Nagrađivani italijanski direktor fotografije, Simone d’Arcangelo doputovao je iz Rima, povodom predstavljanja filma vrednog pažnje „Doseljenici“ (Los Colonos), koji je snimao u živopisnoj Tierra del Fuego, kod nas poznatoj kao Ognjena zemlja, na krajnjem jugu Južne Amerike. Snimateljsku pasiju nasledio je od učitelja i kolege čuvenog sineaste, trostrukog oskarovca Vittoria Storara, sa kojim je radio, između ostalog, i na filmu „Visoko društvo“ (The Cafe Society), čiji reditelj je Woddy Allen.
Njegovo gostovanje na ovogodišnjem 29. Festivalu autorskog filma, u okviru čijeg programa se i prikazuju „Doseljenici“, nije i njegov prvi susret s Beogradom.
Sada već daleke 2006. godine, boravio je takođe u našoj prestonici snimajući TV film Karavađo (Caravaggio), u to vreme, kao drugi asistent kamere. Od tada, pa do danas proputovao je svet radeći na filmu, da bi prošle godine bio nagrađen italijanskom filmskom nagradom Zlatni globus (Globo d’oro) – koju dodeljuje Asocijacija stranih novinara u Italiji od 1959. godine, za filmsku fotografiju, koju je realizovao na prethodnom filmu „Re Granchio“ (The Tale of The King Crab).
Lokacija na kojoj je snimao nagrađeni naslov, takođe je bila smeštana u Tierra del Fuego, na prostoru gde se sastaju Čile i Argentina, što ga je i preporučilo za saradnju s rediteljem Felipeom Gálvezeom na upečatljivom ostvarenju „Doseljenici“, koje govori o progonu Indijanaca u Čileu početkom 20. veka.
Film je ovih dana bio aktuelan i u našim bioskopima, u okviru FAF-a. Tim povodom smo se sreli i razgovarali u Maršalovom salonu u mts Dvorani:
LW: Dugo već sarađujete sa oskarovcem Vittoriom Storarom, koji je bio Vaš profesor na studijama umetnosti na “Accademia di Belle Arti dell’Aquila”. Šta je to najvažnije što ste od njega o filmskoj fotografiji naučili?
Vittorio je prvobitno bio moj profesor, a sada je i moj učitelj, jer od njega još uvek učim. Prvu saradnju smo imali na holivudskom filmu „Visoko društvo“ (2016), u režiji Woddy-ja Alena, kada sam bio njegov DIT.
Od njega sam najviše upio tu strast prema ovom poslu, ali, naravno, i njegov način kako se pristupa svetlu i priči.
Pokazao mi je da, kada imaš ideju i osmeliš se da kreneš u njenu realizaciju, nikad ne odustaješ, ma koliko teško bilo. Zbog svega toga ga doživljavam kao oca, jednostavno on je moj, kao što sam rekao, učitelj.
LW: Šta je to što ste po prirodi procesa učenja „nasledili“ od svog učitelja? Kako biste onda opisali svoj stil kao direktora fotografije? Koje su Vaše težnje u stvaralačkom smislu?
Ono što sam „nasledio“ od Vittoria jeste to da se često osvrnem na stare majstore slikarstva trudeći se da tu vrstu lepe umetnosti prenesem i na film. Kada je reč o mom stilu u radu, pre svega bih istakao tu želju da svakim novim projektom otkrijem nešto novo, i da tako napredujem. Mislim da svaki sineasta to doživljava tako, zbog prirode svog posla.
Radeći s različitim rediteljima, na različitim pričama, svaki put otkrivaš i usvajaš nešto novo, i tako napreduješ. To je ono čemu u svom stvaralaštvu težim.
LW: Nakon što sam pogledala film „Doseljenici“ i saznala da ste dobitnik prestižnog italijanskog Zlatnog globusa, rekla bih da ste prilično dobri u svojim težnjama ka napretku. Recite nam nešto više o filmu za koji ste dobili nagradu za najbolju fotografiju?
„Re Granchio“ (The Tale of The King Crab) je moj prvi celovečernji igrani film, koji sam radio s dvojicom sjajnih reditelja, koji su mi i prijatelji. To su Alesso Rigo De Righi i Matteo Zoppis. Kada smo zajedno, tema nam je uvek film, pa zato stalno smišljamo neke nove ideje. Alessio me je i upoznao s Felipeom Gálvezeom, rediteljem „Doseljenika“.
Inače, ovaj film je dobio još nekoliko nagrada, pored mog Zlatnog globusa za fotografiju.
LW: Kako ste se u kreativno smislu uzajamno pronašli čileanski reditelj „Doseljenika“ i Vi?
Felipe je pripremao ovaj film devet godina, tako da je dugo bio u potrazi za snimateljem koji ima iskustva u žanru vesterna, a koji poznaje dobro, scenarijom predviđenu, lokaciju. Reditelj Alessio nas je upoznao, sastali smo se, razgovarali, našli smo se na zajedničkim talasnim dužinama, i započeli naše putovanje.
LW: U Doseljenicima“ lokacija, odnosno pejzaž ima posebnu ulogu, takoreći je i glavni „glumac“?
Lokacija je uvek važna, jer ako je u njoj radnja smeštena, za to mora da postoji razlog. Boje i geometrija tog ambijenta pomažu da se ispriča priča, daju joj na atmosferi. Mesto na kom se snima ima svoj život. Živo je poput glumca.
LW: Kako vas je poslužila lokacija u Južnoj Americi? Da li vas je slušalo vreme, s obzirom na to da je dobar deo filma sniman u eksterijeru?
Snimali smo pet nedelja u Tierra del Fuego, i to početkom jeseni, što je bilo odlično. Prethodni film sam tu snimio tokom letnjih meseci, ali za novi nam je bilo potrebno jesenje vreme zbog tih neverovatnih promena u bojama prirode. Za samo jednu nedelju okruženje se potpuno promenilo. Kada smo stigli, malo nas je uplašilo zelenilo, ali se sve brzo izmenjalo i postalo je crveno, braon, i dalo nam različite nijanse zelene. Sve je to bilo veoma važno, jer je pružilo posebnu jačinu filmu. Crvena je boja koja kao da izlazi iz ekrana i veoma moćno deluje, a za ovu priču to je bilo izuzetno značajno.
LW: Drugi deo filma je koloristički sasvim drugačiji, boje su hladnije, a scene su snimljene uglavnom u enterijeru?
Da, pristup drugom delu filma je bio potpuno drugačiji, možda više slikarski. Boje su bile ispranije. Prozorska okna su odavala plavičastu tintu. Kostimi su takođe bili drugačiji, uglavnom crni ili beli. Sve to je koloristički trebalo da predstavlja RAZUM. Trebalo je da bude u suprotnosti s INSTIKTOM, koji je prikazan u prvom delu, koji se odigrava u surovom pejzažu, u kom se dešava misija masakriranja druge populacije. Iako su masakr osmislili i naručili ljudi koje posmatramo u drugom delu filma, oni su prikazani u drugačijem okruženju, jer samo fizički nisu isprljali svoje ruke.
Zanimljivo je kako se film razvija od početka do kraja, odnosno kako prikazuje jednu transformaciju nasilja od onog nekada fizičkog do novog propagandnog, kojeg osećamo i danas u našem društvu.
Zato je ovaj film važan, jer nas navodi da razmišljamo kako o prošlosti tako i o sadašnjosti. Svet je promenio svoj pristup nasilju, ali ono i dalje postoji.
O filmu “Doseljenici”
Čile, početak 20. veka
Bogati zemljoposednik unajmljuje tri konjanika da obeleže granice njegovog velikog imanja i otvore put do Atlantskog okeana preko ogromne Patagonije.
Ekspedicija u kojoj učestvuju mladi polu-Čileanac i američki plaćenik, pod vođstvom nepromišljenog britanskog poručnika, se ubrzo pretvara u „misiju civilizacije“.
Foto: Tijana Janković-Jevrić // Vladimir Jevrić // Miss Stills Photography
