Izdavačka kuća „Zepter Book World“ u vlasništvu bračnog para gospođe Madlene i gospodina Philipa Zeptera predstavila je novu knjigu „Izabrana pisma N. R. F.-u (1931-1961)“ Luja Ferdinanda Selina,protekle sedmice u okviru prvog izdanja manifestacije „Petodnevni mozaik kulture“ u Palati umetnosti „Madlena“. U nastavku večeri, 21. novembra izveden je i koncert napuljske muzike.
Promocija knjige je bio povod da se predstavi intimni svet ovog velikog francuskog pisca. Na promociji su govorili – novinarka Anđelka Cvijić, profesorka francuskog jezika i književnosti dr Katarina Melić, prevodilac Bojan Savić Ostojić, preko video linka – prof. dr Aleksandar Jerkov, dok je tri celine odlomaka iz knjige interpretirao glumac Tihomir Tika Stanić.
Književnik i lekar Selin proslavio se svojim prvim romanom „Putovanje nakraj noći“ (Voyage au bout de la nuit, 1932). Rodjen kao Luj Ferdinand Detuš, roman je potpisao prezimenom svoje bake – Selin.
Drugi roman „Smrt na kredit“ (Mort à crédit, 1936) je izazvao veliki skandal usled šokantnih scena. Francuski kontraverzni pisac je bio povređen reakcijama kritike, koja ga je napadala ili ignorisala, tako da je Selin onda otišao u tadašnji Sovjetski Savez i ubrzo objavio antikomunistički pamflet „Mea culpa“ (1936) u kojem ispoveda utiske sa tog putovanja.
Kako istoričari zapisuju, Selin je dalje prilično kompromitovao svoj ugled zbog surovih i žestokih antisemitskih napada. On je krenuo da misli kako Jevreji guraju Francusku u rat sa diktaturom Adolfom Hitlerom. Sledeće pamflete je objavio u narednim godinama – „Bagatele za jedan pokolj“ (Bagatelle pour un massacre, 1937) i „Škola za leševe“ (L’École des cadavres, 1938) i tako postao pisac ove forme.
Online putem se javio dr Aleksandar Jerkov, profesor i istoričar književnosti, koji se prvo izvinio što je u poslednji čas morao da otkaže uživo dolazak na promociju knjige, ali smatrao da je i ovaj način dobar da kaže šta ima o piscu i knjizi „Izabrana pisma“.
Jerkov je primetio da je Selin izazov sam po sebi, i da je donekle bio sličnog senzibiliteta kao i francuski pisac Marsel Prust (1871 – 1922, „Jedna Svanova ljubav“, „U potrazi za izgubljenim vremenom“ u sedam tomova).
Profesor dr Jerkov je smatrao da je Selin bio „problematičan“ pisac, odnosno autor koji sve problematizuje, sve dovodi u pitanje i ispituje.
„Roman „Putovanje na kraj noći“ je bila knjiga za koju je vladala posebna vrsta fame, bilo je nešto novo, do tada nevidjeno. Selin je roman napisao davne 1932. godine, a poslednje dve decenije je dodatno dobio na popularnosti“, analizirao je dr Jerkov.
On je podsetio da je Zepter Book World već objavio Selinov drugi roman „Smrt na kredit“ 2003. godine, i pohvalio izdavačku kuću porodice Zepter da ima veoma lepu biblioteku vrlo zanimljivih izdanja i pisaca.
Takodje, profesor je otkrio da su neki manji izdavači u Srbiji objavljivali dela Luja Ferdinana Selina, a on je lično čitao njegove knjige u bivšoj Jugoslaviji, zahvaljujući Zagrebu.
„Knjiga „Izabrana pisma“ jeste epistolarna proza, koja na specifičan način pripoveda i na taj način možemo da sagledavamo Selinovu ličnost, stvaralaštvo i karijeru“, zaključio je dr Aleksandar Jerkov.
Dok je trajala promocija, sve vreme su tekli crno beli inserti kao odlomci iz razgovora sa Selinom, kao televizijski intervjui koje je imao.
Francuski romanopisac Luj-Ferdinand Detuš (1894 – 1961) je rođen u gradu Kurbvoa nedaleko od Pariza, kao jedino dete Fernana Detuša i Margerit-Luiz-Selin Giju. Njegov otac je radio u osiguravajućem zavodu, a majka je bila trgovac, imala je radnju sa čipkom. Tokom detinjstva, porodica mu se preselila iz predgrađa u Pariz, gde je Luj pohađao školu.
Između 1907. i 1909. roditelji su poslali Luja u Nemačku, onda u Englesku kako bi naučio jezike i naučio posao trgovca. Po povratku u Francusku, Luj je bio šegrt kod trgovca tkanine i draguljara.
Profesorka francuskog jezika i književnosti dr Katarina Melić je ocenila da je veoma teško odgovoriti na pitanje „da li volite Luja Ferdinanda Selina?“.
„Ne može se reći jednostavno ni Da, ni Ne. Ako ga volite, onda – šta tačno kod njega volite? Ako ne volite Selina, onda ne možete ni voleti francusku književnost“, smatra dr Melić.
Ona je napomenula da je tokom veoma burnog života Selinu uvek nedostajala ljubav.
Umeo je da se obračunava sa svima, čak i sa svojim roditeljima, što se naročito ogleda u romanu „Rat“, u kome isteruje majku i oca iz bolničke sobe u kojoj je ležao nakon ranjavanja tokom Prvog svetskog rata. Selin ih je terao psovkama, uvredama, pogrdnim imenima, jako glasno.
Tokom 2022. u javnosti su se pojavili rukopisi romana “Rat” i “London” za koje se smatralo da su izgubljeni1944. godine.
„Selinu je za dlaku promakla nagrada „Gonkur“. On dolazi posle Marsela Prusta, koji je tada bio najvažniji francuski pisac. Drugi roman „Smrt na kredit“ ne dobija toliku pažnju, nema tog uspeha niti veću prodaju, kako se Selin ponadao. Onda se okrenuo pisanju pamfleta, ne više romana, u tome je video neki novi izazov“, opisala je dr Melić tu Selinovu fazu i dodala da je on postao antisemita, mrzeo je Jevreje, premda nije voleo Hitlera.
Ona je rekla da je Selin bio protiv Jevreja, otkucavao ih je, no ipak nije bio za linčovanje protiv njih ili potpuno istrebljenje, samo da ne budu u njegovoj blizini.
„Ernest Hemingvej i Selin su umrli istog dana, iste godine. Naravno, tada se više pisalo o Hemingveju nego o Selinu, bio je voljeniji. Istina, Selina sam kasno otkrila. Da li ga volim ili ne? Da, zavolela sam ga“, otkrila je profesorka francuskog jezika i književnosti.
Selinove poznate knjige su još – „Ginjolova družina” (Guignol’s Band“, 1944), “Vojna” (Casse Pipe, 1949) „Vilinske čarolije za neki drugi put“ (Féerie pour une autre fois, 1952), “Razgovori s profesorom Y” (Entretiens avec le Professeur Y, 1955), „Od zamka do zamka“ (D’un château l’autre, 1957), „Sever“ (Nord, 1960), „Ginjolova družina” / Londonski most” (Guignol’s band II / Le pont de Londres, 1964).
“Rasizam, antisemitizam, sve su to motivi, pojave u njegovim romanima. Kada se čita o njemu u medijima, definišu ga kao pisca, lekara i kolaboranta, a ovo poslednje nije toliko tačno. Selin je opet voleo životinje, imao je 10 pasa, mačke, papagaje. Sa druge strane bio je naporan, težak, grub sa svojim izdavačem, što se vidi i u ovoj knjizi o izabranim pismima”, napomenula je dr Melić.
Onda je ona analizirala da je i popularna kultura bila veoma inspirisana Selinovim stvaralaštvom, kao što je rok pesma “End of the Night” (1967) grupe “The Doors” i Džima Morisona, književnost američkog autora Džeka Keruaka (“Na putu”, “Ljudi iz podzemlja”, “Grad i velegrad”, “Usamljeni putnik”, “Tristesa”),ali i filmovi – remek delo “Lovac na jelene” (The Deer Hunter, 1978, Robert De Niro, Meril Strip) Majkla Ćimina i “Ludi Pjero” (Pierrot le fou, 1965, Žan Pol Belmondo i Ana Karina) Žan-Lik Godara.
U septembru 1912. godine, Luj Detuš otišao je dobrovoljno u vojsku.
Bio je teško ranjen u desnu ruku u oktobru 1913. tokom jedne vojne operacije u Belgiji, operisan i poslat u Pariz gde je odlikovan vojnom medaljom za podvig.
Onda je u maju 1914. prebačen u konzularnu službu Francuske ambasade u Londonu i odande je u martu 1916. otišao u Afriku kao nadzornik plantaža.
Luj Detuš, kasnije Luj Ferdinand Selin se vratio u Pariz 1917. da bi se posvetio studijama medicine. Tokom1924. kao poslenik Društva naroda otišao na misiju u Ženevu, otputovao u Ameriku, na Kubu, u Kanadu i ponovo u Afriku.
Prevodilac Bojan Savić Ostojić je u tekstu za knjigu u vidu recenzije naveo da je Selin 30 godina vodio prepisku sa najuglednijim francuskim izdavačem N. R. F, prvo kao autor u začetku i kasnije kao ozloglašeni pisac pamfleta koga u Francuskoj niko nije želeo nakon završetka Drugog svetskog rata. Tokom tih pisama Selin uporno do poslednjeg daha branio svoje delo, svoj književni stil i sebe kao radnika i “pronalazača”.
Savić Ostojić smatra da je ta prepiska u epistolarnoj formi ove knjige značajna kao istorijski dokument, rasvetljava političku klimu u Francuskoj pre i posle rata, te predstavlja želju da po oslobodjenju od nacista se okrene neki novi list, nova celina.
Na kraju je prevodilacnaglasio da se medju ovim pismima nalaze možda najžučnije stranice koje je pisac ikad uputio svom izdavaču N. R. F, a koje mu je oprošteno sa strpljenjem i bez ograničenja, jer su bili sigurni da imaju posla sa pravim književnim genijem, ili – Selinovim rečima – “zlatnom kokom za narednih sto godina književnosti”.
Lekar i pisac Luj Ferdinand Selin je otvorio svoju ordinaciju 1927. u Parizu, te je početkom Drugog svetskog rata radio kao lekar na francuskom ratnom brodu, a kasnije je nastavio sa lečenjem francuskih izbeglica.
Kako istoričari pišu, iako pisac Selin nije bio posebno povezan sa okupatorima, ekstremnoj desnici je smetao njegov pacifizam, dok su ga neki pripadnici Pokreta otpora smatrali izdajnikom i kolaboracionistom.
Da bi izbegao kaznu, Selin je uspeo početkom savezničkih operacija kroz razorenu Nemačku da se probije do Danske, ali je ipak bio optužen za kolaboraciju zbog čega je bio u zatvoru 18 meseci. Selin se tako vratio u Francusku 1951. kada ga je vojni sud pomilovao, i u rodnoj zemlji je nastavio da se bavi medicinom i pisanjem sve do smrti 1961. godine.
Selinov antisemitizam je bio predmet sporova, jer je etiketu “Jevrejin” umeo da nalepi svakome, pa i samom Hitleru, a bio sklon mizantropiji, da mrzi ljude oko sebe. Zbog iznošenja ovakvih stavova još pre rata je doživljavao razne neprijatnosti.
Književno veče je upotpunio dramski umetnik Tihomir Tika Stanić, koji je čitao Selinova pisma francuskom izdavaču N. R. F. -u, i time dokazao da je jedan od najboljih na našoj sceni, jer se izborio sa ne toliko jednostavnim tekstom za glumca.
Stanić je u karijeri takodje uspešan producent, reditelj, upravnik letnjeg pozorišta “Teatrijum” u Knez Mišinom zdanju, te je postigao veliki uspeh sa mini serijom “Nobelovac” (RTS 1) o Ivi Andriću, koga je igrao u osam epizoda.
Poslednja dela Selina – trilogija “Od zamka do zamka” (1957), “Sever” (1960) i “Rigodon” (posthumno objavljen 1969), prikazuju Drugi svetski rat iz perspektive unutar Nemačke.
Njegovi romani “Putovanje nakraj noći” i “Smrt na kredit” pred kraj njegovog života ušli su u prestižnuGalimarovu kolekciju „Plejada“ čime se Selin vratio na književnu scenu.
Od Danske je već krajem 1945. zatraženo Selinovo hapšenje i izručenje. Vlasti su ga tako uhapsile i 14 meseci je proveo u danskim zatvorima nakon čega je pušten zbog lošeg zdravlja.
Vreme je provodio sa ženom u maloj kolibi na baltičkoj obali i tokom 1950. je u Francuskoj osuđen na godinu dana zatvora i oduzimanju imovine.
Mnogi intelektualci angažovali su se da bi mu pomogli i tako 1951. dobio je amnestiju i sa ženom se vratio u Francusku.
Opet je otvorio privatnu ordinaciju nedaleko od Pariza, i živeo veoma povučeno, i imao je sasvim dovoljno vremena da nastavi sa pisanjem. Njegove radove je objavljivala vodeća, spomenuta izdavačka kuća “Galimar”, iako u javnosti nisu dobro primljeni.
Imao je veliku slabost prema ženama, što dokazuje njegov veoma burni život.
Svojom voljom je otišao u vojsku 1912, onda je 1914. godine dobio čin konjičkog podoficira, kada je teško ranjen u ruku za šta je dobio odlikovanje.
Nesposoban za nastavak vojničke službe, radio je mnoge druge poslove i 1915. se zaposlio u kancelariji za pasoše u Londonu gde se oženio sa Suzan Nebu iz Francuske.
Ne drži ga mesto, tako da je nju ubrzo napustio, a brak nikada nije ni registrovan u francuskom konzulatu. Nakon toga je otputovao u Kamerun, kao radnik šumarske kompanije i već 1919. se oženio Edit Fole sa kojom je dobio ćerku Kolet.
Tokom 1920. upisao je Medicinski fakultet, doktorsku titulu stekao 1924. godine.
Ipak, posle jednog perioda odlučio je da napusti porodicu i zaposlio se kao lekar u Društvu naroda. Mnogo je putovao, boravio u Africi, istraživao radne uslove u Fordovoj fabrici u Detroitu.
I eto nove žene: sa američkom plesačicom Elizabet Krejg, 1928. godine, vratio se u Francusku, u glavnom gradu je otvorio privatnu ordinaciju.
A sada dolazimo do početka njegove književne karijere: 1932. pod pseudonimom Selin (rodjeno ime bake) objavio je roman “Putovanje nakraj noći” .
Sledeće godine (1933) Elizabet je Selina napustila, medjutim nju je uspeo kasnije da prodnadje u Kaliforniji, udatu za jevrejskog advokata.
Nikada dosta osoba nežnijeg pola: i dalje je mnogo putovao, a 1935. u Parizu je upoznao 23-godišnju plesačicu Luset Almanzor (1912-2019).
Sa njom se kasnije oženio i ostao do kraja života.
Manifestacija “Petodnevni mozaik kulture” u luksuznoj Palati umetnosti “Madlena” se nastavila koncertom italijanske muzike iz Napulja – „Napoli sempre“ Anđelike Sepe, italijanske umetnice, koja je izvela izbor od 20 pesama.
Tokom sat i po vremena ona je izvela napolitanske melodije koje vekovima inspirišu umetnike i ljubitelje italijanske kulture, prava umetnička baština i neizostavne su bile numere “O Sole mio”, “Caruso” – kompozicija za tenore, ali je ona vešto izvela tu veličanstvenu melodiju.
Na sceni Anđeliku Sepe pratili su sledeći muzičari – maestri: pijanista Pino Tafuto, perkusionista Emidio Ausello i gitarista Michele Montefusco.
