fbpx

Urnebesna epidemija             

Nema boljeg leka, za dušu i telo, od smeha. No, šta se dešava kada smeh postaje zarazan i širi se poput besnila? Kada ljudi padaju poput muva, guše se i uvijaju u bolovima sa osmehom na licu? O tome svedoče oni koji su preživeli epidemiju smeha u Tanzaniji.

Hronika beleži da je bizarna epidemija započela 30. januara 1962. godine u tanzanijskom selu Kašaša.  Tri devojčice su sa osmehom na licu došle u školu. Odjednom počeo je urnebesan smeh, ničim izazvan. Smejali su se svi.

Baš kao prava zaraza, smeh je zahvatio sve. Grčili su se i savijali u stomaku i deca i učitelji. Kod neke dece smeh je trajao po nekoliko sati, a kod neke i do 16 dana. Smeh je postao ozbiljan problem, te je nastava bila nemoguća i škola je privremeno zatvorena.

Deca su se vratila svojim kućama i tako je smeh zarazio ukućane i komšije. Zahvatio je sva sela u tom regionu.

Epidemija je trajala skoro šest meseci. Među decom nije bilo imunih. Normalan život i obavljanje svakodnevnih aktivnosti je bilo nemoguće. Do jula, epidemija je zahvatila još 1000 dece te su zatvorili još 14 škola.

Ne zna se tačno šta je pokrenulo lavinu smeha i kako se on tako brzo primio među decom i uporno opstajao?! Naučnik Kristijan Hempelman bavio se dugo ovim bizarnim događajem. On beleži da je epidemija trajala skoro godinu ipo dana.

Psiholozi i sociolozi tvrde da su napadi hroničnog smeha koji se javio u Tanzaniji (tadašnjoj Tanganjiki) spontani odgovor na nakupljeni stres. Smeh je bio ventil kojim su se deca branila od napetosti i loših  društvenih prilika.

Međutim, pravi razlog još nije poznat. Neki smatraju da je reč o „masovnoj histeriji“ ili nekoj vrsti psihogene bolesti koja je protutnjala Tanzanijom.

Smeh u ove krajeve tada nije doneo radost. Doneo je mnogo  nevolja. Deca su padala u nesvest od grčeva, javljali su se bolovi u grudima, osip, plakanje…

foto: YouTube screenshot