Na Festivalu-u-Opoziciji koji se održava od 8. do 11. juna u KC Labu u Novom Sadu i posvećen je zvuku, improvizaciji, i umrežavanju aktera nezavisne umetničke scene, biće predstavljen i bečki kulturni prostor echoraum, o kome će govoriti umetničke direktorke Alisa Beck i Sara Zlanabitnig.
Ovaj prostor koji postoji od 1988. godine nije tek mesto na kome se održavaju eksperimentalni koncerti, već je posvećen i saradnji, razvijanju umetničkog diskursa, kombinovanim umetničkim formama, itd. U tom smislu je jasna i veza sa organizacijom kuda.org koja sa istom misijom organizuje Festival-u-Opoziciji, ali i brojne druge aktivnosti u našoj zemlji.
Na Festivalu-u-Opoziciji predstavićete echoraum – prostor za kulturu u Beču. Ovo mesto je osnovano 1988. godine i ima dugu tradiciju, a imenovani ste za umetničku direktorku 2022. godine. Kako ste se odnosili prema ovoj dugoj tradiciji pre svog angažmana i kako se odnosite prema njoj u svom trenutnom radu?
Sara: echoraum sam otkrila prilično kasno – nakon što sam već provela deset godina u Beču. Ono je nekako skriveno, u dvorištu, ne može se videti sa ulice – i zato je zaista potreban povod da ga prvi put pronađete. Moja prva prilika bila je kada sam učestvovala u interaktivnom muzičkom performansu, možda je to bilo 2013. godine, a nakon toga mi je trebalo još nekoliko godina da redovno posećujem koncerte tamo.
Kada smo organizovali neke prezentacije sa platformom Fraufeld – inicijativom koja ima za cilj povećanje vidljivosti ženskih instrumentalistkinja u oblastima improvizacije i kompozicije – postala sam prijateljica sa Wernerom Kornom, koji je tada već 30 godina vodio echoraum. Mislim da je to bila mešavina slučajnosti, sreće, pravog trenutka i simpatije zbog koje su se stvari odvile na ovaj način: Werner me je zamolio da sarađujem sa njim. To se dogodilo u trenutku kada je echoraumu pretio gubitak glavnog izvora finansiranja, zbog čega je eksperimentalna muzička scena ustala da ga podrži u nastavku rada.
Nakon uspešne tranzicije na novo finansiranje, Werner je odlučio da mi da tri godine da upoznam sve neophodne procese za vođenje takvog prostora, kao i da mi ispriča mnogo priča iz proteklih 30 godina, veoma bogate istorije… veoma gustog vremena (usred izazova pandemije)! Od tada sam mnogo naučila, ne samo kako da vodim prostor, već i kako da stvaram sinergije. Upoznala sam potpuno nove krugove muzičara/ki i drugih organizatora/ki – iako sam mnoge od njih već poznavala.
Bilo mi je jasno od početka da ne želim sve ovo da radim sama, pa sam dugo razmišljala o tome s kim bih mogla zamisliti da to radim zajedno – i na kraju sam pitala Alisu, s kojom sam u to vreme organizovala festival. Ispostavilo se da je to dobra odluka. Ono što volim u vezi ovog posla je da okupljam ljude kako bi zajedno iskusili eksperimente i inspiraciju.
echoraum je usmeren ka muzici, ali se takođe bavi i kombinovanim umetničkim formama. U tom smislu, kako vidite temu ovogodišnjeg Festivala-u-Opoziciji koja se bavi zvukom u širem kontekstu?
Sara: Zvuk je prisutan svuda. U echoraumu je dobrodošlo kombinovanje sa drugim umetničkim formama, mada se obično fokusiramo na aspekt zvuka. U filmskim programima, performansima, izložbama, medijskoj umetnosti ili predavanjima uparenim sa muzikom. Na našim redovnim koncertima i u saradnjama sa drugim organizatorima, imamo priliku da slušamo dosta elektroakustične i elektronske muzike, ali naravno i improvizovanu instrumentalnu muziku. Rekla bih da je zvuk sredstvo koji možete koristiti za bilo šta, zaista.
Kakav je vaš odnos prema “zvuku” i o onome što pokušavate da postignete u muzici?
Sara: Za mene je bila jasna odluka da ne zarađujem za život kao muzičarka. To je jednostavno previše stresno i na različite načine štetno, pa je mogućnost da budem aktivna deo echorauma došla u pravom trenutku. Ovde mogu da kombinujem svoje strasti na veoma zdrav i prirodan način – konstantno proširujem svoje mreže i dobijam mnogo inspiracije kroz muzičke nastupe koje delimično i sama biram.
Dakle, za svoju muziku zaista imam vremena da je razvijem i čeka prave trenutke da je predstavim. Nemam pritisak sa kojim se mnogi slobodni umetnici redovno suočavaju. Naravno, privilegija nam je što živimo u Austriji koja nije loša kada je u pitanju finansiranje umetnosti, i zbog toga smo u mogućnosti da echoraum vodimo kao pravi plaćeni posao.
Šta smatrate najizazovnijim uopšte uzev kada radite na nezavisnim festivalima i u prostorima posvećenim eksperimentalnoj umetnosti u Austriji?
Alisa: Mislim da se odgovor često usmerava ka “povećanju javnog finansiranja” ili “pravičnoj nadoknadi” u aktuelnim diskusijama u Austriji. Što naravno predstavlja stalnu debatu, koju ne treba uzeti zdravo za gotovo. Ipak, kada govorimo o nesigurnosti, postavila bih pitanja pristupačnosti, kako za producente tako i za publiku. Pitanja kao što su: Koje utemeljeno znanje i pozadina su neophodni za profesionalni rad i aktivno učešće u polju umetnosti i kulture? Koje (ne-)jednakosti postoje?
Druga velika tema, koja vodi sledećem pitanju, jeste pitanje dostupnih prostora (ateljea, lokala, javnih prostora itd.), uglavnom u sve više takmičarski nastrojenim i tržišno vođenim urbanim sredinama poput Beča. Poslednjih godina smo svedoci smanjenja mogućnosti, ili jednostavno ogromnog nedostatka prostora koji su otvoreni za korišćenje i još uvek pristupačni, u dugoročnoj perspektivi. Ukratko, ono što vidim da nedostaje jeste ravnopravan pristup resursima.
Sara: Osim građenja publike uopšteno (s obzirom da je Beč prilično veliki grad i da ćeš na raznim prilikama sresti većinu ljudi koji dolaze da slušaju eksperimentalnu muziku), volela bih da se umetničke scene više povezuju. Želim da vidim više ljudi iz likovne umetnosti, više ljudi iz performansa, više ljudi iz filma i više ljudi iz književnosti u echoraumu. Jer, naravno, sve to funkcioniše zajedno i moglo bi biti veoma inspirativno ako se oni više povežu. Takođe bih volela da lokalna umetnička scena generalno bude raznolikija – u smislu integrisanja ljudi sa migrantskom pozadinom.
Deo ste kolektiva Frau*feld koji ima za cilj povećanje vidljivosti muzičarki. U Srbiji smatramo da je Austrija naprednija u tom području, ali verovatno ima još mnogo posla. Kako vidite situaciju na tom polju danas, u poređenju sa možda pre 10-15 godina?
Sara: Frau*feld smo osnovali kao kolektiv 2017. godine. Kao instrumentalistkinje koje dolaze sa studija džeza i improvizovane muzike, složile smo se da je neophodno nešto preduzeti protiv muške dominacije na sceni uopšte, ali i na mnogim događajima i festivalima iz naše oblasti. Tako smo okupile instrumentalistkinje u oblasti improvizovane i komponovane nove muzike da bismo objavile njihovu muziku snimljenu na kompilacijama. U proteklih 5 godina objavili smo 3 takve kompilacije sa više od 50 muzičarki.
Prošle godine se tim promenio i sada se fokusiramo na organizovanje serije diskusija sa različitim temama koje se tiču muzike iz ženske* i samim tim feminističke perspektive. Serija se održava u echoraumu i svaki put predstavlja četiri umetnice* koje odgovaraju na centralno pitanje večeri i takođe prikazuju delić svojih umetničkih radova. Na kraju, sve to sumira peta žena*.
Često nas pitaju da se pridružimo panelima ili intervjuima o određenim temama, ali takođe – što je naš glavni cilj – za preporuke kako postići raznolikiji line-up u kome manje dominiraju muškarci.
Svakako da su se stvari mnogo promenile u poslednjih 10 godina, posebno od #metoo debate, ali ponekad imam osećaj da muzici treba čak više vremena nego drugim umetničkim disciplinama da se oporavi od ovih veoma starih i odavno ukorenjenih struktura.
Radili ste u kulturnim institucijama u različitim zemljama, poput Francuske ili Nemačke, osim Austrije. Koje su glavne lekcije koje ste naučili iz tih angažmana? Postoji li razlika u odnosima između državnih i nezavisnih kulturnih prostora/udruženja kada je reč o različitim zapadnoevropskim zemljama?
Alisa: Moja iskustva su prilično raznovrsna, jer su povezana sa različitim periodima mog života i sa prilično širokim spektrom vrsta institucija: od ogromne fondacije poput Klassik Stiftung Weimar posvećene nemačkom kulturnom nasleđu od Getea do Bauhausa, sa hiljadama turista i studenata koji prolaze kroz muzeje, do neformalnih inicijativa koje vode umetnici, gde bučni koncerti privlače petoro ljudi u publici, uključujući domaćine.
Sa tim u vidu – glavni pokretač za mene bio je interes za kombinovanje ovih polja kulturnog rada i propitivanje kategorija visoke i niske kulture, mainstreama ili onoga što nije mainstream. Stoga, “glavno iskustvo” može biti zapravo miks mnogih iskustava, koliko god raznolika, protivrečna i svakodnevna ona bila. I da, primećujem velike razlike između navedenih zemalja, koje se protežu od različitih (i često nespojivih) sistema osiguranja, poreza i finansiranja, do dubokih kulturno i istorijski utemeljenih razlika u pristupima umetničkoj produkciji, njenoj valorizaciji, pristupu i organizaciji.
Na primer, samo razmišljanje o federalnom sistemu kakav je u Nemačkoj sa mnogo gradova srednje veličine, njihovim srednje velikim pozorištima i idejom “Kunstvereine”. Ili o centralizovanijem monopolističkom sistemu poput Francuske. Pogled u Italiju posle Berluskonija opet menja sliku. Opet je drugačije i kada razmišljamo o aktivnostima u Mađarskoj ili Poljskoj pod trenutnim vladama. Ili posleratnoj Velikoj Britaniji. Što otvara pitanje – šta tačno mislimo kada govorimo o “zapadnoevropskim” i “EU” zemljama? Pa, pitanje je prilično veliko, da bismo izbegli generalizacije, potrebne su duže i dublje elaboracije.
Možete li nam reći nešto više o vašm radu u oblasti urbanog aktivizma i da li ga smatrate povezanim sa proizvodnjom umetnosti?
Alisa: Moje interesovanje i rad u oblasti urbanog aktivizma veoma konkretno su započeli mojim angažmanom u nezavisnom prostoru mo.ë u Beču oko 2014. godine. Taj prostor – smešten u nekadašnjoj metalnoj fabrici u sve više džentrifikovanom području Brunnenmarkt, fokusiran na interdisciplinarnu i eksperimentalnu umetničku produkciju – suočio se sa izbacivanjem zbog spekulativnog poslovanja novih investitora-vlasnika. Grupa koja je aktivno vodila prostor, a u kojoj sam i ja bila uključena, odbila je da napusti prostor i pokrenula kampanju kako bi zadržala prostor, sa ciljem da pokrene (do tada izostalu) javnu debatu o pitanjima “prava na grad” u kulturnom polju: Ko je vlasnik grada? Koju ulogu umetnici igraju u tim procesima? Koje taktike i strategije postoje da se nezavisni kulturni prostori sačuvaju izvan tržišta?
Ukratko, nakon godinu i po dana pravnih borbi nismo uspeli i prostor je ostao prazan još šest godina u rukama mešetara. Ono što ostaje – bar po mom mišljenju – jesu iskustva u zajedničkoj organizaciji (i ogromni nedostatak iste) i razmena sa kolegama i aktivističkim urbanim inicijativama u Hamburgu, Beogradu, Berlinu itd., koje se bave temama kao što su urbani resursi i (umetničke) forme protesta (podstaknute mrežama povezanim sa urbane! Festivalom i časopisom “derive” za istraživanje urbanih prostora u Beču). Zajedno sa koleginicom Marie-Christin Rissinger objavili smo knjigu sa ciljem da dokumentujemo nešto od toga: https://shop.monochrom.at/product/die-akte-mo-e/
Austrija je blizu Srbije i drugih zemalja bivše Jugoslavije. Sarađujete li sa umetnicima i organizacijama iz ovog regiona i imate li perspektivu o umetničkoj sceni u tim zemljama?
Alisa: Iskreno govoreći, teško je ne sarađivati kada živite u Beču! To je deo mog iskustva otkada sam se preselila u Beč i predstavlja rad sa ljudima koji žive u Beču i onima koji dolaze u posetu. Konkretna saradnja uglavnom proizilazi iz interdisciplinarnih i aktivističkih konteksta, zajedno sa inicijativama aktivnim u Beču poput nekadašnjeg kulturnog prostora AU i umetničke grupe Boem* (oboje nekadašnji susedi mo.ë): Ovo uključuje konstantnu razmenu sa gostujućim muzičarima/umetnicima i, na primer, izložbene projekte o istoriji Gastarbeiter*innen (gastarbajtera) koji su bili povezani sa nekadašnjom metalnom fabrikom gde je bio smešten mo.ë. Što se tiče echorauma i specifične improvizovane i eksperimentalne muzičke scene, još uvek vidim veći potencijal za razmenu putem gostovanja i zajedničkih projekata, novih veza koje se nadamo da ćemo moći da povećamo u narednim godinama!
Sara: Radujemo se saradnji sa organizacijom kuda.org koju smo započeli 2022. godine zbog inicijative Burkharda Stangla. Povremeno imamo muzičarke iz bivše Jugoslavije koje nastupaju u echoraumu – ako su na turneji ili sviraju sa bečkim muzičarima. Imam osećaj da imamo najbližu vezu sa slovenačkom scenom – verovatno zato što je fizički najbliža. Ali da budem iskrena, nemam dovoljno široku sliku o umetničkim scenama u ovim zemljama. To je činjenica koju bih volela da promenim.
foto: PROMO
