Nije reč samo o prirodi, već i o načinu kako se odnosimo jedni prema drugima
Reditelj dokumentarnog filma o prvoj reci na svetu koja je dobila pravni status osobe, živog bića, Petr Lom gostovao je zajedno sa svojom suprugom, producentkinjom Korin van Eherat u Beogradu, u okviru jubilarnog, dvadesetog festivala vrhunskih ostvarenja evropskog dokumentarizma “Sedam veličanstvenih”.
Tokom snimanja dokumentarca “Ja sam reka, reka je ja”, niz reku Vanganui na Novom Zelandu, bračni par kinematografa iz Holandije, predvodio je starosedelac, vođa maorske zajednice i zaštitnik reke Ned Tapa u pratnji svog psa Džimija, i zajedno s ostalim pripadnicima maorske populacije, upoznao ih je s domorodačkim poštovanjem prirode i predaka. Upravo na inicijitivu Maora, reka Vanganui je 2017. godine pravno prepoznata kao živa osoba, što je pokrenulo čitav niz novih “živih” prirodnih lepota širom zemljine kugle.
Šta to znači kada reka pravno postane osoba, i na koji još način možemo da sačuvamo svet oko nas i planetu u celosti, otkriva nam reditelj češkog porekla, čiji su nagrađivani dokumentarci do sada bili okrenuti temi ljudskih prava, poput onog “Burma Storybook”.
Petr nas na svom filmskom putu u kanuu, vodi na jedno egzotično, ali pre svega duhovno, putovanje niz pejzaž Novog Zelanda, u kom otkrivamo tradiciju i ljubav prema prirodi drevnih Maora, uz muziku koju izvodi kompozitor, dobitnik Gremija, Puor Džerom na maorskim tradicionalnim instrumentima.
U Beogradu je s nama, nakon održanog master-klasa, reditelj razgovarao o pitanjima koja neminovno pokreće film “Ja sam reka, reka je ja”, u svakome ko je, bar na kratko, osetio onu iskonsku povezanost s prirodom.
LW: Pre svega, želela bih da razjasnimo šta to znači kada se reci dodeli pravno status osobe, živog bića? Bliže nam objasnite šta taj koncept predstavlja?
Da, to baš i ne objašnjavamo toliko u filmu, zato je to dobro pitanje. To je ono što maorska političarka, poslanica, u jednom momentu, kaže: “Vidite, kompanija – korporacija je pravno lice. Ima svoja prava, a to je izmišljeno, fiktivno.”
Onda nije tako teško dati takvu vrste imaginarnih ili fiktivnih entiteta i prirodnim resursima ili prirodnim dobru, zar ne?
Međutim, šta to praktično znači?
U osnovi, ako je neko pravno prepoznata osoba, čak i ako je u pitanju drvo ili voda ili planina… to znači da može sebe da zastupa na sudu. Ima svoja prava.
Ranije, morali ste da nađete nekog kome je učinjena neka šteta, ili da se pozivate na povredu zakona o ekologiji. Sada to više ne morate da radite, jer sama reka ima taj pravni status.
U zakonu Novog Zelanda, tu se radi o nekoliko momenata.
Reka je prepoznata kao osoba, kao što smo maločas rekli, ali je prepoznata i kao nedeljivo i duhovno biće. Tako da tu ima još dodatnih slojeva.
Povrh toga, ne može ni da se odeli. Šta to znači?
Na primer, nedavno je jedna fabrika za flaširanje želela da pravi flaširanu vodu pored reke Vanganui, da koriste njen izdan. Maori su rekli – “NE”. Ne možete to da uradite, jer je izdan deo reke, tako da ne možete uzeti vodu i komercijalizovati je na taj način.
Vanganui sa dužinom od 290 km treća je najduža reka na Novom Zelandu.
LW: Da li ljudi zapadnih zemalja mogu da razumeju tu ideju?
Ovde bih se vratio korak nazad da vidimo, pre svega, zašto su Maori to uradili?
U stvari, oni misle da je pomalo glupo reći da ćemo reci dodeliti status žive osobe. Dodeljivanje zvuči kao davanje.
Međutim, oni veruju da je to sveto biće. Oni zaista veruju da su tu njihovi preci. Dakle, kako i naslov filma kaže: “Ja sam reka, reka je ja”, Maori u to zaista veruju, i osećaju to. Nije to nešto što samo tako kažu. Reka je deo njih, na isti način na koji su vaši deda i baka deo vas.
“Ko Au Te Awa, Ko Te Awa Ko Au” na maorskom “Ja sam reka, reka je”.
“Svi smo mi voda,” – to je maorsko pravo, suštinsko uverenje.
Ono što su oni hteli jeste da njihov sistem verovanja bude prepoznat od strane zapadnjačkih naroda i države.
Pa, kako su to mogli da postignu, imajući na umu da ljudi sa Zapada mogu da pomisle da je ta ideja suluda ili duhovno slabašna, i slično? Tako što su vrlo pametno odlučili da koriste zapadnjačko pravo, kako bi njihov pogled na svet bio prepoznat, a dobijanje statusa žive osobe bio je jedan od osnovnih načina da to ostvare.
U tome je suština. Dakle, ono što oni zaista žele jeste da njihov pogled na svet bude zakonit i priznat, i da se priroda posmatra kao nešto što bi trebalo negovati i štititi.
Naš domaćin i vođa puta Maor Ned govori o očuvanju – niste vlasnik prirodnog resursa da biste mogli da ga eksploatišete i siromašite, nego bi trebalo da imate osećaj za to da budete njegovi čuvari. To je lako učiniti kada ga doživljavate kao svog pretka, svoju baku.
Dakle, vaše pitanje je, pa, kako to funkcioniše?
Često nas to pitaju – kako to funkcioniše na Zapadu, gde nismo domoroci, i nemamo ta duhovna uverenja. Naš sledeći korak je da pokušamo da istražujemo. Španci su pre dve godine u tome uspeli, pa je mesto koje se zove Mar Menor dobilo status živog bića.
To je najveća laguna slane vode u Evropi. Dugačaka je oko 22 kilometra, 75 kilometara obima. Blizu je Mursije, u Španiji, Južno od Valensije, oko dva sata vožnje.
Mesto je postalo super-zagađeno, uginule su brojne riba zbog raznih vrsta poljoprivrednih otpadnih voda od poljoprivrede i rudarenja.
Stari, koji su tamo živeli, nekada su imali i morskog konjica.
Kako je situacija na tom mestu bila loša, poučeni primerom Novog Zelanda, odlučili su da se izbore za dodeljivanje pravnog statusa žive osobe. Prikupili su 600.000 potpisa, i to je prošlo u španskom zakonu pre dve godine.
Dakle, to je jedan primer. Postoji gomila sudskih slučajeva na čekanju, pa ćemo videti da li oni mogu da funkcionišu i u zapadnom društvu. Mislim da mogu, jer kada smo započeli ovaj projekat pre pet godina, tek kada bismo pomenuli zakon prirode, ljudi bi za to prvi put čuli.
Sada je to već prisutnije, i u mnogim zemljama, zapravo u Evropi, ta ideja se širi. Čak ima i drugih inicijativa koje čekaju usvajanje.
LW: Našla sam podatak da je i u Kanadi, takođe, reka dobila status živog bića.
Jeste. Reka se zove Megpaj.
Dolazi do promena.
U Kanadi, ljudi starih naroda mogli su da dobiju zakonsku uredbu, ali samo od grada.
Dakle, to je samo majušni zakon, a ne nacionalni. Ipak, u simboličnom smislu, to menja način kako ljudi razmišljaju.
Barem sada imamo 40 primera širom sveta koji se kreću u tom pravcu. Negde i u Latinskoj Americi, takođe, gde postoji to starosedelačko poštovanje majke Zemlje i harmonije. Sad bih mogao da se setim još i Bangladeša, na primer.
LW: Nadam se da ćemo, sledeći put kada se sretnemo, imati neki prirodni resur s statusom živog bića i ovde kod nas.
Da, i ja mislim tako, da. To vidite u filmu, u sceni logorske vatre sa studentima. Ned im predstavlja Brendana iz Australije, i kaže: “Naš prijatelj je došao ovde da vidi kako možemo da dobijemo, i u zakonu na Zapadu, prava za prirodu, reku.”
On zna da je to na neki način alat, ali to nije ono što je bitno za njega, već to da nekako napravimo promenu u vrednostima u našem odnosu prema prirodi. To je njemu najvažnije.
Dakle, ako bismo samo promenili način na koji opažamo i kako se odnosimo prema prirodnom svetu oko nas, onda bismo se i ponašali drugačije. U tome je sve. To je ono što pokušavamo da uradimo ovim filmom.
LW: To je glavna poruka? Šta bi bila najsnažnija poruka?
Kako bismo do svega toga došli, pre svega, želeli smo da stvorimo i vama gledaocima osećaj iskustva da ste se i vi spustili i putovali niz reku, to jest, kao da ste bili tamo. Na taj način počinjete da osećate usporavanje vremena, i doživljavate kako je biti na ovoj reci, koja stvara svu tu magiju, gde ljudi žele da se otvore.
Baš kao i Ned, koji kaže: “Ova molitva nas poziva da zakoračimo u prostor spoznaje i razgovora, u kome ćemo otvorenog srca učiti jedni od drugih.”
Međutim, ono suštinsko što kaže jeste da smo svi ovde samo na kratko, i zato moramo da brinemo o svetu oko nas.
U tom smislu nije reč samo o prirodi, već i načinu kako se odnosimo jedni prema drugima.
Dakle, film je i poziv na zajedništvo, znate.
Svi smo u istom čamcu – mi smo bili i bukvalno, u dva kanua – ali mi smo, takođe, i na istoj planeti, a imamo je samo jednu. Zato, hajde da promenimo svoje ponašanje.
LW: To mora da je bilo istinski preobražavajuće iskustvo za sve vas iz filmske ekipe?
Uvek jeste. Apsolutno je preobražavajuće snimanje ovog filma. Znate, Ned voli da priča baš o tome, posebno o toncu Adu iz Norveške. Kaže da, kada ga je prvi put sreo, delovao mu je kao da je tu da radi još samo jedan posao više.
Međutim, ono što nam je svima posle rekao u intervjuu, to nema u filmu, da kada je završio svoje putovanje, da je zaista otišao s nadom da se nešto može učiniti. Tako da se nadamo da će film transformisti mnoge. Nas jeste, bez sumnje.
Nije samo do magije reke, već je u pitanju jedno čudno, magično mesto, gde se dešavaju čuda i magije, kao to što se ljudi otvaraju i ispovedaju, tako da nikad više ne razgovaraju uobičajeno. Ned, takođe, kaže da to ima isceliteljsku moć. Da li ćete da verujte u to ili ne, na vama je. Pokušali smo to da prenesemo. Čak i ako niste skloni takvoj duhovnosti, mislim da možete u Nedu da osetite lepotu tog naroda.
LW: Sviđa mi se kako ste koristili kapljice, da bi onda prikazali ogromnu količinu vode koja teče velikom brzinom. Mnogo simbolike. Potrebna je kap po kap – strpljenje, pa doći do reke promena. Tako sam, barem, doživela to.
Interesantno je to što ste pomenuli. Imamo jednog prijatelja koji nije za duhovnost niti za nešto što je sporo. Komentarisao je tu scenu pitajući se zašto mu pokazujemo deset kapi vode, pa kaže: “Shvatio sam već posle prve.” Međutim, to je poziv da se uspori.
Film je finansirala budistička televizija u Holandiji. Dakle, ideja “ja sam reka, reka je ja” ukazuje na međusobnu povezanost svega, što je na neki način, ne baš srž maorskog verovanja, ali je, takođe, deo njega.
Prema definiciji, onoga što govore – “Ja sam reka, reka je ja” – znači da se ne razlikujem od reke. Nema razdvajanja ili razlike među nama. U tom smislu, mala kap vode je zapravo isto što i univerzum.
To i pokušavamo da prikažemo filmom, da vam omogućimo da naslutite o čemu je reč, odnosno, kako to Brendan na kraju, kaže – da je sve isprepletano u prirodi kao u tkanju.
LW: Baš kao što ste rekli, Maori su postigli ravnotežu, dok s druge strane vidimo ljude sa Zapada, koji rekom jure za adrenalinom u gliserima, što je lep način da se pokaže ta razlika.
Jeste, ali je i složenije od toga.
Tamo ima turista. Međutim, primetili ste da im Ned maše, zar ne? Nije ljut. Prijateljski im maše. Dakle, kompleksno je to.
Neki od ovih glisera su u vlasništvu Maorskih firmi. Dakle, ljudi takođe i zarađuju za život, znate. Izazov je kako uravnotežiti ova stara verovanja sa modernim, savremenim svetom, pogotovu kada je reč o turizmu.
Jedan od Maora je pokušao da to uradi, ali je bilo teško za neke od njih da uopšte prihvate turiste na reci. Sada zatvaraju reku na dve nedelje u januaru, kako bi Maori mogli da je imaju za sebe, da obiđu sva mesta svojih predaka. Takođe se govori, nadamo se da će dobiti, o električnim čamcima. Međutim, Novi Zeland je prilično udaljen od tog prelaska na struju, na električno.
LW: Da, svet se promenio, ali su nam Maori pokazali da se to može preokrenuti. Neka oštećenja se mogu poništiti. Na neki način su, ipak, spojili stari i novi način.
Da, da, da, tako je.
LW: Recite mi nešto više o tehničkim detaljima samog filma. Ipak ste ga snimali na udaljenoj lokaciji? Koliko dugo je trajalo snimanje?
Projekat je počeo 2017. Moja supruga Korina, s kojom sarađujem – mi smo filmadžijski par, pročitala je u novinama da je reka dobila status živog bića, i to ju je fasciniralo. Predložila je da uradimo nešto na tu temu. Zatim smo imali priliku da iste godine snimimo reportažu o tome. Tako smo i upoznali Neda, koji nas je pozvao da se vratimo i uradimo duži film.
Tada je nastupio COVID, pa smo to vreme koristili da dođemo do sredstava iz holandskog filmskog fonda i od partnera. Pisali smo sve te zahteve, kako bismo pokrenuli projekat. Nakon toga smo otišli na Novi Zeland na četiri meseca, što nam je bilo malo vremena. Obično snimamo po nekoliko godina, ali takva je ovde bila priroda projekta. Morali smo da dovedemo Australijance, a da Ned ima slobodnog vremena. Tako da smo imali putovanje od pet dana sa svim likovima. Onda, opet pet dana sa kompozitorom, Puorom Džeromom, kojeg ste mogli da vidite kako svira kraj reke na tradicionalnim maorskim instrumentima.
Potom smo proveli nekoliko meseci snimajući sve te detalje u prirodi, i završavajući intervjue sa svima.
LW: Koje godišnje doba je to bilo? Nisam mogla iz filma da zaključim.
Leto. Loše leto na Novom Zelandu, gde je bilo mnogo tajfuna i užasnog vremena. Zato imate tu dramatičnu kišu.
Obično je leto na Novom Zelandu lepo i sunčano, i reka biva veoma mirna. Međutim, za film je, naravno, dramatičnije i zanimljivije, kad je i užasno vreme.
LW: Da, zato što postoji i dramatična, pozadinska priča. Tako da ono dobro tu funkcioniše.
Da. Da, da.
LW: Moram da Vas pitam i za Džimija, psa, jednostavno moramo i o njemu nešto da kažemo? Na nivou zadatka je bio.
Da, naravno. To je Nedov pas. Uvek ga vodi sa sobom, i naravno da je u filmu.
Zanimljivo što pitate za psa, jer to funkcioniše na različite načine. Neki ljudi imaju neku orijentalnu fantazijiu kako bi domoroci trebalo da izgledaju, pa im onda pas kvari tu fantaziju. Tako da smo dobili komentar od kritičara u Holandiji, pitanje zašto je pas u filmu. To je Nedov pas, tako da je to jedini razlog za to.
LW: Da, to se zove dokumentarno.
Da, dokumentarac je, ali nije samo zato što je Ned ljubitelj pasa, već on veruje u to da je Džimi je zapravo veoma stara duša. Mudra stara duša. Mislim, on nikad ne laje. Prilično je retko da pas nikada ne laje, zar ne? Dakle, ako bi to to bio pas koji laje, to ne bi bilo dobro za film.
LW: Znači da je i Džimi pronašao svoj unutrašnji mir, zar ne?
Da. Da, da.
LW: Kažete da Vam je bilo malo vremena, ali ste ipak postigli sve?
Ustvari, jedino je šteta što je Nedova partnerka Rihi, divna, veoma obrazovana žena, puna mudrosti, ljupka osoba, dragi prijatelj, dobila COVID pre puta, pa, na žalost, nije mogla da dođe.
Dakle, to nam je jedino možda žal u filmu što ta, ženska strana nije tako dobro predstavljena. U filmu je više muškaraca nego žena.
LW: Selektor Tue Stin Miler sedeo je pored nas na projekciji Vašeg filma, i tada mi je rekao da su Vaši dokumentarci ozbiljni, da su teme ozbiljne, dramatične, a da je ovaj nešto neuobičajeno za Vas kao umetnika. Kao što ste rekli, inspiracija je ovaj put došla od Vaše supruge Korin. Međutim, šta je bio konkretan okidač za tu promenu?
U filmu postoji nekoliko okidača, ali pre svega to je tema. Radili smo 20 godina na temu ljudskih prava i o nepravdi. Dakle, patnja je glavna tema, kao i dešavanja u svetu. Od 2017. smo počeli više da se okrećemo filmu o prirodi, jer je to na višem mentalnom nivou. Suštinski važnije. Mada, i dalje pravimo filmove o ljudskim pravima. Snimamo još jedan film u Mjanmaru, iako smo tamo snimili dosta filmova, nastavljamo i dalje.
Međutim, pitanje prirode je nešto što je naš poziv trenutno. Takođe se i film menja, jer smo po prvi put i mi u njemu, što nikad do sada nismo radili.
Ne volimo da snimamo sebe, ali je to sada bilo deo dramaturgije, kako bismo pokazali da svako ima svoj glas. Nikom to nije uskraćeno. Svi plovimo u istom čamcu, pa smo tako svi postali i akteri.
Opet to je i svojevrsno kampovanje, a putovanja sa kampovanjem su zabavna, tako da film mora da izgleda i bezbrižno, kao zabavno putovanje. Dakle, to bi trebalo da bude jedno zabavno putovanje, a onda je to i razlog za kritiku nekih ljudi, koji kažu – zašto gledam video s vašeg odmora?
LW: Video s putovanja? Nisam stekla takav utisak, iskreno. To je ono što ljudi inače misle, da su filmski stvaraoci kao na odmoru.
Da. Da se čovek samo nasmeje.
Film je stilski potpuno drugačiji od onoga što inače radimo. Zato je ta bezbrižnost u filmu namerna, jer je deo maorske kulture. Zabavno je biti sa Maorima. Imaju divan smisao za humor. Znaju da se šale, nisu stalno u ozbiljnim temama. Naprotiv.
Zoran Popvić je sličan primer. Upoznate takvu jednu posebnu osobu, i pomislite – “Kakvo je zadovljstvo upoznati Vas!”… jer stvarno osećate da ste u blizni osobe koja je duhovno uzdignuta, bezvremenska. Kada sam pričao s njim telefonom, mislio sam da ima možda 30 godina.
Ned je u tome sličan. Jednostavan čovek, koji stoji čvrsto na zemlji, i izuzetno je duhovit. Pored toga je je vrlo, vrlo mudar, da pomislite da niste ni površinu zagrebali, jer nismo proveli dovoljno vremena zajedno.
Poenta bi bila da su takvi ljudi i puni humora, radosti i razigranosti.
LW: Gospodin Popović, direktor festivala Sedam veličanstvenih, će biti veoma srećan kad bude to čuo. To je veoma lepo poređenje. Htela sam da Vas pitam za razgovor s našom publikom nakon filma. Šta ih je dotaklo? Šta su bila pitanja?
O da, bilo je nekih pitanja poput Vašeg prvog pitanja. Na skoro na svakoj projekciji, ljudi kažu dobro, ovo je lep primer, ali je daleko od nas. Priroda tamo izgleda preleo, ali mi nemamo taj duhovni, starosedelački deo sebe. Šta nam je činiti ovde? Tako da je to uobičajeno pitanje.
Na njega odgovaram onim što je Ned rekao jednom novinaru, u Holnadiji u intervjuu na premijeri u Roterdamu, kada mu je ovaj pokazao veliki grad i njegovu klaustrofobičnu reku okruženu velikim gradom punim Holanđana – “Idi na reku i stavi ruku u nju.”
Moguće je. Samo stavite ruku u reku, i počnite da osećate.
Dakle, to je prvo pitanje – kako da to razumemo?
Da, i ono što smo, ovde u razgovoru, čuli jeste šta su vaša specifična ekološka pitanja. Kako se meni čini, postoji dubok osećaj nemoći u odnosu na nepravdu i interese gigantskh kompanije iz Nemačke i EU, koje žele da budete njihovo mesto za otpad, ili rudarska kolonija prirodnih resursa, koji su nam potrebni za baterije, i drugo. Teško je ovde, to vidimo.
Saosećamo se sa vama.
LW: Da li imate još nešto da dodate za kraj?
Da. Snimili smo ovaj film kao poziv na akciju. Ustvari, osećamo da je na neki način evoluirao.
Na filmu je inače normalno da teško dobijate pristup, da nailazite na prepreke, jer pokušavate da snimite film s ljudima koji su teški li ne žele da budu snimljeni. Međutim, u ovom filmu se sve jednostavno razvijalo. Bilo je tako lako s Nedom, vrata su se sama otvarala.
Mislili smo da je malo čudno to što nam se dogodilo i polako počinjemo da shvatamo nešto. To je da nismo mi ti koji smo u kontorli, ali da imamo tu odgovornost da dočaramo reku i njenu mudrost svima koje sretnemo ili poznajemo. Zbog toga postoji ovaj film.
Govorimo ljudima, posebno svima koji rade u sektoru životne sredine ili u neprofitnom sektoru, da nam se jave, a mi ćemo bit srećni da besplatno predstavimo ovaj film i da pomognemo oko projekcije.
Foto: Tijana Janković-Jevrić & Vladimir Jevrić // Miss Stills Photography; iamtheriver.org
