godine u Berlin, gde sam živeo naredne četiri godine.
Bez obzira što sam u Italiji u to vreme već bio relativno afirmisan pisac, i književni urednik, jednostavno mi je bilo potrebno da živim malo drugačijim životom. Prijalo mi je i to vreme za noćne izlaske, koje sam imao tamo.
U Italiju sam se vratio 2018. godine, i počeo da pišem svoju knjigu „Neukorenjeni“, što me je opet dovelo do toga da danas budem ovde, u Beogradu.
Bez obzira što ste imali potrebu da odete iz svoje zemlje, ipak ste se vratili? Zašto?
Svi su mi govorili da sam lud, kad sam odlučio da napustim započetu karijeru kod kuće, i da odem u Berlin. U tom trenutku sam jednostavno morao da napustim ambijent u kojem živim… taj mondenski život… taj život književnosti, kao i sve što me je tada okruživalo.
Sada, kada sam se vratio u Italiju, živim potpuno drugačijim životom. Osamio sam se. Vratio sam se u rodnu Apoliju. Moglo bi se reći da pomalo ličim na Frančeska, lika iz mog romana, koji je napravio čitav krug i zatvorio ga. Takođe, i nemački filozof Hajdeger kaže da nas svako putovanje na kraju dovede na početak ili nas vrati kući.
Da li bi to značilo da u ovom romanu možemo da očekujemo i neke autobiografske momente?
Svi pisci zapravo pišu autobiografski. Mi samo izmestimo priču, stavimo je u novi kontekst, čak nekad i sve promenimo… Međutim, u svakom napisanom tekstu nalazi se nešto što je iz naše biografije.
U ovoj mojoj knjizi, ono što je možda najviše autobiografski jeste naslov knjige, kao što smo rekli, Spatriati (Neukorenjeni). Ova reč na italijanskom ipak ima malo negativan prizvuk. Meni to moja majka često kaže: „Ti si neukorenjen. Nemaš porodicu. Koje ti ambicije imaš? Koje su tvoje aspiracije? Pa, šta? Ti samo pišeš“. Ona smatra da je pisanje neozbiljan posao, dok je to za mene moja borba za slobodu.
Da li je majka promenila mišljenje, kada ste dobili najprestižniju književnu nagradu u Italiji? Šta Vam je tom prilikom rekla?
Rekla je: „Fino. Interesanto.“ (smeh)
Šta će se desiti, ako nakon čitanja knjige “Neukorenjeni”, još neko od nas poželi da emigrira?
Zavisi šta ko od nas traži u tom odlasku. Prema mom mišljenju, ako jedan kreativac negde ode, njegov svet se time samo proširuje, i od toga može da proizađe samo dobro.
Foto: Tijana Janković-Jevrić // Vladimir Jevrić // Miss Stills Photography
