Svi padovi i nezadovoljstva prouzrokovana su našim lošim akcijama ili možda nedovoljnim delovanjem. Jedan od razloga tužnih dana može da bude i život u prošlosti i za budućnost. Malo ko ima sposobnost da živi u sadašnjosti.
Spona koja nas sve povezuje je sposobnost empatije. Ona je veoma važna za celokupni život čoveka. Ona predstavlja osnov svih društvenih veština.
Prema istraživanju britanskog antropologa, golišave žene žive i do 20 godina duže od svojih obučenih drugarica...
Koliko puta nam se desilo da smo se posvađali oko mesta u prevozu, jer drugi ne poštuju red, da su nam, kako prijatelji tako i oni koje ne poznajemo, narušili integritet i poneli se prema nama neljudski, a na sve to da nismo odreagovali? Odgovor je, nažalost, ''mnogo puta''.
Mladi parovi se radije odlučuju za viđanje s vremena na vreme, nego za zajednički život. Koliko će savremeni način života promeniti tradicionalno shvatanje života udvoje?
"Katkad me ljudi pitaju smatram li ljubav višom od umetnosti na šta ja odgovaram da ih ne mogu razdvojiti, jer je umetnik jedini ljubavnik, samo on može stvoriti čistu viziju lepote, a ljubav je vizija duše kad joj je dopušteno da promatra besmrtnu lepotu", navodi Isidora Dankan u svom delu ‘'Moj život".
Istina je da u ljubavi biramo one koji liče na nas. Moguće je i da ta sličnost ne može tačno da se odredi, ali u celokupnom našem vizuelnom doživljaju postoji. Nekad je prisutna u načinu kretanja, stavu, položaju ruke... ili u obliku i crtama lica. Ipak, i kada naše sličnosti nisu toliko vidne, kada počnemo da živimo zajedno postaju veoma prepoznatljive.
U plesnim školama, sve je manje dečaka i mladih muškaraca. Devojke i žene, upisuju plesni tečaj zbog ženstvenosti, lepog tela, ali i ljubavi prema pokretu. Ipak nemaju sa kim da vežbaju. Razlog je važeće mišljenje da ples smanjuje muževnost...
Danas nemamo dovoljno vremena ni za tugu ni za sreću, tako da nije retkost da zaboravimo na sebe. Zbog prekovremenog rada, često svoje neuspehe podnosimo na nogama, trudeći se da život nastavimo kao da se ništa nije desilo. Koliko god da rad leči sve, istina je i da nam obaveze samo potiskuju ono što osećamo, a u prvom slobodnom satu naš problem izbija na površinu.
Muškarci su mirisali na Pino Silvestre, žene su se oblačile po modi iz Burde, radnici su jeli pasulj s kobasicom u menzi, a prvi lanac brze hrane bio je čuveni "Crveni kiosk" s viršlama. To je bilo vreme lepog života, kako kažu autori izložbe "Živeo život". Jedinstvena čulna i interaktivna izložba živeće svoj život od 4. juna do 31. jula u Robnoj kući Beograd, kada će posetioci moći da putuju kroz vreme i upoznaju život običnog čoveka od 1950. do 1990. godine.
