Autor: Milan Mažibrada
Ušao sam u hol škole. Razmišljao sam o njenim beskrajnim očima i rumenim obrazima, i toj prelepoj kosi koja je vezana u rep. Teško onima koji nemaju ljubav. Kako li je „Miši sisi“? On nikada neće imati devojku, jer i sam ima veće dojke od nje. Kakav gubitnik. Otac mu je sigurno bio iz nekih mlitavih krajeva. Iz Vojvodine, recimo. Tamo su svi masni i pričaju kao žene. Žao mi te je, „Mišo siso“… Moj matori je odrastao pod sjajem sunca, Prepelice su borci! Divlji zapad ga je odgajao. Zmije, more i prostranstvo uzavrelog kamena. Odatle sam ja! Gerići će biti ponosni na zeta. Napraviću im unuke. Biće pravi junaci… Sportisti, sinovi košarkaša. Rodiće se u vili na obalama Atlantika. Tamo ću živeti, preko bare, u Americi. Rezerviišite milione novčanica bankari, one pripadaju meni!
Veliki snovi i mali Sergej… Neko me je dozivao.
„Sergej, Sergej!“
Srce to nije moglo da izdrži. Opet Milica Gerić! Sa sobom je povela i neku drugaricu iz drugog razreda. Sto mu strela ljubavi… Ona se baš zagrejala.
„Sergej, šta radiš, što si se osamio?“
„Evo, razmišljam u samoći o pisanju. Rekli su mi da sam novi Hemingvej. Ja kažem da sam Dostojevski, ali dobro…“
„Stvarno?“
„Da, da… Sada, kada nema Nenada, mogu da ti kažem da, ako želiš, možeš d asedneš pored mene kada bude bio pismeni. Raspraviću ja sa njim o tome, ništa se ne brini.“
Nisam se osećao loše što to radim. I on bi mene prodao da priča sa onim Kasparovom.
„Ma, dobro, Sergej. Ovo je moja drugarica iz zgrade, Mina. Upoznaj se sa njom, ona voli pisce.“
„Pa, zdravo Mina, ja sam Sergej, košarkaš koji piše.“
„Drago mi je Sergej… Ti si baš… Divan“
Počela je da crveni, ta Mina. Kockice su mi se sklapale. Nisam mogao da poverujem da če mi Milica Gerić to uraditi. Isprobavala je moju ljubav. Htela je da vidi da li sam joj veran… Pročitao sam te, dušo moja, sudbino nedočekana.
„Dobro, Mina, možeš da ideš sada, moram da pričam sa Milicom, imamo neka posla oko pismenog.“
Dobro odrađeno, Prepelice.
Sklopila je ramenima i otišla. Gledao sam u Milicu. Ona je gledala u mene. „Miša sisa“ je jeo neku kiflu na fotelji u hodniku. Ostala deca su se drala i smejala.
„Sergej, šta hoćeš? Budi brz.“
„Oko pismenog, da se dogovorimo.“
„Ne treba meni tvoj pismeni, znam i sama to, htela je Mina da te upozna.“
„Upoznala me je… Vidiš da sam dobar?“
„Baš me briga. Hajde, idem ja sad, ćao.“
I otišla je. Miša sisa se smejao.
„Šta se smeješ, budalo?
„Svaki dan vas pravi na blesave. Svaki dan, neko priča sa njom.“
„Ti si idiot, ona ne priča sa svakim, nije takva.
„Ne znam ja…“
Ustao je sa čašom jogurta u ustima. Svinja kretenska.
Srce mi je lupalo jače nego ikad. Sto pedeset otkucaja u minuti, sigurno. Creva su mi zaigrala. Diskretno sam prdnuo. Osetio sam vrelinu lave. Vrelinu daleke Amerike, vrelinu ljubavi koju osećam prema Milici Gerić. Popustilo je. Usrao sam se u gaće.
Nije mi bilo bitno, Milica me je povredila. Otišao sam do toaleta, zatvrio se, i proverio stanje. Katastrofa. Tek tada mi je postalo jasno o čemu se tu radi.
*
Počeo je i čas. Ja sam bio u toaletu, usranih gaća i sramotnih misli. Bilo mi je teško, puno. Nisam imao način da se rešim problema. Nema me na času. Možda će nastavnica obavestiti rodotelje da me nema. Bio sam u govnima do guše. Smejao bi mi se svako, sigurno. Pogotovo Milica Gerić i Marko i Luka. Oni nisu dobri ljudi. Milica Gerić možda i jeste, samo treba da otkrije tu stranu njene duše. Ja to mogu da osetim, znam to. Od sveg razmišljanja israo sam se još par puta. Čista voda… Na nervnoj bazi je to bilo.
Tetkica me je spasila posle… Pozvala je mog oca i on je došao po mene, sa čistim gaćama u kesi. Niko tu nije primetio ništa. Torbu mi je doneo Nenad sutra, jedino je nastavnica znala o čemu se radi, jer ju je otac pozvao da opravda odsustvo.
To su bili teški dani za veliki um. Bio sam usranko. Nenad igra šah, sigurno je shvatio koliko sam jadan, pametan je on. Ubeđivela me je majka da je sve to normalno i ljudski, ali ona nije znala za Milicu Gerić. Nije znala da je njen sin još jedan muškarac. Jedan od onih koji vole kao slepci. Išao bih glavom u zid, ako treba, za nju… Već tada sam shvatio da će mi žene doći glave. Dođavola!
