Putovanje kroz san Ksenije Lovrić je roman o jednoj ženi, o njenim ljubavima u senci poslednjih ratova na prostorima bivše Jugoslavije. Priču o glavnoj junakinji, o njenom životu, nam sklapa njen sin u romanu, koji je ona od njega, kao zavet i poslednju želju na samrti, zatražila.
Ilija Lovrić tako postaje glavni narator koji, pored toga što čita ispovesti svoje majke i njene velike ljubavi Emira, takođe i sam ispoveda svoj život. Ovaj roman je, slobodno bismo mogli reći, jedna velika, kao pred pričest, ispovest, gotovo svih junaka koji imaju želju da se oslobode onog neizrečenog u svojim odnosima i da dosegnu katarzično smirenje.
Junaci ovog romana su intelektualci, pesnici, filozofi, slikari, psiholozi što daje prostora autorki da ispolji svu unutrašnju snagu i lepotu sumnji svojih junaka, sa željom da otkriju istinu o sebi i svetu u kome žive, a ujedno i da kroz neko od svojih dela, Ksenija u pesmama, a Emir u slikama, ostave tragove koji mogu biti signali i putokazi za potomstvo.
Zorica Tijanić je pre svega pesnik i to se oseća na svakoj stranici ovog romana, ali je uspela da svojepripovedačko ja transformiše i da govori iz pozicije muškarca Ilije Lovrća. Ovo je roman i o snovima ljubavnika koji, ako se ne ispunjavaju u jednoj generaciji, oni se ispunjavaju, kao sudbina, u životima potomaka protagonista ove prelepe ljubavne priče.
Ovo je roman o putovanju, kroz poslednjih četrdesetak godina, na prostorima bivše Jugoslavije. Roman u kome ima mnogo tajni, koje se otkrivaju sa mnoštvom upitanosti i samospoznaja, naratora Ilije Lovrića, gde on upoznajući život svoje majke, kroz pisama i dnevničke beleške, uspeva da izbegne prozaične zamke u koje je njegova majka upadala i da, zajedno sa Andreom, nađe svoju formulu za životnu sreću.
