Haos na beogradskim ulicama! Opaka veštica podiže olujne vetrove, ulice pretvara u reke i neštedimice prosipa magiju i čini, samo da bi zaustavila jednu finu baku da stigne do svoje unuke Nade na drugom kraju grada. Ime joj je Veka i najviše od svega ne podnosi da se deci čitaju bajke. Ali, zašto? Ili, kako je saobraćajna gužva u Beogradu „zaslužna“ za nastanak jedne dobrice na bezobrazan način, takozvane Veke veštice?
Odgovore na ova pitanja daje nam autorka nove uzbudljive i poučne, ilustrovane priče za decu u izdanju Kreativnog centra, čiji naslov je „Kako je Veka veštica zavolela bajke“, a koja je namenjena uzrastu od četiri do sedam godina.
Novinarka, autorka kratkih priča za odrasle i decu, i blogerka Ana Dragović Drljević, za svoju bajku o Veki veštici, voli da kaže da je zasnovana na istinitoj priči. U doživljajima bake i njene unuke Nade prepoznaće se i sva ostala deca koja odrastaju u velikom gradu, ali i uopšte svi mališani koji uvek nestrpljivo čekaju da zagrle svoje bakice, koje dolaze iz daleka. Međutim, priča se tu ne završava.
Veka veštica je zabava i za roditelje! Za sve koji vole da se užive u čitanje, jer, kako Ana kaže, u ovoj bajci ima mnogo usklika i uzvika i šaputanja u brk, kao i gromoglasnog izgovaranja vradžbina u stihu. Nema sumnje biće puno smeha za sve.
Potpuni doživljaj čitalačke avanture zaokružuju duhovite i bogate ilustracije, koje je ručno oslikala u tehnici akvarel Marica Kicušić.
Ana Dragović Drljević je i ranije bila u LookerWeekly.com magazinu. Njene tekstove, kao gostujućeg autora, možete da čitate u našoj rubrici Blog. Ovaj put zajedno sa njom listamo njenu novu uzbudljivu, poučnu i lepu bajku za decu „Kako je Veka veštica zavolela bajke“ i istovremeno saznajemo i interesantnu, toplu i inspirativnu ličnu priču Ane kao autorke za decu, koja trenutno stvara na relaciji Beograd-Aranđelovac.
LW: „Kako je Veka veštica zavolela bajke“, Vaša je prva knjiga za decu, i veliko je uzbuđenje za čitalačku publiku. Međutim, to nije iznenađenje za one koji prate Vaš rad, jer Vi i inače pišete. To je Vaša profesija, ali i pasija, možemo tako da kažemo?
Ana: Sve što sam do sada radila na neki način je u vezi sa pisanjem, odnosno sa pričom. Dok sam se bavila novinarstvom, uvek su mi bolje ležale teme magazinskog tipa, različiti fenomeni koja sam obrađivala razvijajući neku svoju nit pripovedanja. Kada sam otišla iz novinarstva, otvorio se prostor za sasvim novi svet, koji nema ama baš nikakve veze sa faktografijom, ali ima veze sa mojim doživljajem realnosti. Neka neočekivana sila me tera da povremeno pišem kratke ili relativno kratke priče – a to mi je kao i kao čitaocu omiljeni književni žanr. U ponekoj priči se zato prepliću moji dnevnički zapisi, fikcija i osvrti na književna dela koji na mene ostavljaju snažan utisak. Pogledajte na šta mislim na linku AnineCake.com.
LW: Da ipak kažemo još nešto više o Vašem blogu, pre nego što nas sve začara Veka veštica. Kako su nastale, i koje su sve to Anine životne cake?
Ana: Blog je, mogu slobodno da kažem, bio sjajna ideja 2017. godine, kada sam ga pokrenula. Zamislila sam ga kao mesto gde ću kačiti sve što je meni korisno, u šta sam se sama uverila i testirala, od pripreme hrane za bolje varenje do „skockavanja“ Ikea kuhinje po meri. Ima dosta mojih saznanja iz oblasti roditeljstva, o izboru kolica za decu (koja posle nećeš da psuješ), zanimljivim aktivnostima za najmlađe čija se pažnja opstaje na jednoj stvari između 10 i 20 sekundi itd.
Vreme je donekle pregazilo formu koju sam na blogu negovala, u smislu da ljudi danas radije skroluju na mrežama i čitaju ukratko prepričana iskustva i pouke, nego što čitaju tepihe teksta. Mislim da ima prostora da taj deo bloga oživim, unapredim sadržaj video klipovima, jer i danas se nekim tekstovima vraćam da se podsetim nekih saveta koje sam sama napisala.
LW: Kako ste onda došli baš do Veke veštice? Tu je jedna vrlo zanimljiva i topla porodična priča u pozadini, zar ne?
Ana: Da, zato volim da kažem da je Veka zasnovana na istinitoj priči. Jednog dana moja ćerka je sa nestrpljenjem čekala baku, koja se s drugog kraja grada probijala kroz saobraćajnu gužvu. Da nekako prekratimo vreme, u hodu sam smislila objašnjenje zbog čega baka toliko kasni. Umesto sabraćajne gužve, u našu priču je uletela Veka veštica, „od ranije poznata deci i odraslima iz strašnih priča“. Ona, pritom, baš nikako ne voli kada se deci pričaju bajke…
LW: To bi onda značilo da je pred nama jedna urbana bajka, nastala kao Vaša inspiracija usled života u našem glavnom, užurbanom gradu. Ipak, svoj život Vekina priča je dobila tek onda kada ste se, usled pandemije, preselili u porodičnu kuću u Aranđelovcu. Da li možemo da kažemo da je i Aranđelovac „kumovao“ Veki?
Ana: Boravak na selu, kraj Aranđelovca, bio je prekretnica za mnoge stvari u mom životu. Pre izbijanja pandemije bila sam u minus fazi, ništa što sam planirala na poslovnom planu nije se ostvarivalo, strahovala sam zbog ćerkinog zdravlja jer se često razboljevala i nije mogla da ide u vrtić, bile smo obe sticajem okolnosti zatvorene u četiri zida, i bukvalno i mentalno.
Kada je počela pandemija ništa nas nije sprečavalo da spakujemo kofere i odemo u vikendicu na selu. Zidovi su nestali, ćerka je uživala na svežem vazduhu, okružena zelenilom i cvrkutom ptica. Ja sam, međutim, shvatila da su mnoga ograničenja ostala u meni, i da, ako hoću da izađem iz te minus faze moram podosta na radim na sebi, uporno i istrajno, bez obzira gde se nalazila. Naravno, boravak u prirodi mi je pomogao da tu ideju, mic po mic, sprovedem u delo. Sebi sam zacrtala da rukopis koji sam donela iz Beograda na selu preradim, prva ruka, druga, treća, koliko god je potrebno, da najzad nešto što želim zaokružim i završim.
LW: Veka u sebi, iako je naizgled zla, ima i nešto simpatično – bori se za veštičiju pravdu. Šta ste imali na umu kada ste stvarali njen lik?
Ana: Bajke su sastavni deo književnosti za decu. One decu uveseljavaju, plaše, uzbuđuju, one im otvaraju vrata mašte. Bajke, međutim, nekada nose pojednostavljenu sliku, gde je sve crno ili belo i svi ljudi i stvorenja dele se na dobre i loše. Moja slikovnica nosi poruku da čak ni u bajkama nema isključivih dobrica i zlikovaca – kao ni u stvarnom životu – i da je naučiti da saosećaš s drugima i pokušaš da razumeš njihovo ponašanje – prava pravcata supermoć.
LW: Pored priče, i Ilustracije za knjigu su neodoljive, pravi akvarel! Deca ih obožavaju, jer su osim lepote i savršen produžetak priče. Da li ste i sami imali ideju o vizualizaciji priče, i kako se u tom smislu odvijala kreativna saradnja s sjajnom ilustratorkom Maricom Kicušić?
Ana: Od izdavača sam čula da nije čest slučaj da im stigne rukopis sa već pripremljenim ilustracijama. Ipak sam krenula tim putem, jer sam imala mnogo ideja o tome kako bi ilustracije trebalo da izgledaju i želela da sama odaberem ilustratora sa kojim ću moći to da podelim i da zajedno dođemo do najboljih rešenja.
Prvo što sam pitala Maricu Kicušić, bojažljivo krajnje, je da li bi crtala i bojila rukom na papiru. Nedigitalno. Na umu su mi neprestano bile predivne ilustracije u starim knjigama za decu, iz mog detinjstva i ranije, sa mnoštvom jedinstvenih detalja i bogatim koloritom. Tada još nije bilo govora o digitalnom crtanju.
Na moju radost, Marica je bila oduševljena idejom i mogle smo da počnemo. Marica je na interesantan način spojila stripovsku dinamiku predstavljanja glavnih likova sa magijom bojenja akvarelom.
Verujem da dobra ilustracija u slikovnici nije puko predstavljanje teksta, već da se ta dva elementa nadovezuju. Ponekad je u crtežu “skrivena” neka poruka koja se čita između redova. Tako smo u ilustracije uveli Vekinog pratioca, vragolastu lisicu, koja se ne pominje u tekstu, ali čije su reakcije na crtežu vesnik obrta u priči.
LW: Kako je reagovala Vaša petogodišnja ćerka kada je ugledala Veku? To je važno da saznamo, jer je ona bez sumnje među Vašim najbližim čitaocima, i možda najveći kritičar?
Ana: Prva verzija, ona koju sam mojoj Nevi pričala dok smo čekale baku je odradila svoje, vreme je proletelo i ona je razrogačenih očiju iščekivala šta će se desiti na kraju. Svidelo joj se što smo izašle iz okvira napisanih priča, bajki i maštarija, što njena rođena baka susreće tako neobična stvorenja kao što je veštica Veka.
Kasnije je ćerka bila moj savetnik i supervizor, pričale smo o tome kako bi Veka trebalo da izgleda, kako je ja vidim a kako ona, ohrabrila sam je da mi kaže šta joj se ne sviđa, kako bi ona to drugačije.
Kada sam u nekoj fazi rada isprintala listove sa ilustracijama i posložila da vidim kako izgledaju kao knjiga, Neva me je pomno posmatrala. Pola sata kasnije, pita me gde stoji selotejp i prazni papiri, bez objašnjenja. Dajem joj , bez pitanja. Vidim – crta i presavija listove da napravi knjigu. Na kraju mi je ponosno pokazala svoju slikovnicu i izdiktirala mi naslov. Srce mi je poskočilo od radosti.
LW: Vaša ćerka je, dakle, jedan od razloga što ste počeli da pišete za decu? Da li je to smer u kome želite da se kao autor profilišete? Pisali ste i dosta priča za odrasle, koje su takođe objavljivane.
Ana: Od kad se Neva rodila fokus se pomerio na književnost za decu, uživala sam čitajući joj, uživljavajući se u likove, dodajući reči, grimase, zvukove… Ni na kraj pameti mi nije bilo da ću se osmeliti da i sama pišem za decu. Ona nezgodacija s početka našeg razgovora, sa bakom i gradskim prevozom, je bila slučajnost koja me je gurnula u nešto što je izgleda čučalo u meni.
Na početku je išlo teško, imala sam osećaj da moje rečenice bodu, da su neprirodne, a onda sam se postepeno opuštala i stvari su krenule da se odvijaju, posebno sam se zabavljala smišljajući Vekine vradžbine u stihu – „ušla sam u ulogu“. Po mom mišljenju, priče za decu su uvek i priče za odrasle, pod uslovom da su dobro napisane. Volela bih da idem u tom smeru, da pišem knjige u kojima će uživati deca i odrasli.
Što se tiče pravih priča za odrasle, nemam ih baš mnogo, jer sam prestrog kritičar onoga što napišem. Za one koje sam objavila na blogu mislim da zavređuju pažnju, tu su na primer priča o bombardovanju iz perspektive srednjoškolke, zatim gasterbajterski bluz u predgrađu Njujorka, pa i zamišljeni dijalog sa Tomasom Bernhardom. Dotakla sam se i pandemije korone u dve priče: Corona kind of living i Pecko se seća ljudi.
LW: Koje bajke ste Vi voleli, i šta od klasičnih bajki najčešće danas čitate svojoj ćerki?
Ana: Mojim detinjstvom vladale su ruske i beloruske bajke. Bile su poređane u dugačkom nizu na policama naše kuće na selu, one u kojoj se sada nalazim, i ja bih svakog dana vadila po jednu i poturala baki da mi čita, baš onda kad bi ona radije zadremala. Uvek su bila neka tri čarobna zadatka, kraljević gađa s konja zlatnu jabuku, petao koji priča…
Moja ćerka i već imamo ozbiljnu biblioteku dečjih knjiga. Jedna od omiljenih joj je divno ilustrovana knjiga Priče sa šest kontinenata, zbirka bajki i tradicionalnih priča iz svih krajeva sveta. Takođe, obema su nam omiljene knjige koje neguju drugarstvo, humor i imaju originalne ilustracije poput: Strašna priča, Jedrenjak u kukuruzu, Priče iz šume, Beli medvedić i šareni drugari, Matildin veštičiji ples.
Od knjiga koje imaju više teksta a manje crteža apsolutni favoriti za čitanjac su trenutno Lota i Pipi Duga Čarapa, Priče iz vitrine (za čitanje sa mamom) i Kasperijada (za čitanje sa tatom).
LW: Šta biste poželeli Veki veštici? A šta svojim najmlađim čitaocima?
Ana: Veki bih poželela novu avanturu, u koju će da uđe sa svim što je naučila iz prve priče. A naučilo se dosta toga…
Bolna iskustva, tuga i nerazumevanje, sastavni su deo svakog životnog doba, pa i detinjstva. Kad sam bila mala najviše me pogađalo kad se odraslima požalim na nešto, a oni mi kažu: To je ništa u odnosu šta te čeka. Šta to uopšte znači? Deci treba reći da ne guše svoja osećanja, bilo lepa ili ružna, važno je samo da ih osveste, shvate da su prolazna i da znaju da izlaz uvek postoji. Nemoguće je da vam uvek bude prijatno i potaman, tako život ne funkcioniše, ali moguće je da utičemo da lepih trenutaka u našem životu bude više.
Ana Dragović Drljević rođena je 1980. godine. Završila je Fakultet političkih nauka u Beogradu, novinarski smer. Pisala je za dnevne novine, naučne časopise i nedeljnike. Radila je kao PR menadžer i web urednica Standup.rs, prve organizacije koja je radila na uspostavljanju stand up komedije kao pozorišnog i scenskog pravca kod nas.
Koautor je knjige „Mešovita hrana“, o zdravijem pristupu ishrani i prilagođavanju tradicionalne kuhinje i lečenja savremenom životu. Autorka je bloga Anine cake, gde beleži savete i trikove iz ličnog iskustva, kao i svoje priče.
Od kad joj se rodila ćerka Neva, fokus se prebacio na čitanje, mnooogo čitanja i maštanja sa detetom iz čega se rodila njena prva priča za decu (i odrasle) „Kako je Veka veštica zavolela bajke“.
foto: Tijana Janković-Jevrić // Miss Stills Photography
