Iako kaže da joj uvek najteže pada obaveza predstavljanja sopstvene knjige, zbog straha da to ne bilo protumačeno kao narcistički poriv ili dodvoravanje čitaocu, nagrađivana autorka Ljubica Kubura sa nama danas deli razmišljanja o svom novom, tek objavljenom romanu „Epitaf za glumca“, koji će biti predstavljen na aktuelnom Sajmu knjiga u Beogradu, na štandu Ključ izdavaštva (štand br. 1424), u parteru Hale 1.
Kako je priča glumca Krsta Čuture, glavnog junaka knjige, odredila Ljubičin životni put i pogled na svet, saznajte u razgovoru.
LW: Kako da posmatramo glavnog lika Krstu Čuturu? Možda kao heroja, jer je čovek koji ne odustaje ne mareći za cenu, ili?
Krsto Čutura je založio sopstveni život zbog onoga u šta je verovao. Na čitaocu je da proceni da li vrednosti zbog kojih je položio žrtvu, opravdavaju izbor koji je načinio.
Ove reči zvuče pomalo teatralno, ali je poprište radnje romana upravo Nacionalni teatar – simbolika je nadam se, vrlo jasna.
Čutura je čovek koji mnogo greši, ali zbog toga je priča verodostojna, nema na ovom svetu bezgrešnih, ali je važno nastojanje čoveka da postupa ispravno.
Zajedljivci će upitati, a ko određuje šta je to ispravno? A naš glumac odgovara – čovekovo krajnje odredište.
LW: Dugo ste u poslu koji je u vezi sa Ministarstvom spoljnih poslova. Koliko je pisanje neka druga priča? Koliko su Vam pređašnja iskustva pomogla da danas pište na sebi svojstven način?
Egipatski pisac Nagib Mahfuz je govorio: „Jutrima sam bio činovnik, a noćima pisac“.
Moj sadašnji posao podrazumeva strogo poštovanje određene činovničke forme, pa zato noćima, poput egipatskog književnika, lečim frustraciju prozom, u kojoj ipak imam slobodu da pišem i budem ko god hoću.
LW: Često pišete u muškom rodu. Da li to znači da od Vas možemo da očekujemo, u tom smislu, mušku energiju? Kako doživljavate svog čitaoca, kao ženu ili muškarca?
U muškom rodu sam pisala na samom početku, zbog, moram da priznam, izvesne stvaralačke stidljivosti. Sve je se više oslobađam. Ne pišem ni za žene ni za muškarce, nemam tu vrstu tereta i usmerenja. I ne znam imam li pravo da kažem da li je čitalac moj. Za mene je dovoljno da on bude svoj, pa će mu se moji redovi možda dopasti.
LW: Kažete da bi trebalo da shvatimo da je književna istina nešto posve drugo od života? S druge strane, znamo da književnost često otkriva i neke od najvećih životnih istina, zar ne? Šta nam u tom smislu nudi “Epitaf”?
Književna istina i životna istina su u mnogome isprepletane, ali su nešto posve različito. Za čitaoca je važno da se ne osvrće previše na upadice života, koje mogu na nivou njegove (ne)potisnute potrebe za senzacijom, da unazade stvarnost do koje bi došao plovidbom na talasima književnosti i njenih spoznaja.
Pisac, što bi rekao Danilo Kiš, mora biti prožet stvarnošću koju njegova literatura fiksira, a u „Epitafu za glumca“ reflektor je uperen na sve nazadnosti jednog sistema, koji od istinoljubivog čoveka pravi ludaka, a njegove principe i ideale unižava posledicama koje trpi, a koje nisu nimalo bezazlene.
Kada današnja „publika“ vidi čoveka koji strada zbog ideja u koje veruje, ona u tome, nažalost, ne vidi plamen koji će zapaliti vatru njenih budućih podviga, već pouku da je čoveku najisplativije da ćuti. Ovaj glumac je odbio da ćuti.
LW: Iako neki od nas idu sa unapred sastavljenim spiskom knjiga, Sajam je i idealan način da se na njemu nađe i neka knjiga iznenađenja. Zbog čega bi to bio naslov “Epitaf za glumca”?
Priča Krsta Čuture, odredila je moj životni put i pogled na svet. Čoveku ponekad valja i da propadne, kako bi se iz pepela njegove žrtve nastavio novi život.
U dnevnicima stradanja Andreja Tarkovskog, na početku dobijate napomenu režisera da na ovom svetu „postoje važnije stvari od sreće“. I zbog toga je ovo knjiga koja svojom radnjom upravo to naglašava, da u životu postoje važnije stvari od sreće.
LW: Koje promotivne aktivnosti ste spremili, s obzirom na to da Vam je knjiga izašla iz štampe uoči Sajma knjiga?
Promotivne aktivnosti su moja noćna mora, jer zahtevaju mnogo muke i posla, kojem nisam vična, ali zato imam divne prijatelje koji mi na tom putu pomažu. Ali, evo, da napomenem da će knjiga biti predstavljena na Sajmu knjiga u Beogradu, na štandu Ključ izdavaštva (štand br. 1424) koji se nalazi u parteru Hale 1.
Hvala Vašoj redakciji, jer ste upravo doprineli da ova priča glasnije odjekne.
Ljubica Kubura je rođena u Beogradu, gde trenutno živi i radi. Prvu knjigu „Beogradski akvarel“, koja je do sada štampana u tri izdanja, objavila je 2020. Za priču „Kratke crte iz života Gospođe M“, osvojila je prvu nagradu na Festivalu literarnog stvaralaštva „Felis“. Ljubičina kratka priča „Ona“ prevedena je na francuski jezik i objavljena u književnom časopisu “Panache”. Scenarista je predstave „Čovek u crvenom odelu“, koja je premijerno izvedena u Pozorištu Slavija 16. maja 2012. godine. Piše eseje i publicističke tekstove.
