Autorka romana „Sećanje na vodu“ smatra da su ljudi sposobni da nanesu mnogo štete, ali i da tu štetu poprave na neočekivane načine
Opominjuća je, dramatična, na mahove okrutna, ali nadasve lepa pripovest „Sećanje na vodu“, roman prvenac finske književnice Emi Itarante (1976), koja je ovo delo pisala simultano na maternjem finskom i na engleskom jeziku, budući da je u vreme kad je roman nastajao, u prvoj polovini druge decenije ovog stoleća, živela u Velikoj Britaniji.
Izdavačka kuća „Heliks“ objavila je „Sećanje na vodu“ u takođe lepom prevodu Jasmine Teofilović, i sada naši čitaoci mogu da se susretnu, sučele ili sukobe s delom koje je kritika okvalifikovala kao „lirsku distopiju s naglašenim ekološkim podtekstom“. Posle ove knjige, po kojoj je 2022. snimljen film, naša sagovornica objavila je još dva romana, „Grad izatkanih ulica“ i „Pisma s Mesečeve proslave“.
Kako Vi sami doživljavate svoju viziju budućnosti? Smatrate li sebe optimistom ili pesimistom?
Verovatno bih mogla da opišem sebe kao zabrinutog realistu koji nikada ne gubi nadu. Svet sada zaista izgleda sumorno, ali ljudi su vrlo kreativni u rešavanju problema. Sposobni smo da nanesemo mnogo štete, ali i da štetu popravimo na neočekivane načine. Mislim da je održiva, pravedna budućnost moguća, ali manje sam sigurna u to koliko je verovatna.
O Vašem romanu „Sećanje na vodu“ govori se kao o „lirskoj distopiji“. Šta mislite o distopijama generalno? Je li to trend ili odjek večite ljudske zebnje od onoga što dolazi?
Mnogi distopije doživljavaju kao turobne i beznadežne, ali ja na njih gledam kao na žanr koji nudi nadu, jer distopije govore o istrajavanju i preživljavanju u teškim okolnostima. Za mene distopije nisu samo prolazni trend; one su se prvi put pojavile u poznom 19. veku i od tada je njihova popularnost rasla i jenjavala u talasima. Rekla bih da su one odraz zabrinutosti u savremenom svetu, između ostalog zbog klimatskih promena, društvene pravednosti ili političkih previranja, ali su ujedno i misaoni eksperiment o tome kako se suočiti s tim problemima. U zamišljanju po nas najgorih scenarija možemo sebi predočiti kako da te probleme prevaziđemo.
Kritika akcenat stavlja i na ekološke aspekte Vašeg štiva. Kakva je, prema Vašem mišljenju, perspektiva ekoloških pokreta? Hoće li se oni do kraja politizovati, hoće li biti potpuno instrumentalizovani, ili će sačuvati potencijal da nešto u svetu stvarno promene?
Ne mogu da zamislim da ekološki pokreti nestanu ili da postanu nevažni. Ako išta, mislim da će postati još važniji kako realnost klimatske krize usred koje se sad nalazimo bude sve više i više uticala na naš svakodnevni život. Verujem da aktivizam u zaštiti životne sredine počinje u razmišljanju i imaginaciji, u radikalnom preoblikovanju toga kako vidimo druga živa bića i naše ekosisteme u odnosu sa nama: kao međuzavisne delove iste povezane celine, koji zaslužuju ljubav i brigu umesto eksploatacije. Upravo taj skok u promišljanju i imaginaciji može nam omogućiti smisleno delovanje i zato se ne sme olako uzimati.
Ovih dana sam u jednom filmu čuo zanimljivu rečenicu, izgovara je starac za stolom prestižnog restorana: „Starost je besmislena – još ste tu, a više niste tu.“ Kakva su Vaša razmišljanja o starosti? Strahujete li od nje, ili mislite da je starost neka vrsta blagoslova i odgovornosti?
Ne bojim se starenja. Ne sumnjam da će doneti neke izazove, ali jedino zbog čega istinski brinem je da bih mogla nadživeti sve koje volim. U suštini, mislim da starost može da bude privilegija i nešto što treba prigrliti. Nema svako sreću da je doživi.
Koji su finski, a koji svetski pisci najviše uticali na Vas?
Od finskih pisaca moram da pomenem Džoanu Sinisalo, Tuvea Jansona i Lenu Kron. Proza Ursule Legvin uvek na mene deluje hipnotišuće. Volim i književni glas Margaret Atvud, kao i način na koji protagonisti u delima Kazua Išigura manje razumeju sebe nego što ih razume čitalac.
Kako biste u nekoliko prideva opisali protagonistkinju romana, Norju?
Norja je idealistična, introvertna, radoznala i – osećam se loše što ću ovo reći o svojoj junakinji koja mi je prirasla srcu, ali to je deo njene ličnosti – pomalo naivna.
Sam pojam „Novi Ćjen“, koji se kao senka nadnosi nad junake Vašeg romana, priziva Kinu neminovno. Mnogi smatraju da „Sećanje na vodu“, kao vrlo kompleksno delo, ima i naglašenu političku nit, ne tek dnevnopolitičku nego geopolitičku? Slutite li da će Istok ovladati Zapadom?
Novi Ćjen je izmišljena superdržava, ali nesumnjivo je da u njoj ima kineskih kulturnih uticaja. Glavni razlog za taj izbor je oblikovanje jednog sveta jer sam htela da unesem elemente iz azijske kulture pijenja čaja baš zbog toga što je voda esencijalni element same ceremonije služenja čaja. U Sećanju na vodu mi u stvari ne vidimo gotovo ništa od onoga što nije u Norjinom neposrednom okruženju, pa i ne znamo koje bi to druge sile mogle dominirati drugim delovima sveta. U vreme pisanja romana ja sam zaista mislila, a u to verujem i sada, da je budućnost u kojoj Kina ima središnju ulogu u globalnoj geopolitici vrlo moguća, mada nije i jedino moguća. Naravno, nadam se da će budućnost, kakva god nas zadesila, biti manje distopijska od one kakvu sam zamislila u svojoj knjizi.
Razgovor vodio: Vladimir D. Janković
