Umetnost sve popularnija i na našim prostorima, dostupna gotovo svima, a čarobnog izgleda je Ebru – umetnost slikanja po površini vode. Ona predstavlja drevnu, orjentalnu umetnost ukrašavanja papira.
O njenoj prošlosti se malo zna, jer radovi najčešće nisu bili potpisivani, a pisani izvori su malobrojni. Naizgled podseća na akvarel radove, pastel, obojeni crtež ili odštampanu mermernu šaru sa motivima cveća, kao i arabesku. U svakom slučaju njeni radovi nose posebnu magiju, prepoznatljivu već na prvi pogled.
Prvobitna namena ove umetnosti je bila uvezivanje knjiga, dekorisanje papira i predmeta, kao i bordura na slikama i levhama. Kroz svoju evoluciju, razvijala se kao zasebna umetnost pre svega islamske kulture. Danas se široko praktikuje u multidisciplinarnim praksama, kao umetnost apstraktnih slika.
Najzanimljivija stvar u okviru procesa stvaranja ebru radova je to što oni nastaju na vodi, i samim tim ih čine posebnim i jedinstvenim. Sama tehnika primenjuje se tako što se voda meša sa određenom vrstom smole, i na taj način se njena gustina menja, čime se automatski menja i njena pokretljivost. Naravno, cilj je da bude što gušća, kako bi moglo lakše da se radi, a praktikuje se korišćenje zemljanih boja.
Ono što je karakteristično za boje koje se koriste pri ovoj tehnici je to da plutaju i nerastapaju se na površini vode, zatim šire se po površini vode i ne mešaju se medjusobno, kao i to da su lepljive. Nakon nanošenja boja u posudu sa vodom, dolazi iscrtavanje motiva ili oblika, a nakon toga se na površinu vode stavlja običan papir. Papir koji se nakon par sekundi vadi na sebi nosi preslikane boje, dok u vodi ne ostaje ništa.
Mogućnosti krativnog rada su neograničene, a ono što ebru ponajviše karakteriše je simetričnost, koja u savremenim radovima ne mora biti pravilo. Od pribora se koriste četkice od konjske dlake sa drškama od stabla ruže, takođe zastupljene su i kapaljke, česljevi i igle, koje služe za razmazivanje i mešanje boja.
Poznata kao tradicionalna turska umetnost ukrašavanaj papira ebru se može naći na koricama veoma starih knjiga i administrativnim sveskama (otprilike iz XV veka). Tačnije najstariji primerak čuva se u Muzeju Topkapi u Istanbulu. Ne zna se tačno kada je ebru nastala, međutim predpostavlja se da je to bio rani srednji vek u Buhari, odatle se dalje prenela u Persiju pa zatim u Anadoliju. U Turskoj se kao tehika uobličila, kao i podelila na različite vrste. Smatra se da su je dalje diplomate i trgovci preneli u Evropu.
Jedna od najznačajnijih odlika ove zanimljive tehnike je to što se njome može baviti svako. Nije potrebno akademsko znanje da bi se ušlo u proces stvaralaštva, već lična inicijativa i kreativnost. Takođe, specifičnost predstavlja i činjenica da je nemoguće izraditi dva identična ebru rada, kao i da je nemoguće predvideti kakav će crtež biti pre nego što se proces završi, tj. pre nego što se papir izvuče iz vode. Njeni stvaraoci ističu i stanje mira koje vlada dok se sam proces izvodi, dok sam produkt rada predstavlja stvaranje čudesnih slika najrazličitijih karaktera. Ono što je dobra vest je i to da ovu neobičnu umetničku tehniku možete savaladati i na kursevima koji se praktikuju i u našem gradu, a lični pečat i mašta će vas dalje voditi u egzotično stvaralaštvo ove drevne umetnosti.
