Intrigantna priča o poznatim žiteljima Beograda
Filmski i pozorišni reditelj Goran Marković je sinoć (10. oktobar) promovisao svoj novi roman “Zavod” u popularnoj knjižari Delfi SKC u Beogradu.
Pored autora, o najnovijem romanu koji je objavljen u avgustu, govorili su dr Neda Todorović, profesorka novinarstva i publicistkinja, i Gorica Popović, dramska umetnica – glumica i rediteljka.
Moderator razgovora, kao i uvek, bila je Tanja Vučković, predstavnica za medije izdavačke kuće „Laguna“, koja je objavila „Zavod“.
Svestrani umetnik – književnik, filmski reditelj i scenarista, autor pozorišnih komada, putem slike i reči, Goran Marković u svom romanu „Zavod“ ispisuje veoma intrigantnu priču o poznatim žiteljima Beograda.
Ovog puta glavni protagonisti su čuveni psihijatar i pozorišni reditelj Hugo Klajn, pijanistkinja i muzikolog Stana Đurić i vlasnik i čuveni direktor „Politike“ Vladislav Ribnikar. Ovo je priča o njihovoj sudbini – veoma isprepletanim odnosima, a karijere im se prelamaju kroz dve različite epohe, pre i posle Drugog svetskog rata.
Zavod skraćeno od…
Marković je ove noći pre svega objasnio da je naslov romana “Zavod” zapravo skraćeno ime Zavoda za lečenje hladnom vodom, elektricitetom, švedskom gimnastikom i masažom, koji je osnovan i postojao je između dva svetska rata u Beogradu, o kome se malo ili gotovo ništa ne zna. To je ujedno i mesto gde su se prvi put sreli Hugo Klajn i Stana Đurić Ribnikar…
“Bilo mi je to sve neverovatno, da je postojalo lečenje hladnom vodom i da je postojala ustanova koja u svom imenu to ima. Hladnom vodom su lečili još u srednjem veku duševne bolesti, kao šok. Istraživao sam o tome, i tako došao do Huga Klajna, poznatog, čuvenog psihoanalitičara, psihijatra. Kod njega je bilo zanimljvo da je imao veoma značajnu karijeru koju je napustio i skroz promenio profesiju. Odjednom je postao pozorišni reditelj, profesor na FDU. Mora da je za takvu odluku po sredi bila žena”, smatra Goran Marković, te dodaje da se oko toga konsultovao sa bivšim predsednikom SANU Vladimirom S. Kostićem, po profesiji neurolog.
Kostić mu je rekao da je tako nešto veoma moguće da se desilo, da Klajn opasno zgreši.
A o čemu se radi?
Naime, sumnja se da je Hugo Klajn ušao u vezu sa svojom pacijentkinjom, što je nedopustivo, neoprostivo, nikako dobro.
Tako Klajn napušta posao psihijatra i opredeljuje se za struku iz dramskih umetnosti – pozorišna režija, jer je odavno voleo pozorište.
Hugo Klajn postao novi Anton Pavlovič Čehov ili Mihail Bulgakov
Marković je objasnio da je onda Hugo Klajn postao novi Anton Pavlovič Čehov ili Mihail Bulgakov, koji su takođe iz posla medicine prešli u dramsku i proznu književnost, te izdvojio delo “Zapisi mladog lekara” od Bulgakova.
Klajn je napustio medicinu, dok je Stana Đurić Ribnikar napustila muža i troje dece da bi bila sa njim, tako život piše romane ili drame.
Dr Neda Todorović je istakla da nju ličnost autora Gorana Markovića veoma privlači u čitanju njegovih novih dela. Ona je rekla da je sve pratila od njegovog stvaralaštva, velikog broja dokumentarnih ostvarenja, filmova, TV serija, kao i knjiga. Od literature je napisao devet knjiga, od čega je “Zavod” već četvrti roman.
Dr Todorović je ocenila da je teško predstaviti Gorana Markovića jednom rečju, i definisati toliko njegovih talenata, jer je scenarista, režiser na filmu i televiziji, pisac pozorišnih komada i ujedno reditelj u teatru, sada i književnik.
Marković se na to nadovezao – „Ja imam jednu reč za to kao definiciju – storyteller“ (pripovedač, primedba autora).
„Roman „Zavod“ jeste ljubavna priča, jedno traganje za slobodom. Svako od tih junaka želi da osvoji svoje parče slobode. To su dnevničke beleške, dokumenti, dnevnik, a dobijamo i sliku Beograda koji se u to vreme veoma brzo razvija. Tada se u Beogradu grade najlepša zdanja, i naša prestonica postaje od turske kasabe prava evropska metropola. Dirljiva je priča o Beogradu i jednoj generaciji koja nestaje“, smatra dr Neda Todorović.
Tanja Vučković se ubacila u priču da ipak i dolazi neka nova generacija u Beograd.
Todorović je na to odgovorila skeptično da nije baš sigurna oko toga, te dala komentar „videćemo ko će nam uopšte doći posle te generacije“.
Ona je istakla važnost činjenice da u romanu Beograd menja svoju fizionomiju, i da joj se dopada kako delo ima svoju fragmentarnu formu u kratkim segmentima.
Marković je u „Laguni“ objavio u poslednje vreme značajne naslove kao “Beogradski trio”, “Doktor D”, “Tito i ja”, “Češka škola ne postoji”.
„Ovo je sasvim drugačija knjiga od ostalih koje je pisao Goran, veoma je upečatljiva, ostaće mi dugo u glavi. Imala sam utisak kao da sve vreme gledam film. Sve su to filmske scene. Knjiga vas uvlači u sebe i vi postajete neminovno deo te priče“, primetila je Neda Todorović, novinarka kulture i publicistkinja.
Tanja Vučković je analizirala da roman ima neobičan stil pisanja, te da je autor ostavio prostor čitaocima da sami nešto dopišu, ne kaže rečima baš sve.
Glumica i rediteljka Gorica Popović je izjavila da je jedva čekala da izadje „Zavod“, te da je znala da će to biti prava poslastica. Čim je pročitala roman u dahu, odmah je kupila nekoliko primeraka i poklonila nekim svojim dragim prijateljima, da širi misiju i kulturu kvalitetne književnosti.
Popović smatra da sa Goranom Markovićem nikada nije i ne može biti dosadno, to kod njega ne postoji, i da stalno ima maštu i radoznalost, i predstavlja poseban svet izvan onog kako to vidi običan svet.
Ona je podsetila da nije Marković jedini reditelj koji je postao pisac, te navela slavnog švedskog autora Ingmara Bergmana i uporedila ga sa našim doajenom filmske režije.
„Obožavam Goranovo stvaralaštvo, njegove filmove, predstave, komade, pa i intervjue koje volim da čujem. Uživala sam u romanu „Beogradski trio“, i tu mi je bilo zanimljivo što ne znamo šta je istina, šta je izmislio, to je ostavljeno kao tajna. To nam samo on može reći“, zaintrigirala je Gorica Popović, na šta je Marković, osetivši se prozvanim da odgovori, samo kratko napomenuo da je sve fikcija u „Beogradskom triju“.
“Piši, čoveče, i snimaj filmove!”
„Mogu samo reći – piši, čoveče, i snimaj filmove! Neću da čujem šta si ono rekao pre neki dan na televiziji, da više nećeš snimati. Hajde, molim te, pa ničija nije do zore gorela“, duhovito je rekla Gorica Popović. Da mu se čini da više neće moći da snima filmove, Marković je rekao nedavno na TV Nova u emisiji „Među nama“, kao i u „360 stepeni“ na televiziji N1.
Odbijeni su mu razni filmovi na konkursima Filmskog centra Srbije (FCS), kao scenario za projekat „Doktor D“, prema njegovoj istoimenoj predstavi Beogradskog dramskog pozorišta (BDP), koja nije dugo bila na repertoaru. U toj priči reč je o skrivanju Radovana Karadžića sve vreme pod lažnim identitetom jednog nadrilekara, što je svakako zanimljivo za igranu formu.
Istina, poslednji film i mini-seriju koju je Marković snimao jeste „Delirijum tremens“ (2019), prema svom hit komadu istog naziva koji se takodje igrao u BDP-u, i ostvario uspeh godinama.
Tako prolazi reditelj kultnih i neprolaznih filmova – „Majstori, majstori“, „Variola vera“, „Urnebesna tragedija“, „Tito i ja“, „Turneja“, „Nacionalna klasa“, „Specijalno vaspitanje“, „Kordon“, „Već viđeno“, „Tajvanska kanasta“, „Sabirni centar“, „Falsifikator“.
Autor je i pozorišnih komada – „Turneja“, „Govorna mana“, „Parovi“, „Vila Sašino“, „Pandorija kutija“, „Male tajne“, „Falsifikator“.
Najviše je sarađivao sa kultnim kompozitorom primenjene muzike Zoranom Simjanovićem Simketom, koji nas je nažalost zauvek napustio pre tri godine.
Gorica Popović je nadahnuto čitala odlomke iz romana, i još jednom je rekla – „Samo bih Goranu poželela da nastavi da piše knjige i da režira filmove, predstave, jednostavno mora nastaviti!“.
Tanja Vučković je ocenila da roman „Zavod“ ima neobičnu vrstu pripovedanja, i pitala kako da se autor na to odluči, a Marković je objasnio sa ova istorijska drama ili melodrama je tako napisana, jer on ne zna ništa bolje od toga.
„Ipak, ja nisam po osnovnoj vokaciji pisac. Zato i kažem da ovaj način pripovedanja jedino i znam. Scenarija sam puno pisao za svoje filmove, kao i drame, i onda sam tako učio da postanem pisac. Ja sam ipak od skoro pisac, dobro, možda ne do skora, ne računajući pisanje scenarija. Živojin Žika Pavlović je govorio kako učiš da pišeš i postaneš pisac samo tako što – pišeš, nema drugog načina“, otkrio je Marković o svom kolegi Pavloviću, koji je paralelno gradio uspešnu karijeru književnika i filmskog reditelja/scenariste.
Marković je ispričao anegdotu oko Žike Pavlovića, da je u vreme Crnog talasa bio „proteran“, odnosno prebačen na neko manje važno mesto, degradirajuće, zbog svojih filmova protiv vlasti Josipa Broza Tita, te je radio kao domar.
I onda je uspevao da čitave tomove romana piše dok je bio na tom radnom mestu, gotovo jedan dobar deo književne karijere je stvorio na toj poziciji, tako da mu je degradacija odlično došla, pitanje je kada bi imao vremena u životu da se posveti pisanju.
Radnja je samo u Zavodu, gde Hugo Klajn ima svoje seanse
„Na filmu mi autori izmišljamo, trudimo se da jedan prepoznatljiv životni oblik dobijemo na platnu. Taj Zavod sam zamislio da ima jedinstvo vremena i prostora u mom romanu. Zavod je bio na mestu gde je danas Rige od Fere, taj deo, preko puta Kalemegdana, a danas je tu neka ružna građevina koja se godinama priprema. Zavod je bila prizemna kuća, možda je najviše ličila na današnji Pedagoški muzej, koji je baš blizu. Prema instinktu filmske dramaturgije, rečeno mi je da se radnja bude samo u Zavodu, gde Hugo Klajn ima svoje seanse, a istovremeno se tu i skriva“, naglasio je pisac Goran Marković.
Glavni protagonisti - psihijatar i pozorišni reditelj Hugo Klajn, pijanistkinja i muzikolog Stana Đurić i vlasnik i direktor „Politike“ Vladislav Ribnikar iz ruke književnika Markovića predstavljaju svoje snažno delovanje, preživljavanje i borbu za opstanak tokom rata.
Izražen je njihov snažan karakter i ugled koji su ponovo zaslužili i u novom društvenom poretku, koji su odredili dalji pravac njihovog života, na šta je donekle uticao i ljubavni zaplet o kojem je u ovom romanu reč.
„Muško – ženski odnosi su za mene neobjašnjivi, iracionalni, nemaju nikakve logike, gotovo besmisleni. Tu se ne možemo truditi da ih objasnimo“, smatra Marković, jer ima i tog okvira u njegovoj novoj knjizi.
Tanja Vučković ispred „Lagune“ želela je da Marković javnosti predoči šta njemu pruža film, a šta književnost u svom stvaranju.
„Kakvu paralelu možete da podvučete za obe umetnosti? Verujem da imate veliku satisfakciju i da vam je kreativnost zabava na oba polja“, dala je svoje viđenje Tanja.
Goran Marković je napomenuo da mu je pre svega najvažnije filmsko iskustvo koje ima, i da ono čini esenciju njegove karijere.
“Najbolje je ono što se ne vidi”
„Primetićete da u knjizi „Zavod“ nema mnogo opisa, gotovo nimalo. Smatram da su najbolje one stvari koje se ne vide. U filmu nešto ne vidite, i onda to mobilišete svojim iskustvom. Kada je Dejam Mihailović pročitao „Zavod“, rekao mi je da prvi put čita knjigu u kojoj nema literature“, nasmejao je Marković publiku u knjižari Delfi SKC.
Samo da bude jasnije o kome se radi, Dejan Mihailović (1951) bio je urednik u Dečjoj redakciji Radio Beograda, lektor u Zadužbini Ive Andrića, urednik u časopisima „Književne novine“, „Pismo“, „Književni magazin“ i izdavačkoj kući „Laguna“, ali i u izdavačkom preduzeću „Prosveta“ iz Beograda. Od 1993. do 1999. proveo je u San Francisku (Kalifornija, SAD). Objavio je zbirke priča „Dođoh, videh, pobegoh“ (1969) i „Kuke i verige“ (2013) i mali rečnih stare hrišćanske, vizantijske i srednjovekovne srpske književnosti „Vizantijski krug“ (2009).
„Imam problema sa poznavanjem zanata, i problem sa tim da sebe predstavim kao nekog ko zna da piše. Mnogo je lakše onima koji već ceo život pišu. Ponavljam, mnogo mi je pomoglo što sam za svoje filmove pisao scenarija, na stotine strana teksta vi se vežbate. Ostao mi je taj instinkt pisca, mada se te dve oblasti razlikuju. Opet, kažu mi mnogi da moje knjige liče na filmove, iako ja to tako ne vidim“, naglasio je Marković.
Goran Marković je narednih sat vremena potpisivao svoj roman „Zavod“ iskrenim ljubiteljima njegovog lika, pera i dela – umetnika jugoslovenske i srpske kinematografije i književnog stvaralaštva.
Na Festivalu filmskog scenarija u Vrnjačkoj banji 2021. kultni reditelj dobio je nagradu za životno delo „Zlatno pero Gordana Mihića“, a iste godine nagradu za životno delo „Živojin Pavlović“ na Festivalu filmske režije u Leskovcu - LIFFE.
Takođe, na Festivalu autorskog filma (FAF) u Beogradu 2022. godine je primio nagradu za životno delo.
Objavio je četiri romana, dve zbirke dnevničke proze, dve publicistička naslova i jednu zbirku drama: „Češka škola ne postoji“ (1990), „Tito i ja“ (1992), „Drame“ (1997), „Godina dana“ (2000), „Male tajne“ (2008), „Tri priče o samoubicama“ (2015), „Beogradski trio“ (2018, najuži izbor za NIN-ovu nagradu) i „Doktor D.“ (2022).